Najveći srpski izdajnik i nesuđeni patrijarh
Svi mediji u Srbiji bez rezerve preneli su informaciju, koju je objavila Ambasada Srbije u Londonu da je Srbiji vraćen portert Čedomilja Mijatovića, široj srpskoj javnosti prilično nepoznatog čoveka, koji bi mogao da ponese epitet jednog od najvećih izdajnika srpskog roda.
Ko je zapravio ovaj kontroverzni političar iz 19. veka, za koga se u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova Vlade Srbije, kaže da je „bio šestostruki srpski ministar finansija, višestruki ministar inostranih dela i dugogodišnji poslanik Kraljevine Srbije u Londonu, koji je ostavio neizbrisiv pečat i na britansko–srpske odnose“. Bio je i jedan od prvih 16 akademika Srpske kraljevske akademije, njen drugi predsednik, kao i utemeljivač Narodne banke Srbije i čovek koji je našem dinaru dao ime, takođe se navodi.
Čedomilj Mijatović svakako je jedna od najistaknutijih političkih figura u Srbiji 19. veka. Rođen je 1842. u Beogradu. Otac Milan bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Beogradu, a majka mu je bila iz Velikog Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, poreklom Špankinja. Školovao se u Beogradu, pa u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču.
U srpskoj istoriji će, bez ikkakve sumnje, ostati zapamćen po sramnoj Tajnoj konvenciji iz 1881. godine, prvom dokumentu i neugodnom svedočanstvu iz naše prošlosti o predaji državnog i nacionalnog suvereniteta u miru, po progonu Mitropolita beogradskog Mihaila i upornim, na sreću bezuspešnim, pokušajima da reformiše Srsku crkvu. Pamti se i po neizmernoj ljubavi prema Englezima, a još većem preziranju svog, srpskog, naroda.
Dvaput ženjen, oba puta Engleskinjama – prvi put Elodijom starijom od njegove majke, drugi put, u Londonu, svojom služavkom, više nego duplo mlađom od sebe, Mijatović je, od najmlađih dana bio opsednut svojim plemićkim poreklom, koje skoro niko nije uzimao za ozbiljno. Čak je ta njegova opsesija bila predmet podsmeha. Iako je pradeda Mijatovićeve majke dobio plemićku titulu od austrijske carice Marije Terezije, on je po svaku cenu nastojao da dokaže i očevo plemićko poreklo, u koju svrhu je čak, po mišljenju eksperata, falsifikovao nekakvu povelju u kojoj se njegov otac Milan pominje u željenom zvanju.
Posle svađe sa kraljem Milanom oko njegovog razvoda od kraljice Natalije, u leto 1889, iz Beograda se preselio u London, i tu živeo kao običan građanin. Za ambasadora u Engleskoj biće postavljen tek šest godina kasnije, i to će ostati do 1903. godine, kada odlazi u penziju.
Posle Mijatovićeve smrti, nekrologe su objavili “Njujork tajms” i londonski “Tajms”. Ovi listovi posebno su istakli njegov mirovni ugovor kojim je okončan rat sa Bugarskom. Ocenili su da je to „najkraći mir ikada napisan”.
Poslednje godine života proveo je u dugovima i najvećoj bedi, napušten od bližnjih i poluslep, prosjačeći gotovo svakodnevno od službenika našeg poslanstva u Londonu. Umro je 14. maja 1932. godine, u Londonu, u 90-oj godini. Njegov poslednji ispraćaj organizovan je 20. maja u krematorijumu Golders grin.
U svojim „Uspomenama balkanskog diplomate” on je detaljno opisao tok ovih pregovora s Bugarskom, vođenih početkom 1886. u Bukureštu. Jedini opunomoćenik Srbije na njima bio je Čedomilj Mijatović. Pred kraj razgovora, Bugari su zatražili od Srbije dvadeset pet miliona franaka ratne štete.
Mijatović je, po instrukcijama kralja Milana i vlade, tada ustao od stola i saopštio da su mirovni pregovori propali. “Rat se nastavlja sutra ujutru u šest časova”, obznanio je i krenuo prema izlazu. „Vrata su bila na izvesnoj udaljenosti od mesta gde sam sedeo, a mnogo bliža Madžid-paši, koji požuri prema njima i postavi svoje zdepasto, kratko telo prema njima, šireći obe svoje ruke kao da ga neka nevidljiva sila iznenada razape. Gotovo gnevno vrišteći, urlaše na jadnog Gešova (bugarskog pregovarača): „Zar vam nisam rekao da je to bilo glupo? Zar ne vidite šta ste učinili? Dragi gospodine Mijatoviću, vi ste dobar čovek i mudar čovek. Zastanite na trenutak da razmislite. Zar treba da nam bude uskraćena slava obnavljanja mira na Balkanu? Zar ćete tako bezbrižno da nastavite sukob? Zar nema izlaza iz ovog položaja?“ Mijatović je onda zatražio da se smatra da zahtev za odštetu ‘nije predložen‘, a Madžid-paša je odgovorio: „Sjajno! Bio sam uveren da ćete naći izlaz iz neprilike!“
Ceo tekst mirovnog ugovora koji je potpisao Mijatović glasi: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske.”
Iako je Bugarska u tom ratu teško porazila Srbiju, i došla do pred Niš, nije bilo teritorijalnih promena ni ratne odštete, niti bilo kakvih drugih ponižavajućih uslova za Srbiju.
A polovinom 1914. Mijatović je na poziv kralja Petra doputovao iz Londona u Beograd. Tu mu je saopšteno da mu on, kralj, i njegov sin, regent Aleksandar, zatim predsednik vlade Pašić, i svi ostali ministri, nude da bude poglavar Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije! Mijatović, koji je bio religiozan, u svojim memoarima piše da je bio u iskušenju da ovu dužnost prihvati, ali je odustao u poslednjem trenutku: „Kako bih mogao da prihvatim položaj vidljive glave Srpske pravoslavne crkve kada ne verujem u sve njene dogme?”
Beleži da su mu ministri, kad im je ovo rekao, odgovorili: „Ali, ko vas pita u šta verujete? Zar mislite da svaki episkop veruje u sve dogme Crkve”.
Ipak, najbolji prikaz lika i dela Čedomilja Mijatovića dao je pisac Radovan Kalabić u knjizi „Grofovska vremena“ iz koje saznajemo mnogo više detalja o ovom sposobnom, ali prevrtljivom čoveku, koji je menjao partijske boje, „zabadao nož u leđa“, najbližim saradnicima, što je najbolje na svojoj koži osetio znameniti Jovan Ristić, koji je bio njegov politički otac.
„Državnik, političar, istoričar i vođa liberala Ristić verovao je tadašnjem načelniku Ministarstva finasija, mladom Čedomilju, koga je slao u razne diplomatske misije, od kojih je najvažnija bila ona iz 1871, kada je na Londonskoj konferenciji, vrlo uspešno branio srpske interese protivne austrijskim i zbog čega ga je sa tek navršenih 30 godina imenovao za ministara finasija u svojoj vladi na iznenađenje celokupne javnosti i konsternaciju okoštalih birokratskih struktura“, navodi Kalabić.
Kakav je bio čovek Čedomilj Mijatović govori i ono što se dogodilo samo nekoliko meseci kasnije kada je pal vlada Jovana Ristića, što takođe Kalabić u knjizi navodi:
„Novo, još veće iznenađenje, sledi po padu Ristićevog kabineta, koji je potrajao samo nekoliko meseci. Najveće je iznenađenje, međutim, nastalo kada su oktobra 1873. saopštena imena članova nove vlade koju je formirao Ristićev politički protivnik, Jovan Marinović (1821-1893), istaknuti srpski političar i diplomata. Mijatović je pristao da uđe i u tu vladu, da se odvoji od Ristićevih liberala i priđe Marinovićevim konzervativcima.
E sad nekoliko detalja o famoznoj Tajnoj konvenciji, koja predstavlja čin veleizdaje bez presedana u novijoj srpskoj istoriji. Potpis na nju je stavio Čedomilj Mijatović, bez znanja tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Milana Piroćanca i Milutina Garašanina. Između ostalog, u ovom dokumentu Austrougarska od Srbije traži: Ni pogled preko Drine, SAve i Dunava, ni pedalj od Kosovske Mitrovice, da spreči svaki kritički glas Srba van svoje matice i da ne dozvoli prisustvo dobeovoljačke vojske na svojoj teritoriji (misli se na Ruse).
Piroćanac i Garašanin su smtrali Tajnu konvenciju činom veleizdaje države, zbog čega su časno podneli ostavku.
„Od potpisivanja Tajne konvencije Srbija ulazi u eru potpune spoljnopolitičke zavisnosti od Austro-ugarske i Zapada, što je kasnije rezultiralo i diktatom u rešavanju skoro svih pitanja na njenoj domaćoj političkoj sceni. Tako se, između ostalog, desio svojevrsni i jedinstveni akt formalne kapitulacije srpskog naroda u mirnodopskim prilikama“, navodi u knjizi Kalabić i dodaje da su „dva su čoveka imala najviše lične koristi od Tajne konvencije. To su knez Milan Obrenović i Čedomilj Mijatović“.
„Prvi je od Beča dobio podršku i ohrabrenje da nastavi svoju neograničenu autokratsku vladavinu, kao što je primio i garancije za priznavanje naslednog kraljevskog naslova. Na taj način Beč je udovoljavao i Milanovom bezgraničnom vlastoljublju i njegovoj bezmernoj vladarskoj sujeti. On, grof Čedomilj Mijatović, koga je, kao ministra inostranih dela Kneževine Srbije, za potpis na onoj zloglasnoj Tajnoj konvenciji sa Austrougarskom iz 1881. habzburški car Franjo Josif nagradio prvim redom Ordena gvozdene krune, sa naslednom grofovskom titulom i penzijom“, piše u knjizi „Grofovska vremena“!
