Na večnoj kući srpskih vojnika i grb neprijatelja
Od grada Krfa malim brodićem krećemo na ostrvo Vido. Plovimo dvadesetak minuta…
Sedim pored ostalih putnika na brodu ali ne čujem njihove letnje, razdragane, bučne razgovore. Gledam u vodu, u groblje. Vidim te čudne, ne-srpske, sahrane… Nije tada, tih crnih dana, na Krfu bilo toliko čvrstih bratskih ruku da pravoslavnom običaju ukopa ta izmučena tela… Vidim kako sa čamaca laka, osušena tela, težine od po četrdestetak kilograma, padaju u vodu, bez velikog pljeska, i nestaju u svojoj večnoj plavoj kući…
Čudan je život…
Rođeni su i odrastali uz Moravu, Nišavu, Timok, Ibar, Đetinju… a večnu kuću su našli ovde, u ovoj slanoj, tuđoj vodi…
Oj, živote!
Pristajemo u malo pristanište ostrva Vida. Tu su i tada pristajali čamci i brodići. Ne treba vam vodič, niti putokaz. Samo jedna staza vodi prema mestu gde je obeležje njihove večne kuće…
Na ostrvu Vidu nema zgrada, turista, hotela. Grčke vlasti su zabranile da se tu išta gradi. Da se ne skrnavi ovo, jedno od najvećih stradališta, koje je čak i ova drevna zemlja, videla…
Borovi… Šuma… Idem napred, utabanom stazom… Trudim se da idem ispred mojih devojaka, da ne vide moje suze, da me nešto ne pitaju, jer u grlu mi je nešto zapelo, ne bih mogao ništa ni da kažem. One sve shvataju. Idu sporo, iza mene. U tišini…
Dolazimo do mauzoleja. Mauzolej? Srpski “mauzolej”? Kako to uopšte može da postoji? Na mauzoleju onaj heraldički pobačaj u vidu trogrbog grba. Sa sve šahovnicom i slovenačkim grbom. Video sam sliku ovog mauzoleja arhitekte Krasnova i ranije, na fotografijama, ali sada kada sam se ovde našao, na ovom mestu, ovaj simbol jedne groteksne zemlje, definitivno me poražava…
Potražih mahinalno pogledom i zapitah se: A gde je crkva? Gde ću, bre, voštanicu da zapalim, za dušu naših mučenika? Nema srpske, pravoslavne, crkve na ostrvu Vidu! A ovde su najbolji Srbi koje je ikada majka rodila…
Zašto nismo nikad napravili crkvu, za sećanje, za večnost?
Miloš Crnjanski u svom putopisu sa Krfa, iz 1925. godine, piše da je Aleksandrova kraljevina “uložila manje u ovo mesto nego što na Krfu košta jedan magarac”…
Šta smo mi iz cele te priče naučili? Da li makar danas shvatamo kakvo je seme srpske tragedije posejano kada je pljunuto na ove žrtve i kada na njihovoj večnoj kući i danas visi grb njihovih neprijatelja, onih koji su vešali, silovali i klali nejač koja je ostala po srpskim selima dok su oni prolazili golgotu biblijskih razmera?
Ne shvatamo!
Razlikujemo li braću od krvnika? Čime treba da se ponosimo a čega da se stidimo? Kuda treba da idemo? Čemu da se nadamo? Iz kojih knjiga, iz kojih istorija treba da učimo? Šta je za nas sveto?
Na ostrvu Vidu su odgovori na ova pitanja!
Tekst i fotografije: Vladan Jevtić
