Momo Kapor o bureku

Postoji jedna stvar pred zoru, koja se ne može naći nigde na svetu sem u Beogradu; uzalud je tražiti i po pariskom Klinjankuru, rimskom Trastevereu i po gastronomskom kvartu u Briselu pokraj Gran plasa – to je burek!

Običan burek sa sirom koji se u zoru jede stojeći, iz masne hartije kod privatnih pekara po čuburskim straćarama ili u mračnoj Sarajevskoj ulici – burek s kojim se ulazi u novi dan, vreo i mastan, iz čijih kora u hodu ispadaju grudvice istopljenog sira, pomoću kojih ćemo se uskoro poput Ivice i Marice, vratiti do pekare u koju smo ušli razgrnuvši alkoholne magije.

Trebalo bi jedanput popisati najbolja mesta na kojima se izjutra može jesti burek sa sirom u društvu zajapurenog bunovnog pekara i dama u ružičastim plastičnim bundama boje papagajevog perja i otežalih, bezvoljnih pozornika nogu oteklih u čizmama. No jedno se pouzdano zna: ni najbolja ekipa “Mišlenovog vodiča” ne bi uspela da popiše sve beogradske buregdžinice, jer se one rađaju potpuno neočekivano i nepredvidljivo na najrazličitijim mestima.

Jedno je provereno: onaj ko ne poznaje Beograd ne bi trebalo da kupuje burek jedino na onim mestima koja više liče na butike za testo nego na pekare, tamo gde u izlogu vidi kroasane i francuske bagete, hleb koji liči na kolače i izafektirane kifle, tamo, gde pored bureka, čak ni hartija nije masna, kao što Bog zapoveda.

A hartija je veoma važna. U buregdžinici vam postavljaju uvek čuveno hamletovsko pitanje: “Za ovde ili za poneti?” Ako kažete za ovde, onda jedete burek nožem i viljuškom iz plastičnog tanjira koji pamti i bolje dane, ali kad kažete za poneti, onda uživate u veštini da jedući burek na ulici ne pojedete i masnu hartiju.

Burek sa sirom! Kakav burek sa sirom, pitaće Bosanci, koji su burek nasledili od Turaka, a ovi od Persijanaca. Ono što mi u Beogradu zovemo burek sa sirom, za njih je pita sirnica. Imaju još i pitu zeljanicu, pitu krompirušu, bundevaru i pitu “nako”, što znači praznu pitu samo od jufki, iliti kora. A burek je, zna se, burek. Sve su pite pite, a burek je pitac i on je od mesa.

Rafinirani Turci imaju cigar-burek, smotak testa i mesa, ne veći od “havane” i on se ne služi kao glavno jelo, već kao predjelo uz piće. Srbijanci i prečani, opet, neguju gibanicu, koja se nalazi između pite sirnice i neke vrste lazanje.

Ali, burek nije samo jelo; on je više od toga: on je ritual, tip života, nostalgični komad ukusa koji nećete naći nigde sem u svom gradu i koga ni najbolja domaćica neće moći da ispeče, ma koliko bila vešta. Burek je jutarnja poezija; jeli smo ga i kad smo bili najsiromašniji, a da nam se nije ogadio, a jedemo ga i od kad smo se okućili i od kada nam lekari zabranjuju nešto tako masno.

On je naš san daleko u tuđini, a i naš povratak kući, jer nam ga već prvog jutra, kada se probudimo u Beogradu i sednemo za stari kuhinjski sto keva donese od buregdžije sa ćoška i to u masnoj ‘artiji, jer zna da to volimo.