Niko nas ne pita jesmo li žive!

U nekim komentarima na svom profilu pročitala sam danas kako mi monahinje ovde u manastiru (Jasenovac) živimo kao bubreg u loju, za razliku od naroda koji se pati. Strašno me je zabolelo ovakvo stanovište, s obzirom koliko teško živimo, bukvalno spajajući kraj sa krajem, jer ne dobijamo nikakva mesečna primanja ni od države ni od naše Crkve, a od Srbije tek simboličnu svotu socijalne pomoći u iznosu od 130 evra mesečno.

Za taj novac treba obezbediti hranu, gorivo, higijenu, lekove. Kako? Probajte da živite u Hrvatskoj sa toliko novaca. Niko nas ne pita jesmo li žive. Samo naši roditelji čija ljubav bdi nad nama, jer iako monahinje, mi ćemo uvek biti njihova deca. Same se borimo već treću godinu da očuvamo ovu svetinju u Zapadnoj Slavoniji, kosimo, molimo se, palimo kandila u crkvi, održavamo manastirsko imanje i konak, pritom oslanjajući se isključivo na Boga.

Crkva je u jako lošem stanju, zidovi popucali od vlage i nebrige, drvo raste na krovu fasade u oltaru. Konak trošan i star, pacovi probijaju zidove, oni probiju, mi zatvorimo rupu, i tako unedogled.

Pravoslavnog naroda nakon poslednjeg rata na ovim prostorima skoro da i nema, a to malo njih što je ostalo nisu nimalo crkveni ljudi. I onda se pojave ovakvi komentari da živimo u izobilju, na tuđoj grbači. Nije lepo, braćo i sestre moje. Umesto da nam pružite podršku da istrajemo i da opstanemo u ovoj šestovekovnoj svetinji Božijoj, jer verujte nije nimalo lako.

Mati Gerasima, manastir Sveta Ana kod Daruvara