Najsudbonosniji dan u istoriji Srba

Osvanuo je 26. septembar 1371. godine, možda i najsudbonosniji dan u istoriji Srba, a verovatno i našeg dela Evrope. Toga dana, srpska vojska predvođena dvojicom najmoćnijih ljudi u Srbiji nakon smrti cara Dušana, kraljem Vukašinom i njegovim bratom despotom Uglješom Mrnjavčevićem spremala se da na reci Marici udari na tursku vojsku u nameri da isteraju Turke iz Evrope.

Najstariji srpski izvor, ”Zapis monaha Isaije“ izričito navodi nameru despota Uglješe, da zajedno sa svojim bratom kraljem Vukašinom istera Turke koji su već zauzeli Jedrene i Didimotiku u Trakiji i sve više pritiskaju oblast despota Uglješe, napadajući svetogorske manastire. I tako je moćna srpska vojska krenula iz grada Prilepa, prestonice Mrnjavčevića pravo na Turke da ih otera u Aziju i završi sa turskom opasnošću na Balkanu.

Despot Uglješa Mrnjavčević (1365-1371) je bio idejni tvorac ideje da se Turci ne čekaju u Srbiji, već da se iznenada napadnu u srcu njihove novoosvojene teritorije u Trakiji. Despotu Ugljši je optimizam ulivao odlično iskustvo srpske vojske sa turskim odredima, jer je ona uspešno razbijala svaki prethodni turski napad na srpske oblasti. Ideju za napad naročito je podgrevala vest da se glavnica turske vojske prebacila u Malu Aziju.

Njegov brat, kralj Vukašin (1365-1371) je u to vreme 1371. godine, zajedno sa Balšićima i Dubrovčanima vodio akciju protiv župana Nikole Altomanovića u oblasti stare srpske prestonice Skadra, kada dobija poziv da se hitno vrati u Prilep i ide ka Seru kako bi se pridružio bratu u akciji izbacivanja Turaka sa evropskog kontinenta.

Šta je razlog neuspeha ove operacije? Često čujemo to da je srpska vojska bila pijana na Marici i slične gluposti. To nije tako. Isključivi razlog srpskog poraza na Marici bio je ISCRPLJENOST. Naime ogromna geografska distanca koju je srpska vojska prevalila u kratkom roku bez odmora, skupo nas je koštala.

Reka Marica se nalazi u neposrednoj blizini današnjeg najvećeg turskog grada u Evropi Jedrena (tur. Edirne), koji je pre zauzeća Carigrada 1453. godine bio i turska prestonica, i da bi se uopšte došlo do poprišta bitke, bilo je neophodno prebaciti više od 10.000 vojnika za oko sedam dana. I danas sa svim autoputevima je to velika distanca, a kamo li u srednjem veku.

Koliko je srpska vojska bila dobro obučena i spremna u tom periodu (za razliku od svih okolnih naroda od kojih nijedan nema sličnu bitku ovoj), pucajući od samopouzdanja iz prethodnih bitaka sa Turcima i koliko su naši preci imali veoma razvijenu svest o turskoj opasnosti, dovoljno pokazuje činjenica da ondašnji Srbi rešili da sami odu Turcima na noge, razbiju ih i otklone tu opasnost još pre nego što vrag odnese šalu.

I tako marširajući iz Skadra i Prilepa skoro 1.000 kilometara, braća Mrnjavčevići sa srpskom vojskom dolaze do pred samu tursku prestonicu Jedrene i ulogoruju se prešavši poslednju prepreku pred marš na Jedrene, reku Maricu. Veorvatno zbog ogromne distance koju je srpska vojska prevalila i vremena koje je bilo potrebno za to, predvodnik turske vojske Lala Šahin paša imao je informaciju šta se sprema i spremio izvrsnu taktiku. Ono što znamo, jeste da su Turci noću izvršili prepad, da je srpska vojska bila zatečena i nespremna da odgovori na taj napad i da je tako izgubljena možda i najznačajnija bitka srednjevekovne Srbije.

Najveća zabluda koja se čuje o Maričkoj bici danas jeste to da je srpska vojska bila raskalašna i pijana i da je zbog toga bila nespremna da dočeka iznenadni turski napad. U pitanju je obična laž! Turski izvori (koje pišu posvećeni muslimani), gotovo stalno u to vreme navode u svim bitkama protiv Hrišćana kako su Hrišćani pijani, naglašavajući tu razliku između muslimanske i Hrišćanske vere.

Danas znamo da srpska vojska sigurno nije bila pijana i da je jednostavan razlog poraza bila nespremnost za napad i iscrpljenost, kao i iznenadni turski prepad koji je izvršen na srpski logor noću.

Tako se završila najznačajnija srpska bitka do Kosovske bitke 1389, kao i najznačajnija turska bitka do pada Carigrada 1453. godine.