Milan Kašanin: Najobrazovaniji Srbin svoga doba (9)
Posle snažnog odjeka koji je knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na knjizi „Gospodar knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo deveti osmi nastavak.
U istoriji srpskog izdavaštva međuratnog perioda malo je ličnosti koje su ostavile tako dubok i višeslojan trag kao Milan Kašanin — istoričar umetnosti, književni kritičar, prevodilac, urednik i muzeolog, čovek koga s punim razlogom savremena istoriografija svrstava među najobrazovanije Srbe XX veka.
Njegovo delovanje u okviru beogradske „Narodne prosvete“ predstavljalo je jedan od ključnih oslonaca u izgradnji visokih uredničkih i estetskih standarda ove izdavačke imperije. U okviru „Narodne prosvete“ Kašanin nije bio sporedni saradnik već figura širokog zahvata — javlja se kao autor, urednik, priređivač i prevodilac.
Pod njegovim neposrednim uredničkim nadzorom izlazila su dela koja su činila okosnicu kulturnog kanona Kraljevine Jugoslavije. U knjizi „Sabrana dela“ I. S. Turgenjeva, knjiga V, izričito stoji: — za štampu priredio Milan Kašanin, „Narodna prosveta“, Beograd. Istovremeno, u okviru edicije „Izabrana dela“ F. M. Dostojevskog, u knjizi XXIV „Selo Stepančikovo i njegovi žitelji“, jasno je naznačeno: — s ruskog preveo Milan Kašanin.
Ova činjenica pokazuje širinu njegovog rada — od uredničkog oblikovanja do neposrednog prevodilačkog poduhvata. Posebno značajno mesto u njegovom opusu ima studija — „Ličnost Velka Petrovića“ (predgovor / studija u okviru „Biblioteke savremenih jugoslovenskih pisaca“). U tom tekstu Kašanin je dao jedan od najpreciznijih književno-istorijskih portreta u srpskoj kritici između dva rata.
On piše da se Velkov dar javlja „u dva vida — u poeziji i u prozi“, ističući njegov „raznovrsni i bogati dar; u stihu i u prozi“. Posebno naglašava zvučnost i toplinu pesnikovog glasa, kao i njegovu unutrašnju samosvojnost. Dalje zaključuje: „Nevezan za književne struje u svojoj prvoj mladosti, on je u zrelom dobu ostao nezavisan i vidan na horizontu, kao uspaljen i čvrst most između obala. Ta samosvojnost i osobenost, taj prav put i ponos, mogu se sačuvati samo jake ličnosti.“
Ovim rečima Kašanin je Velku Petroviću obezbedio trajno mesto u srpskom književnom kanonu. U istoj studiji dodaje i znamenitu ocenu: „Stvaranje kod Velka Petrovića je spontano i izvorno. Ono niče kod njega iz čula, iz navrelih osećanja i nemirnih misli, a ne iz lektire i ambicije.“
Milan Kašanin rođen je 21. februara 1895. godine u Belom Manastiru, u siromašnoj porodici železničara. Majka Ana Kašanin i otac Nikola Popović nikada nisu bili venčani, pa su on i brat Radivoje nosili majčino prezime. Rano ostaje bez majke, a o njemu se stara tetka Latinka, koja mu usađuje rad, disciplinu i osećaj dostojanstva.
Gimnaziju završava u Novom Sadu 1914. godine, potom kao državni stipendista odlazi u Pariz na Sorbonu, gde studira istoriju umetnosti i književnost i diplomira 1923. godine. Doktorira na Beogradskom univerzitetu, čime zaokružuje jedan od najimpresivnijih obrazovnih puteva svoje generacije.
Sagledan u celini, Kašaninov rad u „Narodnoj prosveti“ nije bio tehnički zadatak već stvaralačka misija: — uređivao Turgenjeva — prevodio Dostojevskog — pisao kritičke studije o Velku Petroviću — oblikovao strukturu biblioteka — brinuo o stilu, jeziku i kompozicionoj disciplini izdanja. Njegova urednička ruka vidljiva je u čitavom nizu svezaka koje su postavile standard srpskog izdavaštva između dva rata.
Pored izdavačkog rada, Kašanin se profilisao i kao jedan od najznačajnijih srpskih muzeologa. Njegov rad u Muzeju kneza Pavla predstavljao je vrhunac jugoslovenske muzeologije pred rat. Pod njegovim rukovodstvom muzej je prerastao u instituciju evropskog ranga. Rat mu je naneo teške udarce — kuća mu je izgorela, a sa njom i deo rukopisne zaostavštine. Posle penzionisanja ostaje bez položaja, ali ne i bez dela. Bio je pozvan da učestvuje u osnivanju Galerije fresaka, čime je ponovo potvrđen njegov autoritet.
Milan Kašanin umro je 21. novembra 1981. godine u Beogradu. Tek posle njegove smrti kulturna javnost počinje u punoj meri da vraća dug ovom velikom naučniku i uredniku: postavljena je spomen-ploča na njegovoj kući u Hilandarskoj ulici, deo Palmotićeve ulice dobio je njegovo ime, a njegove knjige i studije o umetnosti i književnosti ponovo su počele da se čitaju i citiraju. Danas se sve jasnije vidi da je Milan Kašanin bio jedan od najobrazovanijih Srba svoga doba, jedan od retkih koji su spojili Sorbonu i srpsku baštinu, Evropu i tradiciju, jezik i umetnost, kritiku i stvaralaštvo.
Sve što je napisao, preveo, uredio i objavio u „Narodnoj prosveti“ — svaka knjiga, svaki predgovor, svaki prevod i svaki izbor dela — predstavlja živi trag čoveka koji je znao da je kultura najviši poziv.
U sledećem nastavku: Prvi put se otvara arhivska priča o izdavačkoj strategiji „Narodne prosvete“, o tiražima, marketinškim potezima Anatolija Ivanovića i o tome kako je stvorena najmoćnija knjižarsko-izdavačka mreža međuratnog Beograda.
(Nastaviće se)
