Nema kraja tragediji pravoslavnih Slovena

Ako prihvatimo podatak Konrada fon Hesnera da je u XVI veku bilo 60 naroda slovenskog jezika,[1] a da sada imamo, uslovno rečeno, 14 (Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Srbi, Bugari, Hrvati, Bošnjaci, Slovenci, Crnogorci, Makedonci, Poljaci, Česi, Slovaci i Lužički Srbi). Uslovno, jer je potrebno brojati uz neki kriterijum, na primer države (onda otpadaju Lužički Srbi). Potom, koliko slovenskih naroda ima državu i da li neki narodi imaju više država. Etnički kriterijum smanjuje broj slovenskih naroda, jer su Rusi, Belorusi i Ukrajinci jedan narod, kao i Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Makedonci i Hrvati. U svakom slučaju, ako ostavimo i prvi kriterijum nedostaje 46 slovenskih naroda! Gde su ti narodi slovenskog jezika nestali?

Istovremeno, ako uporedimo drevne i sadašnje granice Slovena vidimo da nedostaje teritorija veličine 330.000 kvadratnih vrsta[2] (1 versta ravna 1.0668 km, značit 7 verst – okolo 7,5 km).[3] Ova površina (sa preživelim stanovništvom koje je asimilovano) predstavlja svo Prusko kraljevstvo, sav nemački deo Austrijske imperije i sve teritorije Mađarske. Drugim rečima, zemlje i stanovništvo koje su izgubili Sloveni dali su srž trima državama. Ove teritorije i Nemci i Mađari smatraju svojim iskonskim teritorijama.[4]

Ništa bolja nije situacija ni kod Srba. Teritorije koje su Srbi izgubili iznose oko 335.341km²: teritorije Erdelja/Transilvanije, Vlaške i Moldavije – od kojih je asimilacijom stvoren nov narod – Rumuni[5]; zatim deo Egejske Makedonije gde je izvršena helenizacija Slovena; Albanija i Kosovo i Metohija gde je izvršena brutalna asimilacija Srba (koja na naše oči još traje),[6] kao i deo Severne Makedonije gde je vršena i vrši se i dalje albanizacija ove države. Takođe, zvanična turska diplomatija priznaje da u Turskoj živi oko 10 miliona poturčenih i islamizovanih Južnih Slovena, uglavnom Srba, koji još uvek čuvaju svoj jezik, a koje sada otima novostvoreni narod u Bosni i Hercegovini – Bošnjaci.

Sa gore navedenim podacima saglasna su i najnovija istraživanja iz DNK genealogije.[7] Jednom rečju, ako se sagledaju podaci suočavamo se sa neverovatnom geopolitičkom tragedijom koja je prekrivena ravnodušnošću preživelih Slovena. Profesor Jovan Đorđević ukazivao je da kod Srba postoji čudna ravnodušnost prema izgubljenim teritorijama i sunarodnicima koji žive van Srbije. „Mi, Srbi, zaista smo čudnovati ljudi. Mi smo prijatelji mira, sloge i bratstva sa celim svetom. Naša je deviza: ‘,Svakom svoje.’ Mi se ove hrišćanske vrline pridržavamo u tolikoj meri, da ona već prelazi u greh prema nama samima. Mi puštamo da najpre drugi uzmu i ono što je zaista njino, a i ono što žele da bude njino. A nama – šta ostane. Posledica te naše grešne indolencije ta je, da nas grabljivi susedi pljačkaju i čerupaju sa svih strana, a mi spokojno i sa rezignacijom čekamo da nam oni kažu šta je naše.

Tako nam je za sada ostala samo Crna Gora i ova naša Srbija. Ali, kanda je i ona još suviše velika našoj braći sa istoka i zapada, te su i nju radi da potkresuju malo i sleva i sdesna, dok se ne sastanu na Moravi. Pa da nas onda, bratski, strmoglave u Moravu.“ – napisao 1895. istoričar, književnik i autor himne ,,Bože pravde“ (i sada zvanične himne države Srbije) profesor Jovan Đorđević.[8] Konstatacija profesora Đorđevića skoro da se može primeniti i na Ruse, kod kojih takođe primećujemo ovakav odnos prema teritorijama i sunarodnicima (posebno u Ukrajini).

Tragedija pravoslavnih Slovena je još veća, ako se suočimo sa podacima o nepravdama i zločinima nepravde nanete tokom Prvog i Drugog svetskog rata, koji su vođeni za njihovo bukvalno uništenje. Žrtve koje su podneli u ovoj borbi su fascinantne, svedoče o neverovatnom herojstvu i spremnosti na žrtvu. Samo u Drugom ratu ubijeno je 40 miliona Slovena, ali to na Zapadu nikoga nije ni zabolelo ni zadivilo. Danas se za razliku od holokausta žrtve Slovena bez ikakvog stida umanjuju i omalovažavaju diljem „kulturne“ Zapadne Evrope.

Naravno, ne možemo reći da Zapad nije posejao novo seme raskola među Slovenima koje treba da dovede do daljeg smanjenja broja ovog naroda, kao i teritorija na kojima žive. Ako je Ukrajina „bolest“ ruskog naroda[9], onda je pokušaj obojene revolucije u Belorusiji 2020. pokazao da se zaraza proširila i da ruski svet može da ostane i bez ovih teritorija i naroda. Slično je i sa Srbima na Balkanu, gde se 2020. godine vodila ogorčena borba za očuvanje Crne Gore kao srpske teritorije i države. Naravno, problemi sa fragmentacijom Srba ukorenjeni su mnogo ranije.

Formiranjem Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije) Srbi su pristali da se Hrvatskoj pripoje Slavonija i Dalmacija (koje su bile posebne pokrajine u Austro-Ugarskoj sa svojim parlamentima i koji su dva puta odbili apelacije hrvatskih nacionalista da se ujedine), što je dovelo do asimilacije tamošnjih Srba, genocida (u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj tokom Drugog rata) i na kraju proterivanja tokom razbijanja Socijalističke Jugoslavije u vojnoj akciji nazvanoj „Oluja“, uz asistenciju Zapada i NATO. Sve je to „hvala“ za opraštanje ratne oštete propisane Hrvatskoj zbog učešća na strani Austro-Ugarske (državi agresoru) u iznosu od  13 milijardi tadašnjih francuskih zlatnih franaka.[10] Međutim, ne čine samo Srbi ovakve gluposti, i Rusi još nisu naplatili ratnu oštetu zbog agresije Napoleona na Rusiju 1812. godine.[11]

Ništa bolje, za Srbe, nije bilo ni kada je posle Drugog svetskog rata formirana Socijalistička (Titova, komunistička) Jugoslavija. Tada se vođena politika opravdavala dvema parolama: „borbom sa velikosrpskim hegemonizmom“ i „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija!“ Zbog potreba da se oslabi Srbija na njenoj teritoriji, oduzetim iz sastava Srbije, stvorena je Republika Makedonija, danas Severna Makedonija (od Južne Srbije), Bosna i Hercegovina (u kojoj su islamizovani Srbi promovisani u konstitutivni narod Muslimana (sa velikim „M“, iako su brojni kritičari isticali da su muslimani pripadnici islamske religije, te ne mogu biti nacija) i Crna Gora (koja se posle Prvog svetskog rata ujedinila sa Srbijom), a u samoj Srbiji dve autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija.[12]

Razbijanje socijalističke Jugoslavije izvršeno je na principu poštovanja tzv. republičkih granica, bez mogućnosti bilo kakve korekcije. Posle se pokazalo da i granice autonomnih pokrajina imaju i te kakav (geo)politički značaj, jer su postale nepromenljive. U svakom slučaju mašta neprijatelja Srbije da se ona svede na granice Beogradskog pašaluka (Osmanske imperije) postaje realnost.[13]

SFRJ – Srbiji je oduzela Makedoniju, Crnu Goru, BiH, delove Slavonije, nametnula austomne pokrajine…, a sve uz parolu „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“

Tome doprinosi i odvajanje Autonomne pokrajine Vojvodine iz sastava Srbije (iako Srbi imaju etničku većinu). Zapad pomaže razgradnju Srbije formiranjem separatističke inteligencije (u odnosu na Srbe i Srbiju), separatističkih političkih partija i tzv. vojvođanskog identiteta. U Raškoj oblasti Zapad podržava separatizam muslimana koji žive u ovoj oblasti (oni je nazivaju Sandžak), čime se razdvaja Srbija od Crne Gore.

Perspektive su, dakle, veoma tmurne i maglovite. Sam nestanak Srba uz nametanje stigme o genocidnosti, koju na međunarodnom nivou za sada, sprečava Rusija, jer u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (i na druge načine) sprečava da se usvoje zapadne Rezolucije o genocidnosti srpskog naroda (i potrebi njegovog konačnog uništenja).

Uz gubitak teritorija (životnog prostora) u ostacima slovenskih država preuzimaju se i (državne) institucije koje su važne za opstanak pravoslavnih Slovena, od čega nije pošteđena ni crkva.

Vidimo da se u Ukrajini stvara nova crkvena nekanonska struktura od strane Fanara – tzv. Pravoslavna crkva Ukrajine, što je nagovestilo da se ideja istočnog papizma počinje sprovoditi u agresivnijoj formi.[14] Istovremeno Konstantinopoljska patrijaršija, uz potčinjavanje pravoslavnih Slovena, nudi ukidanje samostalnosti njihovih crkava, a kao zamenu je već formirala slovenski vikarijat[15] koji daje autonomiju služenja na crkvenoslovenskom jeziku, ali ne i autonomiju i samostalnost po pitanju vlasti i odlučivanja. Na žalost, brojne nove vladike i sveštenici su školovane na Zapadu i pristaju na ovu pogubnu novotariju, a sve radi potčinjavanja papi (Rimskoj crkvi). Sačuvati Crkvu od preuzimanja pravoslavnim Slovenima neprijateljskih lica, znači sačuvati je i kao instituciju u kojoj postoji realna vlast. Primer koji nam dolazi iz Moldavije[16] otkriva mnogo. Naime, u Izveštaju Londonskog Chatham House (u javnosti poznatog kao Kraljevski institut za međunarodne odnose), pitanje moldavskog pravoslavlja razmatra se zajedno sa budućnošću Belorusije i Ukrajine, pri čemu se ukazuje da britanski eksperti ovim državama predviđaju „žestoku borbu za svoju budućnost“, dajući uz to i mnoštvo zanimljivih informacija. Prema tome, mogućnosti Anglosaksonaca da se bore sa Rusijom u Moldaviji su “ograničene”, ali London ne gubi nadu: savetuje da se „donatori“ oslone na informativne kampanje, da uvedu u obrazovne programe predmete koji će sadržavati rusofobne teme i da nastave da podržavaju “civilno društvo”. Generalno, “ da ojačaju poluge zapadne meke moći u ovoj zemlji kao i da formiraju mehanizme finansijske pomoći rusofobima“.

Zanemaren problem Rumunije: država koja se neprestano širi, a sada je „bacila oko“ na Moldaviju i Istočnu Srbiju

Treći moldavski „problem“ (identičan je i beloruskom i ukrajinskom), kažu u londonskom Institutu je što Rusija „osvaja srca i umove preko Ruske pravoslavne crkve“. “Moldavska pravoslavna crkva, koja je podređena Ruskoj pravoslavnoj crkvi, aktivni je vektor ruskog uticaja i propagande u Moldaviji. Čak 80 odsto vernika pripada ovoj crkvi, a da problem bude veći, ovo je institucija s najvećim poverenjem u zemlji. Naime, prema istraživanju javnog mnjenja čak  70% ispitanika smatra Moldavsku crkvu u svakom smislu moralno snažnom i neuvučenom u različiti kriminal”. U Londonu smatraju da je crkva u Moldaviji glavna u širenju antizapadnih vrednosti, te da daje neskrivenu podršku (bivšem) moldavskom predsedniku Igoru Dodonu. Zbog toga kada zapadne nevladine organizacije, pokreti i aktivisti kritikuju crkvu samo dobijaju minus, te londonski Institut savetuje da „ne privlače pažnju na sebe delujući protiv crkve u Moldaviji, dok ne stignu mladi prozapadni sveštenici koji su na školovanju“. Drugim rečima, potkopavanje pravoslavlja u Moldaviji planirano je tiho, iznutra, i po eparhijama.[17] Da ponovimo jednu rečenicu: „londonski Institut savetuje da ne privlače pažnju na sebe delujući protiv crkve u Moldaviji, dok ne stignu mladi prozapadni sveštenici koji su na školovanju“. Kakva je naša reakcija na ovu činjenicu? Nikakva, i dalje školujemo sveštenike po inostranstvu, a onda se patimo kada projave rusofobiju ili srbofobiju i želju da razruše kanonsko jedinstvo u Belorusiji ili Srbiji (ili bilo gde u pravoslavnom svetu).

Šta bi, dakle, moglo biti glavna meta, kada je u pitanju najvažnija slovenska pravoslavna crkva?

Suština udara na Rusku crkvu (preko Ukrajine, ali i preko Belorusije i u samoj Rusiji) jeste primoravanje da se odrekne koncepcije Moskva – Treći Rim. Naime, Zakonodavna povelja o osnivanju Moskovske patrijaršije, koju su 1589. godine potpisali konstantinopoljski, jerusalimski i aleksandrijski patrijarsi, kao i vršilac dužnosti patrijarha antiohijske katedre, glasi: „Otkako je stari Rim pao u jeres, Drugim Rimom, to jest Konstantinopoljem vladaju bezbožni Turci; tvoje, o blagočestivi care, Veliko rusko carstvo, Treći Rim, nadmašiće sve blagočestjem i ti si jedini pod kapom nebeskom hrišćanski car, postavljaš se od cele vaseljene, od svih hrišćana.“[18] Činjenica je da je Rusija – „Treći Rim“ ugrađena u sam čin osnivanja Moskovske patrijaršije, te da odricanjem od ove koncepcije zapravo se pravoslavni Rusije odriču crkvene samostalnosti i pristaju da budu deo već formiranog „slovenskog vikarijata“ koji je potčinjen „istočnom papi“. Upravo i Tomos koji je Fanar dao tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine ne predviđa njenu samostalnost, nego potčinjenost Konstantinopoljskom istočnom papi.

Uz sve to, u Ukrajini, a uz pomoć unijata i rimokatolika, ozbiljno se radi na falsifikovanju istorije crkve i pravoslavlja. Da bi nova istorija došla do glava ljudi, od 2018. godine Ukrajinski rimokatolički univerzitet sprovodi kurseve za usavršavanje nastavnika istorije širom Ukrajine, 200 ljudi godišnje se uvede u stanje uverenosti da su u pravu. Tako se formira neverovatan broj «formatiranih» nastavnika istorije.[19] Tako istorija, zapravo, postaje sredstvo geopolitike, a ne objektivna nauka.

Da Zapad i neprijatelji Slovena ne miruju pokazuju brojni indikatori. Na primer, i u Srbiji i Rusiji pokreće se akcija formiranja novih identiteta, po pravilu srbo i rusofobičnih. Trenutno u Srbiji, uz finansiranje Soroš fonda, Brisela, Vašingtona i brojnih drugih nevladinih organizacija radi se na projektima stvaranja u Centralnoj Srbiji torlačke, a na Jugu šopske nacije. Bivši predsednik SAD, Barak Obama, izjavio je da će u „XXI veku u svetu biti formirane nove nacije, a tim procesom rukovode SAD, Velika Britanija i njihovi saveznici“.[20] Jasno je da aktuelna „kriza identiteta“ ima svoj politički uzrok, te apsolutno nije slučajno to što savremeni čovek, prema mišljenjima Z. Baumana o J. Harbamsa, mora nekoliko puta dnevno da se „samoopredeljuje“ i identifikuje. Drugim rečima nema ni govora da se podržava nešto trajno, večno. pa ni identitet kod ljudi.

Na žalost, izgradnja novih naroda i novih identiteta se u Srbiji, između ostalog, radi i preko zvaničnih državnih institucija, nevladinog sektora i Univerziteta u Novom Sadu (pre svega po pitanju stvaranja torlačke i šopske nacije). Takođe, Rumunija i zapadni saveznici ove države grade identitet Vlaha kao rumunski i antisrpski. Ono što je interesantno sa aspekta geopolitike i budućnosti pravoslavnih Slovena je odsustvo proučavanja Rumuna i Rumunije, kao i njihove uloge u razdvajanju Istočnih i Južnih Slovena.

Naime, podsetili bi na izjave grofa Kavura, u to vreme premijera Kraljevstva Sardinije i glavnog geopolitičara Zapada, koji je posle Krimskog rata (1856), u kojem je Rusija poražena, radio na formiranju nove države Rumunije da se to čini radi „razdvajanja Istočnih i Južnih Slovena“. Takođe, posle poraza Rusije od Japana (rat se vodio od 1904. do 1905. godine) zapadne sile, pre svega Austro-Ugarska, koristeći se izgubljenim samopouzdanjem Peterburga i nespremnosti vojske za novi rat, sprečava Srbiju da izbije na Jadransko more i navrat-nanos formiraju, posle Balkanskih ratova, novu državu – Albaniju.

Treba znati da je pre i za vreme Osmanske imperije Albanija (Albanci su je zvali Arberija!) bila je geografski pojam, a na današnjoj teritoriji sve do smrti Skenderbega (koji je takođe bio po etničkom poreklu Srbin, pre islamizacije zvao se Đurađ Kastriot[21]) i okupacije tih predela od Turaka, većina stanovništva Albanije su bili Sloveni (Srbi). Da je Albanija geografski pojam rekao je na Berlinskom kongresu i pruski kancelar Oto fon Bizmark (1815-1898). I biće to Albanija još dugo vremena, sve dok joj se 1913. godine, jednom međunarodnom konvencijom, nisu fiksirale političke granice.[22] Ime Albanije kao geografski pojam do 1913. godine u istoriju je uveo Srbin Đorđe Manijak.[23] Prva u istoriji poznata država imenom Albanija (ne Shqipëria, niti Arbëria!) formirala se ispod reke Drim, u današnjoj oblasti Dukađin i Mirdita. Njen vladar je bio Srbin Progon, čijem će sinu Dimitru srpski vladar Stefan Prvovenčani dati za ženu svoju kćerku Komnenu, koja će vladati tom Albanijom ne samo pored svog supruga, već – pošto je on umro – i samostalno.[24]

Ono što je tragično jeste da je praroditelj Albanije Srbin Jeronim de Rada, dok je prvu školu na albanskom jeziku otvorio, takođe Srbin, Dositej Obradović.

Ne samo na severu od Drima, već i na istoku od Crnog Drima, gro stanovništva je do kraja XIX veka bio pravoslavne vere i srpske nacionalnosti, što nam svedoči i veliki albanski prijatelj, Englez Noel Malcolm. Evo što kaže doslovno: „Shumica e popullsisë së Lumës mbeti sllavishtfolëse dhe ortodokse deri në shekullin XIX” [Veći deo stanovništva Ljume (danas oblast Istočne Albanije,) govorilo je slovenskim jezikom i bilo pravoslavno sve do XIX veka].[25]

Tako su duž XVII i XVIII veka Albanci planina Srednje Albanije silazili u današnju Severnu i Istočnu Albaniju, nastanjivali je za stalno i albanizovali slovensko stanovništvo. Ovo nam svedoči i poznati francuski naučnik, etnograf i geograf Ami Bue (Boué, 1794-1881), koji je lično posetio te krajeve i o tome ostavio svedočanstvo.

To je priznao i albanski osnivač neo-šćiptarizma Branko Merdžani (Merxhani), doduše dodajući još neke narode da bi brojem umanjio značaj slovenske krvi. Ovaj doslovno kaže da u svojim žilama Albanci imaju krvi: „slovenske, grčke, turske, arabske, čerkeske, italijanske, francuske, nemačke i dr.”.[26]

Zbog toga Kaplan Burović, koji je rođen u Albaniji i predstavlja odličnog poznavaoca istorije Albanaca, konstatuje: „Ova istorija pripada Albaniji, ali ne i albanskom narodu. Isto tako i istorija feudalne porodice Progon, Skura (Mihailo, Progon), pa Komnenos (Mihailo I, Teodor, Mihailo II, Jovan Asen, Aleksandar, Komita), pa Balšić, pa Dušman (Damian, Goran, Nenad i Ljeko), pa Jurišić, Jonima, Zaharija, pa Muzaka, pa Arjaniti, porodica Crnojević (Stevan, Ivan, Radić i Staniša-Skenderbeg), porodica Dukađini i druge, sve do feudalne porodice Bušatlija. Kojem god narodu pripadale one i kakve god vere bile, izuzimajući porodicu Topija i Dukađini, prva anžuinskog i druga nemačkog porekla, sve su one bile mesne, meštani i, kao takve, ne mogu se smatrati okupatorima, ni kad su samostalno vladale, niti kad su bile u vazalnom odnosu sa vizantijskom vladajućom dinastijom, posebno sa srpskom vladajućom dinastijom Nemanjića, pa ni sa mletačkim vlastima. Izuzetak čine one feudalne porodice, koje su se preko islamske vere istovetile sa turskim okupatorom i predstavljale tursku vlast, realizirajući i turske okupatorske planove i ciljeve, sve do turciziranja mesnog stanovništva.“[27]

Takođe treba znati da Albanci nikada nisu imali ni svoju pravoslavnu crkvu. Osamostaljenje albanske pravoslavne crkve od Konstantinopoljske patrijaršije delo je Grka Fan Nolija (pravo ime Teofan Mavromatis) i Srbina Đorđa Nikolića, oca veleslavnog književnika Miđenija. Preko Srpske crkve sami Albanci su i primili hrišćanstvo, koga su se delom odrekli tokom okupacije od strane Osmanlija.

Dodatna so na ranu je i činjenica da je Srbija bila prva zemlja na svetu koja je priznala Albaniju za sasvim nezavisnu državu, mutne dane 1913, kada su se Velike Sile spremale da je stave pod protektorat Italije ili Austrije.

Sve gore navedene činjenice, sa još jasnijim uvidima (istraživala je u Bečkom arhivu) dala je bugarska naučnica Teodora Toleva u svojoj doktorskoj disertaciji „Uticaj Austrougarske na stvaranje albanske nacije  1986 – 1908“,[28] ali koja je posle objavljivanja disertacije  kao knjige, iako mlada, neočekivano preminula.

U svim citiranim radovima navodi se ključna teza da je ondašnji Zapad podržao Austro-Ugarsku u stvaranju Albanije, jer je bio saglasan da Srbima ne treba dozvoliti da imaju izlaz na more. A država bez mora nije potpuno suverena država.

Treba, svakako, podsetiti i na geopolitičke igre Zapada tokom i posle oslobađanja balkanskih naroda od Osmanlija. Ne mogavši da spreči raspad Osmanske imperije, Zapad je pristupio drugom lukavstvu, stvara Rumuniju da razdvoji Ruse i Srbe, a u Bugarskoj i Grčkoj, naravno i u Rumuniji postavlja nemačke dinastije: Saks-Koburg i Gota (Haus Sachsen-Coburg und Gotha), Šlezvig-Holštajn-Sonderburg-Gliksburg (Schleswig-Holstein-Sonderburg-Glücksburg) Hoencolern – Karl Eitel Friedrich Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen. Šta je zajedničko ovim dinastijama? Zajedničko im je da potiču od Tevtonskih vitezova ili Tevtonskog reda, koji je bio ekskluzivni vojnički red Rimokatoličke crkva za borbu protiv Slovena (Rusa). Zapravo podatak o otmici 330.000 kvadratnih vrsta od Slovena je podatak o nedelu ovog reda.[29] Tako se suverenost pretvorila u potčinjenost novom centru moći, ovaj put na Zapadu. Ova činjenica pomaže da se razume odakle ne samo nesporazumi između Južnih Slovena i neuspeh u njihovom ujedinjavanju (Balkanska federacija), već odakle je poticala i mržnja, pa i otvoreni vojni sukobi. Međutim, činjenica o vlasti Nemaca nad balkanskim državama se prećutkuje, a u upotrebu uvode imena država ili naroda, čime se zapravo skrivaju oni koji vuku konce.

U to vreme samo su Srbi imali svoje dinastije (u Srbiji – Obrenoviće, a u Crnoj Gori – Petroviće). Obrenovići su se trudili da grade nezavisnu Srbiju, sa osloncem na Rusiju. Međutim, to nije trajalo dugo. U Majskom prevratu 1903. godine ubijeni su ne samo kralj i kraljica, nego i svi pripadnici dinastije Obrenović, njih 123 (što se po pravilu ne izgovara, kao i da je njihova likvidacija bilo delo masona).[30] Dolaskom na vlast Karađorđevića koji su bili masoni, ne samo da nestaje suverenitet Srbije, nego je potčinjena okultnom centru na Zapadu, što će na kraju prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, posle formiranja Kraljevine Jugoslavije koštati i života, kada je hteo da napusti ovu okultnu družinu.

Osim što su ondašnje zapadne sile, na čelu sa Austro-Ugarskom i Nemačkom (često i Francuskom i Engleskom) bile protiv jačanja Slovena na Balkanu i protiv njihovog teritorijalnog povezivanja, preko ondašnjih Dunavskih kneževina (Vlaške i Moldavije) sa Rusijom[31] i izbijanja Srbije na more, one su razbile i jezičko jedinstvo pravoslavnih Rusa i Srba, ali i Srba i Bugara. Izvođač radova bio je Srbin Vuk Stefanović Karadžić, koji se još uvek slavi kao veliki naučnik-filolog, toliko da nije moguća ni najmanja kritika njegovog (ne)dela.[32] Podsetimo da su do Vukove reforme ruski i srpski narod imali jedan književni jezik. Istovremeno, urađena je i reforma jezika u novoformiranoj državi Rumuniji, gde je stvoren rumunski jezik (prvobitno na ćirilici – do 1862. godine, a potom latinici). Krajem XIX veka objavljen je i prvi Rečnik rumunskog jezika, Joana Masima, koji je dočekan sa porugom od sunarodnika. Međutim, ovim potezom se otvorio put kulturološkom i etničkom inženjerstvu uklanjanja svesti o postojanju nekadašnje slovenske vinčansko-tripoljske civilizacija na tom području u svesti novostvorene rumunske nacije.[33] Ovim je betonirana podela i udaljavanje stanovnika Rumunije iz korpusa slovenskog naroda. Od tada Rumune su u Evropi nazivali „bastionom Zapadne Evrope pred severnim gigantom“ ili „Termopilom Evrope“.[34]

U svakom slučaju jezičko udaljavanje i političko nedozvoljavanje proučavanja prošlosti Rumunije „nepodobnim“ naučnicima dovelo je do prihvatanja novostvorene „romanske“ države rimskih vojnika (što u prevod znači reč Rumun), ali i do suzbijanja interesa za ovu državu, posebno među Srbima.

Zapad i u Rusiji pokušava da radi isto što i u Srbiji. S toga je važno proučavati srpsko iskustvo, jer kako reče jedan ruski istraživač, „Vi ste, Srbi, naši živci“.[35] Razbijanje ruskog naroda se odvija preko stvaranja rusofobičnih naroda po obrascu Ukrajine i u Belorusiji u i samoj Ruskoj federaciji. Pokušaj obojene revolucije u Belorusiji, sa podrškom od strane Zapada beloruskom rusofobičnom nacionalizmu, mnogo govori. Takođe, pojava na društvenim mrežama profila koji podstiču stvaranje novih naroda u Ruskoj Federaciji nije za zanemarivanje.

Zastava „Uralske Narodne Republike“

Početkom HHI veka Rusija se sučila kako sa geopolitičkim pretnjama potpunog uništenja, aali i sa izazovom globalizacje. S tim u vezi, pitanja regionalne politike i regionalnog identiteta dobila su posebnu važnost. Prema svedočenjima popisivača koji su učestvovali u sveruskom popisu stanovništva 2010. godine, među varijantama nacionalnog samoopredeljenja zabeleženi su „Sibirci“. Dvosmislena reakcija na ovu situaciju političara, zvaničnika, naučnika, šire javnosti danas je jedna od najrazmatranijih na sibirskom Internetu. Na posebnom sajtu organizovana je akcija „Prijavi se kao Sibirac“ koja je pozvala: „Prijatelji! Sibirci! Prema ruskom ustavu, državljanstvo građanina ne određuje se prema pasošu, ne po nalogu vlade, već prema samoidentifikaciji osobe. Popis stanovništva iz 2010. godine predviđa nacionalnost „Sibirac“. Istovremeno, moskovski zvaničnici i poslanici na svaki mogući način pokušavaju da ometaju našu sibirsku samoidentifikaciju. Sibir nije mesto boravka, ni pečat u pasošu. Sibir je stanje duha. Reci glasno da si SIBIRAC! Unesite svoje prezime na spisak Sibiraca i recite jasno šta mislite. Sibir nije kolonija! Dok smo jedinstveni, nepobedivi smo! „»[36]

Nije nam poznato da li ruski političari shvataju šta su učinili kada su dozvolili da se pojavi novi narod „Sibirci“, ali i igra sa Uralskom Republikom, gde separatističke ideje nisu zamrle ni do danas, što se vidi i iz pokušaja Zapada da je oživi, a čiji su deo i sva zbivanja oko Alekseja Anatoljeviča Navaljnog.[37]

Sloveni su različito reagovali na sve ove poraze. Po pravili brzo su predavali zaboravu izgubljene teritorije, ali i na njima preostalo slovensko stanovništvo prepuštajući ga asimilaciji, što je praksa prisutna i danas i kod Srba i kod Rusa, čak i kada je u pitanju dijaspora, tj. ekonomska migracija.

Naravno, bilo je i drugačijih reakcija u smeru traženja otpora agresiji Zapada. Tada bi Sloveni tražili svoje jedinstvo. Podsetimo da su postojala takva četiri pokreta: slovenofili, panslavisti, neoslavisti i sveslavisti.[38] Svi oni su pokušali da ponude rešenja slovenskog pitanja, ali rezultata nije bilo. Zapravo, rezultat je nešto sasvim suprotno od traženog – evroazijstvo, kao integracioni projekat sa neslovenskim narodima. Istraživači slovenskog pitanja naglašavaju da su Nemci, a sada i drugi sa Zapada, od XI veka, a posle raskola hrišćanstva (ima mišljenja da je sve počelo zapravo u VIII veku i ratovima Karla Velikog) koristili sličnu strategiju u borbi sa Slovenima, a da oni nisu našli odgovor kako da se sačuvaju, što je neverovatni poraz.

Istina, ratove koje bi Zapad pokrenuo protiv Slovena, ovi su uz velike žrtve dobijali, ali u političkoj i kulturnoj borbi su gubili, posebno u nametnutom „ratu identitetima“, gde se primećuje odsustvo snažnog nacionalnog identiteta kod Slovena, pa tako i kod Rusa,[39] odnosno sklonost ka brzoj asimilaciji u druge narode.[40]

Sada je, evo, došlo do nas, to jest do oduzimanja teritorije i identiteta Belorusiji i ostatku ostataka Srbije i njihovo udaljavanje od pravoslavnih Slovena i reintegraciji u kulturu Zapada i latinskog identiteta. Živi svedoci ovog procesa smo upravi mi (i ovde prisutni). Pitanje je da li ćemo se i mi kao prethodne generacije praviti da problem ne postoji ili ćemo pokušati da tražimo rešenje. Da podsetim, u nauci nije najvažnije rešenje naučnog problema, već njegovo definisanje. Rešenje može biti nađeno i posle decenije ili sto godina, ali je važno da se definiše problem.[41]

Do sada smo, dakle, iznosili podatke iz istorije, iz čega se vidi da naši preci nisu našli odgovor na uništavanja Slovena i oduzimanja teritorija. Nespornih uspeha u odbrani je, svakako, bilo, pre svega kada je Zapad atakovao vojno. Prvi i Drugi svetski rat ovo ubedljivo svedoče. Međutim, pobediti se i moralo, jer je plan nacista bio uništenje Slovena, posebno pravoslavnih Rusa i Srba.[42]

Podatak da je u međuvremenu nestalo preko 40 naroda slovenskog jezika i veličine oduzetih teritorija koje se mere stotinama hiljada kvadratnih kilometara to ubedljivo svedoče. A danas, šta reći za Ukrajinu? Šta će od, ili iz Ukrajine ostati u ruskom svetu? Šta reći za socijalni inženjering u Srbiji na stvaranju novih srbofobičnih naroda? Da li će Srbija i Srbi preživeti ovaj eksperiment ili je to njihov kraj?

Na pokušaj da zainteresujemo neke ruske kolege za slovensko pitanje, obično odgovaraju „nama teritorija nije neophodna“ ili „Rusija se i ovako proširila“  (na račun Arktika i severnih teritorija), ali se zaboravlja da su to teritorije bez ljudi. Treba li podsetiti koliko je Rusa ostalo van Rusije posle raspada SSSR-a? Zašto se i Rusija nemarno odnosi prema svojim ljudima?

No, da se vratimo agresiji Zapada na zemlje pravoslavnih Slovena. Šta mi preduzimamo po pitanju kulturološke agresije (na primer nametanja latinice), na socijalni inženjering (stvaranja novih naroda), na izmenu našeg identiteta u rusofobičnom i srbofobičnom smeru otkinutih delova Slovena (Ukrajina i Crna Gora su samo poslednji primeri) nismo našli odgovor.[43] Da podsetimo da je Racel u svojoj knjizi „O zakonima prostornog rasta Država“ (1901) izdvojio sedam zakona ekspanzije: 1) Veličina Države raste srazmerno razvoju njihove kulture. 2) Prostorni rast Države prate druga ispoljavanja njenog razvoja u sferama ideologije, proizvodnje, komercijalnog poslovanja, snažnog „privlačnog zračenja“, prozelitizma. 3) Država se širi, gutajući i upijajući političke jedinice manjeg značaja. 4) Granica je organ smešten na periferiji Države (shvaćene kao organizam). 5) Ostvarujući svoju prostornu ekspanziju, Država teži ka obuhvatanju svih regiona najvažnijih za njen razvoj: obala, slivova reka, dolina i uopšte svih bogatih teritorija. 6) Početni impuls ekspanzije dolazi spolja, pošto Državu na njeno širenje izaziva država (ili teritorija) sa očigledno nižom civilizacijom. 7) Opšta sklonost ka asimilaciji ili aspiraciji slabih nacija podstiče na još izrazitije povećanje teritorija u kretanju koje samo sebe hrani.[44]

Odgovor na ekspanziju Zapada, dakle, definitivno treba da počne od sfere kulture, ideologije, pa tek onda proizvodnje itd. Rusija danas nastupa gasovodima, Zapad kulturom i ideologijom. Rusija investira u proizvodnju, a Zapad investira u nevladine organizacije koje šire zapadni sistem vrednosti i ideologiju demokratije.

Ovde bismo podsetili na mitropolita sankt-peterburškog i ladoškog Jovana (Sničeva), jer mislimo da oslonac na njegove misli može dovesti do popravljanja geopolitičkog položaja pravoslavnih Slovena. O demokratskoj zapadnjačkoj antimonarhističkoj formuli «podele vlasti» vladika Jovan kaže sledeće: «Našim narodnim tradicijama ne odgovara toliko hvaljeni sistem “razdeobe vlasti“, koji poput rđe nagriza i razjeda čitav sistem državne uprave, suprotstavljajući organe vlasti, jedan drugome na svim nivoima, stimulišući beskrajno političko intriganstvo, nesavesnost i karijerizam. Moguće je i mora se govoriti samo o ozbiljnom i harmoničnom razdvajanju funkcija jedinstvene po svojoj prirodi državne vlasti, koja uz to u licu svoga Vrhovnog Predstavnika mora da bude izbavljena od sramnog i ciničnog cirkusa takozvanih demokratskih narodnih izbora»[45] .

Mitropolit Jovan tvrdi i da je sasvim pogrešno suprotstavljanje samodržavlja načelu narodnog predstavništva, ali smatra da istinski pravoslavni monarhizam ne sme imati ničeg zajedničkog sa individualističkim konceptom zapadnjačkog parlamentarizma koji predstavlja «poprište međupartijskih obračuna i izvor društvenih smutnji, sve dok ne dospe pod kontrolu veštih zakulisnih mahinatora koji će zadobiti nesmetanu slobodu da svoja dela tame obavljaju u ime naroda». No Vladika umesto bezbožnog i antinarodnog zapadnjačkog parlamentarizma i partijašenja, nudi hrišćansku alternativu zasnovanu na tradicijama ruske sabornosti, organskoj misli i oslanjanju na prirodne društvene grupe koje postoje od kada postoji i ljudsko društvo.

«Opšte neposredno izborno pravo – pojava je amoralna i rušilačka jer razvija politički cinizam do neverovatnih razmera, narod čini predmetom nečasnih manipulacija, koje, uz savremeni razvoj sredstava masovnog informisanja, dobijaju zaista nesprečiv razmah. Zašto nikome ne pada napamet da, uz pomoć sveopšteg glasanja, bira hirurga ili istražnog sudiju, šofera ili avijatičara? A zar je upravljati skalpelom, autobusom, avionom, teže nego upravljati ogromnom državom, opterećenim najtežim problemima?[46]

«Izvor vlasti je jedan – Bog. Ljudi sami po sebi nisu izvor vlasti, koliko god mnogo da ih je, i u kakvoj god da su saglasnosti. Narodovlašće, «narodna vlada», sa hrišćanske tačke gledišta su besmislica. Narod nikome ne može da preda svoju «vlast» jer on tu vlast prosto-naprosto nema.»[47] Demokratija, dakle, nije rešenje[48], s toga se moramo okrenuti utvrđivanju pravoslavne političke kulture, a potom njene popularizacije, svim savremenim sredstvima. Dokle da se stidimo svoje političke kulture ili da je smatramo manje vrednom? Nije slučajan atak na pravoslavnu crkvu, kako u Ukrajini, Belorusiji, tako i u Srbiji. Preuzimanjem ove institucije, oduzima se poslednja i najvažnija tačka otpora.

Sledeće je stvaranje popularne masovne kulture, ideologije, proizvodnje, komercijalnog poslovanja i snažnog „privlačnog zračenja“, tj. prozelitizma. Danas je uslov za dolazak stranih (zapadnih) investicija kao i za davanje kredita pravoslavnim zemljama, između ostalog, omogućavanja rada tajnim okultnim društvima i nevladinom sektoru.[49] Time se obesmišljava patriotizam. Čemu ljubav ka otadžbini kad predstavnici vlasti omogućavaju, u zamenu za investicije, rad pete kolone u zemlji?

Da bi se „privlačno zračenje“ ostvarilo potrebno je javnosti ponuditi nešto bolje od liberalnog totalitarizma i destruktivizma. Podsetimo kako je odličan uspeh u svetu imala kratkotrajno reklamirana ideologija „suverene demokratije“[50], koja je predstavljana kao „Putinova ideologija“.[51] Upravo to „bolje“ moraju ponuditi pravoslavni Sloveni, jer se i duhovnoj sferi i formirao front borbe sličan onom stvarnom vojnom u Drugog svetskom ratu čiji je konačni cilj uništavanje pravoslavnih Slovena, a njihove zemlje razdeliti između agresora.

Autor: Prof. dr Zoran Milošević

Naslovna fotografija: Sloveni prema DNK genealogiji Kljosova

LITERATURA

• ALBANIZACIJA SRBA U DRENICI: Drenica druga srpska Sveta Gora, https://balkanskageopolitika.com/2020/10/27/albanizacija-srba-u-drenici-drenica-druga-srpska-sveta-gora/;
• Bauk fanariotizma kruži pravoslavljem, tematski zbornik, priredio Zoran Milošević, Primaprom/Balkanska geopolitika, Banja Luka, 2020.
• Belous, Ilья: Zapad formiruet «Uralьskuю respubliku», http://navalьnый.ru-an.info;
• Burović, Kaplan: SAMODESTRUKCIJA: Doprinos Srba izgrađivanju albanske nacije, države i naroda, https://naukaikultura.com/samodestrukcija-doprinos-srba-izgradjivanju-albanske-nacije-drzave-i-naroda/
• Dimitrijević, Marko B.: Politička filosofija mitropolita Jovana Sničeva, https://www.czipm.org/snicev.html
• Dugin, Aleksandar: Osnovi geopolitike, knj. 1, geopolitička budućnost Rusije, Ekopres, Zrenjanin, 2004.
• Žigunova, Marina: Sibirяk kak novaя nacionalьnostь: mif ili realьnostь?, https://www.gumilev-center.ru/sibiryak-kak-novaya-natsionalnost-mif-ili-realnost/
• Zašto su u majskom prevratu 1903. ubijena i 123 člana kraljevske porodice Obrenović? https://balkanskageopolitika.com/2020/01/16/zasto-su-u-majskom-prevratu-1903-ubijena-i-123-clana-kraljevske-porodice-obrenovic/
• Igić, Goran, Kako je uobličena albanska nacija, Pečat, br. 449 (9. 12. 2016)
• Kak v 1993 godu Ural pыtalsя statь respublikoй, https://weekend.rambler.ru/read/39703861/?utm_content=weekend_media&utm_medium=read_more&utm_source=copylink;
• Kikešev, Nikolaй: Slavяnskaя ideologiя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014.
• Kostrikova, E.G.: Geopolitičeskie interesы Rossoo o slavяnskiй vopros, Ideйnaя borba v rossiйsskom obщestve v načale XX veka, Kučikovo Pole, Moskva, 2017.
• Kljosov, Anatolij A.: Poreklo Slovena, Osvrti na DNK-genealogiju, «Miroslava», Beograd, 2013.
• MALCOLM, Nöel: KOSOVA, drugo izdanje na albanskom jeziku, Priština-Tirana, 2001.
• MALЫŠEV, Vladimir: Plan likvidacii Moldavii kak gosudarstva deйstvuet, https://www.fondsk.ru/news/2020/11/03/plan-likvidacii-moldavii-kak-gosudarstva-dejstvuet-52184.html
• MERXHANI, Branko: List ILLYRIA, Tirana, 24.08.1935.
• Milošević, Zoran, Uzroci i okolnosti koji su uticali na predaju Istočnog Banata Rumuniji od strane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije) posle prvog svetskog rata, Nacionalni interes, br. 3, (2018).
• Miloševič, Zoran: Rumыniя i razdelenie юužnыh i vostočnыh slavяn, u zborniku: Istoričeskie svяzi Rossii i Serbii, redaktor Zoran Miloševič, Institut političeskih issledovaniй, Belgrad, 2019.
• Miloševič, Zoran/ Mirovič, Aleksandra/ Ivanova, Elena: Reforma serbskogo яzыka Vuka S. Karadžiča v aspekte kulьturnoй identičnosti, Яzыk v kulьture i kulьtura v яzыke. – Novosibirsk: „Sibak“, 2016.
• Milošević, Zoran: O izboru naučnog problema, Poslovna ekonomija, br. 1, Novi Sad, (2010).
• Miloševič, Zoran: RUMЫNIZM, MOLDAVIЯ I SERBIЯ, u zborniku: “Rumыnskiй эkspansionizm včera i segodnя“, Materialы Meždunarodnoй naučno-praktičeskoй konferencii «100-letie anneksii Bessarabii Rumыnieй», Institut socialьno-političeskih issledovaniй i regionalьnogo razvitiя, Tiraspolь, 2018.
• Milošević, Zoran: Okultizam i politika, Centar akademske reči, Šabac, 2019.
• Miloševič, Zoran: Pravoslavnыe slavяne i ih bezopasnostь v XXI veke // Rossiя i slavяnskie narodы v XIX – XXI vv. Sbornik stateй. Meždunarodnaя naučnaя konferenciя g. Novozыbkov, Brяnskaя oblastь, 28 marta 2020 g. Brяnsk 2020.
• Naročnickaя, N.A.: Demokratiя XXI veka: pereroždenie smыslov i cennosteй, u zborniku: Oranževыe seti od Belgrda do Biškeka, Aleteйя, SPb, 2008.
• Profesor Jovan Đorđević 1895: Ravnodušnost Srba prema teritorijama i sunarodnicima ide do samouništenja, https://balkanskageopolitika.com/2020/07/11/profesor-jovan-djordjevic-1895-ravnodusnost-srba-prema-teritorijama-i-sunarodnicima-ide-do-samounistenja/
• PRO suverennuю demokratiю, Sbornik, sost. Polяkov L. V.- Izdatelьstvo „Evropa“, Moskva, 2007.
• Radić, Prvoslav: Beleške o etničkom identitetu Kosmetskih Šiptara, https://balkanskageopolitika.com/2021/01/06/beleske-o-etnickom-identitetu-kosmetskih-siptara/
• Rumunija i rumunizacija Srba, zbornik radova, priredio Zoran Milošević, Centar akademske reči. Šabac, 2018.
• Roщepiй, Ivan: Skolьko Franciя dolžna Rossii za vtorženie Napoleona, https://cyrillitsa.ru/history/99774-skolko-franciya-dolzhna-rossii-za-vtor.html
• Receptы britanskih analitikov po borьbe s pravoslaviem v Moldavii, https://news-front.info/2019/01/06/retsepty-britanskih-analitikov-po-borbe-s-pravoslaviem-v-moldavii/
• Skolьko kilometrov v verste, https://zen.yandex.ru/media/cyrillitsa.ru/skolko-kilometrov-v-verste-5b07c9c72f578c614c6f7951
• Smolin, M.B.: «Ukrainskaя» boleznь russkoй nacii, Imperskaя tradiciя, SPb, 2004.
• SKVORCOV, Dmitriй: O bezdeйstvii OVCS MP pered licom pokušeniя Fanara na Pravoslavie: Moskovskaя patriarhiя otrekaetsя ot «Tretьego Rima»?, https://www.fondsk.ru/news/2020/12/19/o-bezdejstvii-ovcs-mp-pered-licom-pokushenija-fanara-na-pravoslavie-52502.html
• SKVORCOV, Dmitriй: Kiev prevraщaюt v opыtnoe pole «vossoedineniя hristianskoй Cerkvi pod omoforom papы Rimskogo», https://www.fondsk.ru/news/2020/08/26/kiev-prevraschaut-v-opytnoe-pole-vossoedinenia-hristianskoj-cerkvi-pod-omoforom-papy-rimskogo-51700.html
• Tambora, Anđelo: Kavur i Balkan, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.
• Tuvaljević, Dušan: Značaj Staljina za slovenske narode, u zborniku: Govor mržnje i kultura pamćenja, priredili Zoran Milošević i Miloš Knežević, Institut za političke studije, Beograd, 2020.
• Timofeev, Mihail: Rossiя nezaveršennй proekt, Ivanovskiй gosudarstvennый universitet, Ivanovo, 2000.
• Uralьskaя Respublika, https://ru.wikipedia.org/wiki;
• Uralьskaя respublika: poraženie i revanš Эduarda Rosselя (1993). Častь II, https://regnum.ru/news/polit/2459666.html
• Fanar sozdaёt «cerkovь dlя vseh amerikancev», V t.n. Vikariat prihodov slavяnskoй tradicii Konstantinopolьskogo patriarhata vošli prohodimcы s somnitelьnыm kanoničeskim statusom, https://ruskline.ru/news_rl/2020/03/11/fanar_sozdaet_cerkov_dlya_vseh_amerikancev
• FROLOV, Vladimir: Lukava katolička ljubav i ratna odšteta, https://balkanskageopolitika.com/2020/12/28/lukava-katolicka-ljubav-i-ratna-odsteta/
• Fursov, A.: Prolog k buduщemu: Prezidenskie vыborы v Rossii v kontekste russkoй istorii i mirovoй politiki, Belaruskaя dumka, No 5,Minsk, 2012.
• Čadaev, Alekseй: Ego ideologiя, Izdatelьstvo „Evropa“, Moskva, 2006.
• Šuljagić, Sanja Poništavanje nacionalnih identiteta na balkanskom poluostrvu u devetnaestom veku sa posebnim osvrtom na Rumuniju, u zborniku: Anatomija rumunske politike, priredio Zoran Milošević, Centar akademske reči, Šabac, 2017.

[1] Nikolaй Kikešev, Slavяnskaя ideologiя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 28.

[2] E.G. Kostrikova, Geopolitičeskie interesы Rossoo o slavяnskiй vopros, Ideйnaя borba v rossiйsskom obщestve v načale XX veka, Kučikovo Pole, Moskva, 2017, str. 43.

[3] Skolьko kilometrov v verste, https://zen.yandex.ru/media/cyrillitsa.ru/skolko-kilometrov-v-verste-5b07c9c72f578c614c6f7951

[4] Nikolaй Kikešev, Slavяnskaя ideologiя, str. 329.

[5] O ovoj temi videti: Zoran Miloševič, RUMЫNIZM, MOLDAVIЯ I SERBIЯ, u zborniku: “Rumыnskiй эkspansionizm včera i segodnя“, Materialы Meždunarodnoй naučno-praktičeskoй konferencii «100-letie anneksii Bessarabii Rumыnieй», Institut socialьno-političeskih issledovaniй i regionalьnogo razvitiя, Tiraspolь, 2018, str. 41 – 50.; Rumunija i rumunizacija Srba, zbornik radova, priredio Zoran Milošević, Centar akademske reči. Šabac, 2018. Uz sve to posle Prvog svetskog rata „saveznici“ Srbije oduzeli su Srbiji (iako je imala većinu u strukturi stanovništva od 60%) Istočni Banat. Vidi: Zoran Milošević, Uzroci i okolnosti koji su uticali na predaju Istočnog Banata Rumuniji od strane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije) posle prvog svetskog rata, Nacionalni interes, br. 3, (2018), str. 127-141.

[6] ALBANIZACIJA SRBA U DRENICI: Drenica druga srpska Sveta Gora, https://balkanskageopolitika.com/2020/10/27/albanizacija-srba-u-drenici-drenica-druga-srpska-sveta-gora/; profesor Prvoslav Radić, sa Filološkog fakulteta u Beogradu objavio je Članak «Beleške o etničkom identitetu Kosmetskih Šiptara», https://balkanskageopolitika.com/2021/01/06/beleske-o-etnickom-identitetu-kosmetskih-siptara/ u kome kaže: «Krajem 19. stoleća na Kosovu je boravio i B. Nušić, poznati srpski književnik i diplomata. Od 1889. godine bio je vicekonzul i konzul u Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini, gde je proveo desetak godina. U svojim pismima srbijanskoj vladi faktografski precizno opisuje težak položaj Srba u Kosovskom vilajetu i zulume koji se nad njima sprovode. Godine 1902. objavio je knjigu pod naslovom Kosovo, Opis zemlje i naroda. Ona ima tri dela, a svaki od njih više poglavlja u kojima se govori o prirodnim, etničkim, društvenim, kulturnim i drugim odlikama ove oblasti. Autor je knjigu napisao na osnovu sopstvenih dugogodišnjih višetematskih istraživanja, pa je ona i hronika Kosova toga vremena. I Nušić, kao i njegovi prethodnici, pored „Arnauta […] Čerkeza, Vlaha, Jevreja i Cigana“, beleži brojno prisustvo „poarnaućenih Srba“ i „Srba Osmanlija“. Za prave „Arnaute“ autor kaže da ih ima malo, dok su (sada već) „poarnaućeni Srbi […] najbrojniji deo stanovništva. Oni čine tri četvrtine stanovništva Kosovskog“. Prema verskom, pak, gledištu (npr. u Prištinskoj, Vučitrnskoj, Mitrovičkoj kazi), „Muhamedanaca“ je, zbirno posmatrano, bilo četiri puta više nego Srba. Nušićeva knjiga je, čini se, objektivno progovorila o stanju srpskog naroda na Kosmetu toga vremena, skrećući pažnju i na brojna nasilja šiptarskog (/ šiptarizovanog) stanovništva nad Srbima, naročito nakon Srpsko-turskog rata, te i na nastavak proterivanja Srba s njihovih pređašnjih vekovnih staništa. Autor ukazuje na „razređenost srpskog življa, koja s dana na dan postaje sve to veća“, te na to da se srpski živalj na Kosovu oseća „sve usamljeniji i napušteniji“. To je, svakako, bilo još jedno upozorenje vaskolikom srpskom narodu, a pre svega njegovoj intelektualnoj eliti.»

[7] Anatolij A. Kljosov, Poreklo Slovena, Osvrti na DNK-genealogiju, «Miroslava», Beograd, 2013, str. 213.

[8] Profesor Jovan Đorđević 1895: Ravnodušnost Srba prema teritorijama i sunarodnicima ide do samouništenja, https://balkanskageopolitika.com/2020/07/11/profesor-jovan-djordjevic-1895-ravnodusnost-srba-prema-teritorijama-i-sunarodnicima-ide-do-samounistenja/

[9] Vidi: M.B. Smolin, «Ukrainskaя» boleznь russkoй nacii, Imperskaя tradiciя, SPb, 2004.

[10] Vladimir FROLOV, Lukava katolička ljubav i ratna odšteta, https://balkanskageopolitika.com/2020/12/28/lukava-katolicka-ljubav-i-ratna-odsteta/

[11] Vidi: Ivan Roщepiй, Skolьko Franciя dolžna Rossii za vtorženie Napoleona, https://cyrillitsa.ru/history/99774-skolko-franciya-dolzhna-rossii-za-vtor.html

[12] Da podsetimo da je smisao stvaranja «Velike Albanije» u koju bi ušla teritorija Kosova i Metohije kao i Juga Srbije je u razdvajanju Slovena na dva dela i prekidanje fizičke granice sa pravoslavnom Grčkom. U tom slučaju albanizacija Makedonaca bi se olakšala, odnosno nestanak Slovena bio bi samo pitanje vremena.

[13] Na jednoj naučnoj konferenciji, tada, visoka funkcionerka Socijalističke partije Srbije (kasnije je kao narodna poslanica napustila partiju) naglasila je da Srbiju treba svesti na Beogradski pašaluk, jer ima nedovršene granice. Usledila je polemika u kojoj je objašnjeno da je to ustaška ideja, ali već posle nekoliko dana u gostovanju na jednoj televiziji tvrdila je da u pitanju Srbije nije moguće uspostaviti pravedne granice, te je najbolje da nestane sa političke karte.

[14] Vidi: Bauk fanariotizma kruži pravoslavljem, tematski zbornik, priredio Zoran Milošević, Primaprom/Balkanska geopolitika, Banja Luka, 2020.

[15] Fanar sozdaёt «cerkovь dlя vseh amerikancev», V t.n. Vikariat prihodov slavяnskoй tradicii Konstantinopolьskogo patriarhata vošli prohodimcы s somnitelьnыm kanoničeskim statusom, https://ruskline.ru/news_rl/2020/03/11/fanar_sozdaet_cerkov_dlya_vseh_amerikancev

[16] Čitava republika je upletena u mrežu zapadnih nevladinih organizacija (NVO) i fondova. Prema podacima USAID-a, 2012. godine je u Moldaviji registrovano više od 8.200 „organizacija civilnog društva“. Sad ih je još više. Neposredno pre izbora, zamenik Partije socijalista Bogdan Cirda predstavio je knjigu o mreži nevladinih organizacija koje se finansiraju iz inostranstva. Broj NVO u republici porastao je sa 38 u 1991. godini na 7.000 u 2007. godini. To je posao! Do 2020. godine u maloj Moldaviji već postoji 14.000 takvih NVO. „Ovo omogućava nevladinim organizacijama da prodru u sve državne strukture: parlament, predsedničku administraciju, Nacionalni centar za borbu protiv korupcije …“ Vidi: Vladimir MALЫŠEV, Plan likvidacii Moldavii kak gosudarstva deйstvuet, https://www.fondsk.ru/news/2020/11/03/plan-likvidacii-moldavii-kak-gosudarstva-dejstvuet-52184.html

[17] Receptы britanskih analitikov po borьbe s pravoslaviem v Moldavii, https://news-front.info/2019/01/06/retsepty-britanskih-analitikov-po-borbe-s-pravoslaviem-v-moldavii/

[18] Dmitriй SKVORCOV, O bezdeйstvii OVCS MP pered licom pokušeniя Fanara na Pravoslavie: Moskovskaя patriarhiя otrekaetsя ot «Tretьego Rima»?, https://www.fondsk.ru/news/2020/12/19/o-bezdejstvii-ovcs-mp-pered-licom-pokushenija-fanara-na-pravoslavie-52502.html

[19] Dmitriй SKVORCOV, Kiev prevraщaюt v opыtnoe pole «vossoedineniя hristianskoй Cerkvi pod omoforom papы Rimskogo», https://www.fondsk.ru/news/2020/08/26/kiev-prevraschaut-v-opytnoe-pole-vossoedinenia-hristianskoj-cerkvi-pod-omoforom-papy-rimskogo-51700.html

[20] A. Fursov, Prolog k buduщemu: Prezidenskie vыborы v Rossii v kontekste russkoй istorii i mirovoй politiki, Belaruskaя dumka,  No 5,Minsk, 2012, str. 61.

[21] Đurađ Kastriot (alb. Gjergj Kastrioti; Sina, 6. maj 1405 — Lješ, 17. januar 1468), poznatiji kao Skenderbeg (alb. Skënderbej/Skënderbeu od. tur. İskender Bey), bio je srpski borac protiv osmanskih osvajača i islamizacije, kojeg su Albanci prisvojili kao svog nacionalnog heroja.

Prema Gibonu, Đurđeva porodica Kastriot(ić)a vodi poreklo od starog srpskog bratstva Branilovića (Branila) iz Zete. Skenderbegov deda, Pavle Kastriotić, doselio se u Janjinu u Epiru kao srpski kefalija. Skenderbegov otac, Ivan Kastriot, bio je knez Epira, koji je držao Mat, Kroju, Mirditu i Diber. Njegova majka, Vojislava, bila je princeza takođe srpskog porekla, ćerka Grgura Brankovića i unuka čuvenog srpskog viteza Vuka Brankovića. Neke manje pouzdane analize stavljaju je u porodicu Tribalda, poreklom iz Stare Srbije. Ivan Kastriot je bio među prvima koji se suprotstavio upadima Bajazita I, međutim, njegov otpor nije imao nikakav značajan efekat. Vidi: https://sr.wikipedia.org/sr-ec

[22] Kaplan Burović, SAMODESTRUKCIJA: Doprinos Srba izgrađivanju albanske nacije, države i naroda, https://naukaikultura.com/samodestrukcija-doprinos-srba-izgradjivanju-albanske-nacije-drzave-i-naroda/

[23] Isto.

[24] Isto.

[25] Nöel MALCOLM,  KOSOVA, drugo izdanje na albanskom jeziku, Priština-Tirana, 2001, str. 157. Treba znati da je ovo pre N.Malkolma rekao i savremenik tih Srba, Nemac KANITZ: Die Fortschreitende Arnautisirung und Muhamedanisirung Alt-Serbiens, Österreichische Monatssschriften für den Orient, God. IV, Br. 3 (mart 1888), str. 37-41.

[26] MERXHANI, Branko: List ILLYRIA, Tirana, 24.08.1935, str. 5.

[27] Kaplan Burović, SAMODESTRUKCIJA: Doprinos Srba izgrađivanju albanske nacije, države i naroda, https://naukaikultura.com/samodestrukcija-doprinos-srba-izgradjivanju-albanske-nacije-drzave-i-naroda/

[28] «Odavno nije zapamćeno ovoliko interesovanje za knjigu sa strogo naučnom tematikom kao što je bio slučaj sa delom pokojne bugarske istoričarke Teodore Toleve pod nazivom Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896–1908). Izdavač je kuća „Filip Višnjić“, a saizdavač Institut za evropske studije. Kako ističe dr Aleksandar Raković u predgovoru srpskom izdanju, srpski jezik je četvrti jezik, nakon španskog, bugarskog i nemačkog izdanja, na kome se saopštavaju otkrića Toleve u vezi stvaranja albanske nacije. Knjiga će uskoro dobiti i svoje grčko i rusko izdanje. U tom radu Toleva dolazi do zaključka da austrougarska diplomatija igra odlučujuću ulogu za razvoj osećanja nacionalne pripadnosti Albanaca u Osmanskoj imperiji, koja se pretvorila u tamnicu naroda na isti način kao i Austrougarska imperija. Politička akcija Beča je odlučujuća za proces nacionalne izgradnje u svetlu Ernesta Gelnera i njegove modernističke teorije, što kasnije dovodi do stvaranja albanske države.» Vidi: Goran Igić – Kako je uobličena albanska nacija, Pečat, br. 449 (9. 12. 2016)

[29] E.G. Kostrikova, Geopolitičeskie interesы Rossoo o slavяnskiй vopros, Ideйnaя borba v rossiйsskom obщestve v načale XX veka, str. 43.

[30] Zašto su u majskom prevratu 1903. ubijena i 123 člana kraljevske porodice Obrenović? https://balkanskageopolitika.com/2020/01/16/zasto-su-u-majskom-prevratu-1903-ubijena-i-123-clana-kraljevske-porodice-obrenovic/

[31] Vidi: Zoran Miloševič, Rumыniя i razdelenie юužnыh i vostočnыh slavяn, u zborniku: Istoričeskie svяzi Rossii i Serbii, redaktor Zoran Miloševič, Institut političeskih issledovaniй, Belgrad, 2019, str. 262 – 290.

[32] Vidi: Zoran Miloševič, Aleksandra Mirovič, Elena Ivanova, Reforma serbskogo яzыka Vuka S. Karadžiča v aspekte kulьturnoй identičnosti, Яzыk v kulьture i kulьtura v яzыke. – Novosibirsk : „Sibak“, 2016, str. 10 – 26.

[33] Sanja Šuljagić, Poništavanje nacionalnih identiteta na balkanskom poluostrvu u devetnaestom veku sa posebnim osvrtom na Rumuniju, u zborniku: Anatomija rumunske politike, priredio Zoran Milošević, Centar akademske reči, Šabac, 2017, str. 60.

[34] Anđelo Tambora, Kavur i Balkan, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007,str. 169 – 170.

[35] Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, knj. 1, geopolitička budućnost Rusije, Ekopres, Zrenjanin, 2004, str. 6.

[36] Marina Žigunova, Sibirяk kak novaя nacionalьnostь: mif ili realьnostь?, https://www.gumilev-center.ru/sibiryak-kak-novaya-natsionalnost-mif-ili-realnost/

[37] Ilья Belous, Zapad formiruet «Uralьskuю respubliku», http://navalьnый.ru-an.info; Uralьskaя Respublika, https://ru.wikipedia.org/wiki; Kak v 1993 godu Ural pыtalsя statь respublikoй,   https://weekend.rambler.ru/read/39703861/?utm_content=weekend_media&utm_medium=read_more&utm_source=copylink; Upor.: Uralьskaя respublika: poraženie i revanš Эduarda Rosselя (1993). Častь II, https://regnum.ru/news/polit/2459666.html

[38] Vidi: E.G. Kostrikova, Geopolitičeskie interesы Rossoo o slavяnskiй vopros, Ideйnaя borba v rossiйsskom obщestve v načale XX veka, str. 74.

[39] Isto, str. 42.

[40] Mihail Timofeev, Rossiя nezaveršennй proekt, Ivanovskiй gosudarstvennый universitet, Ivanovo, 2000, str. 25 govori da u ruskoj kulturi postoje dve alternative zvanične pismenosti. Prvo, imitacija dorevolucionarne pismenosti, a druga latnizacija. Pri tome se zaboravlja da je pismo simbol, a da latinica na Zapadu označava latinski identitet.

[41] Zoran Milošević, O izboru naučnog problema, Poslovna ekonomija, br. 1, Novi Sad, (2010), str. 375 – 384.

[42] Vidi: Dušan Tuvaljević, Značaj Staljina za slovenske narode, u zborniku: Govor mržnje i kultura pamćenja, priredili Zoran Milošević i Miloš Knežević, Institut za političke studije, Beograd, 2020, str.  274 – 298.

[43] Vidi: Zoran Miloševič, Pravoslavnыe slavяne i ih bezopasnostь v XXI veke // Rossiя i slavяnskie narodы v XIX – XXI vv. Sbornik stateй. Meždunarodnaя naučnaя konferenciя g. Novozыbkov, Brяnskaя oblastь, 28 marta 2020 g. Brяnsk 2020,  str.91 – 98.

[44] Prema, Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike, knj 1, geopolitička budućnost Rusije, str.  41 – 42.

[45] Marko B. Dimitrijević, Politička filosofija mitropolita Jovana Sničeva, https://www.czipm.org/snicev.html

[46] Isto.

[47] Isto.

[48] Poslednjih decenija dogodila se promena u tumačenju demokratije (tako da nema jasne njene definicije, ali ni garancije, da se neće pojaviti još novija tumačenja. Istovremeno, neki autori navode da bi čitave narode zahvatio užas kada bi znali koliko nestručni ljudi vladaju njima. Vidi: N.A. Naročnickaя, Demokratiя XXI veka: pereroždenie smыslov i cennosteй, u zborniku: Oranževыe seti od Belgrda do Biškeka, Aleteйя, SPb, 2008, str. 5.

[49] Vidi: Zoran Milošević, Okultizam i politika, Centar akademske reči, Šabac, 2019, str. 89-90. Naučnici iz Švajcarske koji su istraživali strukturu vlasništva kompanija došli su do zaključka da 60% svetske ekonomije kontroliše grupa oligarha.

[50] Vidi: PRO suverennuю demokratiю, Sbornik, sost. Polяkov L. V.- Izdatelьstvo „Evropa“, Moskva, 2007.

[51] Vidi: Alekseй Čadaev, Ego ideologiя, Izdatelьstvo „Evropa“, Moskva, 2006