Neverovatna priča o ljubavi majke sa 76 dece

Piše: Vladan Jevtić

Napad na bolnicu u ruskom gradu Budjonovsku je jedna od najstrašnijih stranica u novijoj ruskoj istoriji. Tog crnog 14. juna 1995. godine, 195-oro terorista je upalo u gradsku bolnicu, na čelu sa ozloglašenim vođom Šamiljem Basajevim, uzelo kao taoce sve bolesnike i doktore i držalo ih tako nekoliko dana. Epilog je bio da je 129 ljudi (uključujući mnogo dece) bilo ubijeno i ko zna koliko ranjeno…

Tatjana Žuganova je, baš tih dana, u toku te akcije, rodila šesto dete. Međutim, kada je došla kući nije donela, na zaprepašćenje muža, samo jednu, svoju novorođenu bebu, već – njih četiri.

-Nisam mogla da ih ostavim, majke su im poginule – jednostavno je rekla.

Posle nekoliko dana, na vratima im se pojavio policajac sa još dva nova deteta:

-Roditelji su im poginuli, možete li da ih uzmete?

Uzeli su ih, naravno i tako je proces krenuo

-Kada mi je muž umro, priča Tatjana, u našoj kući je bilo već 16-oro dece… Tada me je jedan jedini put uhvatila panika u života. Napustila sam posao vaspitačice u obdaništu, kupila kravu, mada se time nikad ranije nisam bavila, zasadila u bašti voće i povrće, organizovala decu koja mogu da rade i tako smo se hranili. Pomoć države nikad nisam imala, samo komšija i prijatelja.

A broj dece se stalno povećavao… Na kraju, za ove 22 godine, odgajila sam 6-oro svoje i 70-oro usvojene, isto moje, dece.

Gledam ovu jednostavnu, prostu ženu, u nekoj „živoj“ emisiji ruske televizije, okruženu publikom i novinarima, koji je zasipaju najrazličitijim pitanjima… Odgovara mirno, bez patetike i uzbuđenja, kao da se radi o najobičnijoj životnoj priči.

-Jeste li radili rendgen srca, pita novinar.

-Ne, nikad… Zašto?

-Vi verovatno nemate jedno srce!

-Ne, svih 76-oro su stali u ovo jedno, kaže.

-Bilo je tu, verovatno, i dece koje nisu siročad, bez majke i oca, već koje su jednostavno ostavljeni? Eto kakvih, danas majki ima…

-Da, bilo je mnogo takvih, ali ja se na njih ne ljutim i tako vaspitavam i svoju decu, verovatno ni njima nije bilo lako, kaže uz, uglavnom uz neodobravanje publike, po ovom pitanju.

-Vama treba podići spomenik, reče neko.

-Šta će mi spomenik, odmahuje rukom – mojih 76 spomenika šeta zemljom…

Obraćam pažnju na jedan detalj. Dok priča, sve vreme, drži ruku ćerke koja sedi do nje, i nežno je miluje. Seda drugo dete, sin, isto to radi. Očigledno nesvesno. Ljubav prema deci je nešto što je ona.

-Mama je izuzetno načitana, školovana žena, kaže joj jedna od kćerki (ne pravi se razlika da li je rodila ili nije), naterali smo je da napiše knjigu o svom životu – napisala je.

-Verovatno se dobro prodala, zaradili ste, pare uvek trebaju, naročito sa tolikom decom – primećuje jedan od novinara.

-A, neee – prekida ona novinara – Vidite kakva je kriza, ljudi nemaju para. Rekla sam deci da to stave na internet, neka čitaju ljudi besplatno… Šta će meni pare pored ovolike ljuvavi, kaže, pokazujući na dvadesetak svoje dece koja su se u tom trenutku nalazila u studiju…

I zaista je tako, kad malo bolje razmisliš…