Na Desankinom danu istina o njenom suprugu

Manifestacija je prvobitno bila zakazana za 16. maj, ali je zbog nevremena odložena i održana na čuvenom Mostu ljubavi, koji mnogi nazivaju i Desankinim mostom, jer su na njemu uklesani stihovi Desanke Maksimović iz pesme „Molitva za ljubav“:

„Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
skrinju, načini je ljubavi hram.“

Govoreći o životu i delu Sergija Slastikova, Savić je naglasio da se u brojnim publikacijama i medijskim objavama i danas ponavljaju netačni podaci o njegovoj biografiji. Prema rečima Savića, Sergije Slastikov nije rođen u Moskvi, kako se često navodi, već u Kalugi 1896.godine.  Ukazao je da je Slastikov preminuo u Beogradu 1970. godine, a ne 1976. godine, kako su objavljivali pojedini ugledni mediji i javni servisi.

Savić je zainteresovanoj publici pokazao i vest koju je dnevni list „Politika“ objavio 11. juna 1970. godine u beogradskom izdanju pod naslovom „Umro književnik Sergije Slastikov“. Naveo je da je, koliko je do sada poznato, to jedina vest u dnevnoj štampi koja je zabeležila smrt čoveka koji je srpskoj kulturi podario desetine prevedenih knjiga i značajan književni opus. Vest je imala svega 106 reči i približno 23 reda teksta.

Posebnu pažnju prisutnih privuklo je podsećanje na životni put mladog ruskog kadeta koji je posle revolucije i građanskog rata napustio otadžbinu.

„Kao i mnogi mladi kadeti i pripadnici Belog pokreta“, naveo je Savić, „i Sergije Slastikov bio je prinuđen da napusti Rusiju i život nastavi u izbeglištvu, da bi kasnije u Srbiji pronašao novi dom, porodicu i životni poziv.“

Savić je publici preneo i svedočenje Brane Milakare, sestrića Desanke Maksimović, koji je demantovao brojne napise da je Sergije sam tražio da na njegovom grobu bude postavljena maketa ruskog pravoslavnog hrama.

„Ne, Sergije nije brinuo o svojoj smrti, niti je išta sugerisao, već je imao jednu lakiranu kutijicu sa intarzijom crkve iz Moskve, koja je dala Desanki ideju da i na taj način poveže njega sa starim zavičajem.“

Brana Milakara je, kako je preneo Savić, podsetio i na stihove koje je Desanka posvetila svom suprugu:

„Hvala ti što si i na našu zemlju pristao…“

U nastavku izlaganja Savić je publici preneo i objašnjenje Brane Milakare o tome kako je došlo do toga da Sergije Slastikov danas počiva u Brankovini, iako je preminuo mnogo pre Desanke Maksimović i prvobitno bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

„Kada je bilo reči, za Desankinog života, gde će biti sahranjena, ona je odbijala svaku pomisao o Aleji velikana ili slično. Govorila je: ‘Ja imam svoje mesto, koje je kraj moga supruga i biću uz njega.’ Ona nije sanjala da će biti sahranjena u Brankovini.

Savić je pročitao i sledeće Milakarine reči:

„Znajući njenu vezanost celoga veka za Brankovinu, shvatio sam da bi joj bio dar i da večnost provede u Brankovini. Odlučio sam svojevoljno da joj to podarim i da istovremeno ne izneverim njenu želju da leži sa svojim Sergijem. Organizovao sam da se Sergije prenese sa Novog groblja iz Beograda u Brankovinu, sa sve nadgrobnom pločom i kreacijom nad njom, koju je Desanka zamislila i realizovala. Pokazalo se kao da je Desanka ‘sa neba’ sav ovaj poduhvat aminovala, toliko je to sad prirodno i utiče na mnoge segmente duhovnog života toga kraja, na šira kulturna dešavanja od posebnog značaja.“

Učesnici tradicionalnog skupa posvećenog Desanki Maksimović i Sergiju Slastikovu sa velikom pažnjom pratili su izlaganje o čoveku koji je više od četiri decenije bio životni saputnik jedne od najvećih srpskih pesnikinja, a čiji život i delo, kako je naglašeno na skupu, tek čekaju punu kulturnu i istorijsku valorizaciju,  jer  Slastikov je  svoju bogatu prevodilačku i književnu zaostavštinu sa oko hiljadu bibliografskih priliga i drla završtao Narodnoj biblioteci Srbije.