Nikola Milovančev: Smrt u Paviljonu

Na 75. godišnjicu raspuštanja stravičnog koncentracionog logora Zemun, 2019. održano je prvo sabranje na jevrejskom delu zemunskog groblja, služen parastos i opojane srpske i druge pravoslavne žrtve logora koje tu počivaju. Ove, 2024. godine, upriličen je krsni hod, a prvi put u osam decenija služena je i zaupokojena liturgija. Dokaz da nikada nije kasno, da je vaskrsli Gospod Isus Hristos živ, i da će nam pomoći kada god se mi makar i malo potrudimo da ispravimo ono što je u prošlosti propušteno.

Monstrupzne likvidacije

Šta reći o logoru Zemun, obeležavanje čijih žrtava je najpre sistematski izbegavano, voljom političkih vlasti posle Drugog svetskog rata, a zatim je našom zaboravnošću, pa i nemarom izostalo. Još pre više od 50 godina, kao mladiću gimnazijskog uzrasta, postalo mi je jasno da postoji politički razlog zbog kojeg nema komemoracija u Zemunu, iako se one vrše, i dostojno spomenički uređuju stratišta u Kraljevu, Kragujevcu, Jajincima i na drugim mestima. Saznanja o logoru Zemun i žrtvama koje su noću vožene na zemunsko groblje, uz kloparanje točkova zaprežnih kola s kojih se cedila krv preminulih, dobio sam u porodičnom krugu. Kasnijim istorijskim istraživanjima saznao sam mnogo više.

Koncentracioni logor Zemun stvoren je krajem 1941. godine, najpre kao Jevrejski logor Zemun (Judenlager Semlin) da bi 28. septembra 1941. nacističke vlasti donele odluku da na ostrvu kod Sremske Mitrovice podignu dva logora. Jedan je bio predviđen za Jevreje i Rome, a drugi za 50.000 srpskih talaca. Tekla je priprema za izvršenje genocida nad ova tri naroda. Zbog plavnosti terena, odluka je kasnije promenjena i, dogovorom vlasti Rajha i Nezavisne Države Hrvatske, nađena je druga lokacija: prostor doratnog Sajma, na području Zemuna, uz levu obalu Save. Vlasti NDH saglasile su se da se u logor deportuju Jevreji iz okupirane Srbije.

Nezavisna Država Hrvatska je krajem 1941. prilikom osnivanja logora postavila nacističkoj Nemačkoj uslov: da u logoru ne bude stražara Srba. Još 1950-ih godina vlasti SAD su objavile engleski prevod zaplenjenih nemačkih diplomatskih dokumenata (Documents on German Foreign Policy 1918–1945). U ovoj serijskoj publikaciji 1954. objavljen je dokument o osnivanju logora Zemun (serija D 1937-1945, tom XIII, The war years, June 23-December 11, 1941, dokument br. 566). Feliks Bencler, nemački diplomatski predstavnik u Srbiji (u rangu opunomoćenog ministra), 8. decembra 1941, prilikom posete Berlinu, obavestio je o planu za uništenje Jevreja iz Srbije. Od decembra 1941. do proleća 1942, po procenama Državne komisije za utvrđivanje zločina, ubijeno je između 6.000 i 7.000 Jevreja iz zemunskog logora. Od početka aprila do 10. maja 1942. ubijani su na najmonstruozniji način – najčešće gasom, u dva kamiona dušegupke, posebno naručena iz Nemačke, i to tokom prevoza u Beograd. Sahranjivani su u Jajincima.

Imovina žrtava u trezoru NDH

U Jevrejskom logoru Zemun ubijeno je između 60 i 100 Roma, dok je zalaganjem organa vlasti okupirane Srbije koje su nastojale da dokažu njihovu zavičajnost u Beogradu, odnosno Srbiji, kako bi sprečile njihovu likvidaciju, do aprila 1942. oko 500 Roma pušteno. U drugoj polovini aprila 1942. nemačka policija u okupiranoj Srbiji i ustaška policija sklopile su sporazum o prebacivanju „politički nepoželjnih elemenata“ iz logora u Jasenovcu i Stare Gradiške u zemunski logor, radi njihovog daljeg upućivanja u nemačke logore u Zapadnoj Evropi. Time je stvoren pravni okvir za dovođenje više desetina hiljada uglavnom srpskih logoraša iz NDH. Od maja 1942. ovaj logor je zato dobio i novi naziv: Prihvatni logor Zemun (Anhaltelager Semlin).
U tom periodu, iako u manjem broju, u logor su dovođeni Jevreji iz NDH, o čemu govori izveštaj dr Marijana Nikšića, redarstvenog upravitelja Župske redarstvene oblasti u Vukovaru, upućen vlastima NDH u Zagrebu 19. maja 1942. Dokument svedoči o otpremanju poslednjih Jevreja iz kotara „Hrvatski“ (Sremski) Karlovci u logor Zemun. U izveštaju stoji da su nacisti („Njemačke vlasti“) otpremili u logor Zemun poslednjih 10 Jevreja iz Inđije (iz porodica Pisker, Morgenštajn, Bek i Štiler) i troje iz Beške (porodica Aleksandra Katone). Sledi konstatacija: „Prema tome na području ove kotarske oblasti židova više nema“ (uvredljivo je upotrebljeno malo slovo ž). Još jedan neporecivi dokaz: „Njihova imovina je zapljenjena o čem je izvješćena Državna riznica.” Iz ovoga se vidi da nije bilo u planu da se Jevreji iz Srema, upućeni u logor Zemun vrate na svoju imovinu, već da budu ubijeni. Sve to je vršeno koordinisano između nacista i ustaša a imovinu žrtava je prisvajala Riznica (trezor) NDH. Citirani dokument čuva se u Državnom arhivu Hrvatske, u 252. fondu Ravnateljstvo ustaškog redarstva NDH – Židovski odsjek, pod brojem 4.200.

Barake za buntovne elemente

U leto 1942. vršene su pripreme za proširenje logora i dovođenje velikog broja novih logoraša, što zaključujemo iz dokumenta dr Ante Nikšića, tada predstavnika NDH kod nemačkih vlasti u Beogradu. Nikšić je 22. jula 1942. poslao obaveštajni izveštaj u Zagreb u kojem piše da se priprema postavljanje drvenih baraka „za buntovne elemente iz NDH” što izaziva nezadovoljstvo Beograđana, te da se sprema njihovo paljenje. Nikšić je u poverljivom dokumentu spomenuo i to da je obavestio nemačke vlasti o planiranoj sabotaži. Ovaj izveštaj navodi hrvatski novinar Aleksandar Vojinović, u svojoj knjizi „NDH u Beogradu”, objavljenoj 1995. u Zagrebu, str. 156.
Istoričar dr Dušan Samardžija je u knjizi „Bosanskodubičko područje u NOR-u 1941–1945. (B. Dubica, 1984) objavio imenom i prezimenom 3.075 žrtava (Srba) iz Bosanske (Kozarske) Dubice, ubijenih, sa naznakom mesta smrti „Zemun”. U logor su odvođena deca od godine, tri, pet, ali i starci od preko 100 godina – ne zato što je dete od godinu dana bilo „antifašista“ već što je bilo srpske narodnosti. Nacistički diplomata Bencler navodi u izveštaju Berlinu od 30. avgusta 1942. da se u logoru Zemun nalazi preko 9.000 uhapšenih, od čega više od polovinu čine deca i starci, da najstariji ima 104 godine, i da dnevno umire 100-200 ljudi (Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Getingen 1970, str. 205). Vladimir Žerjavić je u svom delu „Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu“ (Zagreb, 1989), u kojem je drastično umanjio broj srpskih žrtava u NDH, za logor Zemun naveo (na str. 176) da je „od jeseni 1943. do proljeća 1944. strijeljano 10.000 ljudi“ – dakle za samo nešto više od pola godine. Za ovaj logor on ukupno navodi sledeći broj žrtava: iz Srema 10.000; sa Kozare, Banije, Korduna i Like 10.000; Jevreja 3.000–7.000.

Svedočenje Nikodima Đuraškovića

Sekretar zagrebačke jevrejske opštine Aleksandar Arnon izjavio je na suđenju Ajhmanu u Jerusalimu (zasedanje 46, 19. maja 1961) da je kroz zemunski logor (Sajmište) prošlo oko 90.000 lica, od toga 7.000–8.000 Jevreja. Po iskazu Marije Sabo, Hrvatice iz Bijelog Brda kod Osijeka, na suđenju Alojziju Stepincu 1946. godine: samo iz ovog sela kod Osijeka oterano je u logor Zemun 360 ljudi od kojih je 56 ubijeno (Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima, Zagreb 1946, str. 379).
Spomenimo i svedočenje Nikodima Đuraškovića, koji je, posle hapšenja u Kolašinu, sa 1.200 crnogorskih četnika doveden na Sajmište 18. maja1943. gde je, zajedno sa ostalim četnicima, pre upućivanja u logore u Nemačku, ostao dve sedmice.

„Odmah smo podvrgnuti specijalno surovom režimu svojstvenom za koncentracione logore Nemačke. Među stražarima je najviše bilo Pavelićevih ustaša i Madžara, koji su u službi nemačke armije.”
Na Sajmištu su bili zatočeni i pripadnici nekih jedinica pod Nedićevom komandom – tzv. legalizovani četnici, koji su pružili otpor nacistima prilikom pokušaja razoružavanja. Tu činjenicu navodi istoričar Venceslav Glišić u svom delu „Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–1944“ (Beograd, 1970): „Krajem 1942. bilo ih je u logoru oko 500. Iako su bili odvojeni, i za njih je važio isti režim torture kao i za ostale zatvorenike.“Krajem jula 1943. iz Ugrinovaca je u zemunski logor deportovano 170 ljudi a iz Dobanovaca 260 – to su podaci za samo dva sela a „čišćeno“ je područje Donjeg Srema od Rume do Zemuna (Žarko Atanacković, Zemun i okolina u ratu i revoluciji, Beograd 1962. st. 169).
Ne mogu a da ne spomenem na Sajmištu mučenički postradalog 1942. zemunskog sveštenika, jereja i veroučitelja Đorđa Živanovića Vrbaškog.
Marta i oktobra 1943. ustaše i nacisti doveli su i Jevreje iz Splita – 121 žrtvu. Ovi mučenici zatim su poslati za Jasenovac.

Neobjavljene činjenice

Ljubaznošću gospođe Mirke Vlajković, kćerke predsednika gradske Anketne komisije za utvrđivanje ratnih zločina u Zemunu, pokojnog dr Mirka Vlajkovića, 2017. godine sam dobio rezime zaključaka te komisije, sačinjen 1945, koji do danas nije objavljen. Naime, Zemun je oslobođen od nacista i ustaša 22. oktobra 1944, a komisija u Zemunu je počela da radi već u novembru 1944. Dr Vlajković koji nije verovao komunistima u tajnosti je čuvao i pojedine fotografije. Kasnije, obrađujući, u okviru Državne komisije, zločine počinjene nad Srbima u Hercegovini suočio se sa opstrukcijama o čemu je u poverenju pričao supruzi.
Ovde iznosimo deo zaključaka zemunske komisije, koje je, normalnom čoveku, teško čitati. Najmonstruozniji opisi su iz tog razloga izostavljeni. Neke zaključke i podatke zemunske Anketne komisije je kasnije preuzela Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina i objavila ga 1946. u svom Saopštenju br. 87:
… U toku anketnog ispitivanja utvrđeno je da su u logor na Sajmištu dovođeni ljudi skoro iz svih krajeva naše zemlje a najviše iz Srema, Bosne, Hercegovine, Like, Korduna i Banije i iz Srbije. Nemačke okupatorske vlasti na Sajmištu prilikom bekstva uglavnom su uništili i poneli arhivu i kartoteku Sajmišta tako da je ovoj komisiji teško ustanoviti koliki je broj ljudi za vreme okupacije prošao kroz Sajmište. Može biti da bi se pogrešilo kada bi se makar približno cifarski odredio broj, ali prema iskazima nekih bivših zatvorenika, kroz logor je moralo proći skoro 100.000 ljudi. Treba napomenuti da je desetine hiljada ljudi i žena i nejake dece prošlo kroz ovaj logor, a da o njima danas nema ni traga ni glasa. Mnogi od njih su posle teških mučenja, gladovanja, bolesti i batina izgubivši svoju fizičku snagu, bili otpremani dalje u razne logore u Nemačkoj, gde su verovatno doživeli sudbinu svojih drugova koji počivaju na Jevrejskom groblju u Zemunu i Bežaniji. Sve je vršeno sistematski po unapred smišljenom planu sa ciljem da se naš narod uništi. Hrana je bila više nego očajna. Veliki broj zatvorenika umro je od gladi i iznurenosti. Kao posledica gladovanja pojavile su se razne bolesti. Umiralo se od pegavca, trbušnog tifusa, dizenterije, promrzlosti, tuberkuloze i direktno od gladi.
… Usled mučenja i nečuvenih zlostavljanja mnogi su poludeli. U pokušaju da pobegnu, nailazili su na logorsku žičanu ogradu i tamo ubijeni od ustaša (anketna komisija navodi: unutrašnju stražu u logoru su vršili nacisti, esesovci, a vanjsku stražu logora ustaše)…
Tako je poginuo i jedan seljak iz sela Krvije, srez Mlavski. Sutradan su svi zatvorenici postrojeni morali proći pored žice na kojoj je visio leš toga seljaka.

Paviljon broj 3 

Dr Anđelko Anđelković, lekar, sada u Skoplju, saslušan od strane Anketne Komisije, dao je dragocene podatke o zverstvima logorskih funkcionera. Kvazibolnica u logoru bila je smeštena u Spasićevom paviljonu gde je dr Anđelković počeo sa vršenjem „teške lekarske logorske prakse“. Prosečno, u vreme njegovog boravka tamo, dnevno je dolazilo i tražilo lekarsku pomoć oko 800 do 1.000 ljudi. Po tome se vidi kakvo je bilo zdravstveno stanje bolesnika u logoru. Ishrana lekara nije bila ni malo bolja, negoli ostalih logorskih zatočenika. U paviljonu br. 3 u avgustu mesecu 1942. bilo je smešteno oko 6.000 zatvorenika, najviše iz Bosne i iz Srbije.
Oslepeli od gladi, oni su iz dana u dan slabili sve više. Hvatali su žabe po krugu, jeli ih, kao što su čupali travu i jeli.
Mnogi zatočenici kopali su po smeću i tražili otpatke koje su Nemci bacali.
Za vreme dok je dr Anđelković bio u logoru epidemiji dizenterije podleglo je do 11.000 ljudi. Kada je lekar zatočenik pokušao da prigovori na ishranu, bio je izložen mržnji i maltretiranju logorskih funkcionera.
Naročito je interesantan slučaj druga Buda Budisavljevića, učitelja iz Vojke, koji je proveo crne dane u ovom logoru. Ova komisija preporučuje da se njegov zapisnik Posl. br. 172/16. januara 1945. pročita jer svojim iskazom rasvetljuje mnoge perfidne i zločinačke namere nemačkih i ustaških funkcionera. Po iskazu Buda Budisavljevića do njegovog dolaska na Sajmište kroz logor je prošlo oko 17.000 ljudi iz Srbije. Od ovih 17.000 ostalo je svega 67. Kako kaže, svi ostali su uništeni vešanjem, glađu i bolešću i u većini slučajeva sve je to prošlo kroz paviljon smrti – mađarski paviljon. Po iskazu pomenutog svedoka-oštećenika, od 27. novembra 1943. do 16. januara 1944, nestalo je preko 4.000 ljudi.
Mučenja i zlostavljanja naših ljudi na Sajmištu bila su svakodnevna. One smeštene u bolnici, obilazili su logorski agenti, psovali im srpsku majku i govorili: „Zar još niste svi pomrli?“ i „Vas sve treba pobiti“, Pretnje su pretvorene u delo. Samo u toku jednoga dana iz bolnice su izveli četiri bolesnika, koji su umrli od posledica batinanja.

Na stotine bezimenih

Početkom septembra 1943. godine u logoru je izdvojeno oko 800 duša-mahom staraca od 70 godina i dece do 12 godina. Na zahtev ustaša oni su odvedeni iz logora na Sajmištu i otpremljeni vozom u pravcu Jasenovca. Logorski funkcioner Melters pričao je dr Miodragu Miloševiću, lekaru iz Beograda, da je od ovih cirka 800 duša usput pobijeno oko 780 i svega 20 lica su ustaše smestili u Jasenovac u logor.
Slučajevi iz Banije, Korduna, Like i Bosne, Srema i Srbije dokazuju – naročito kada je reč o deci, ženama i starcima – proizvoljnost odlučivanja o njihovoj sudbini jer ni oni nisu bili pošteđeni mučenja i ubijanja. Sve što je bilo upućeno u logor tamo je uništavano ubijanjem, gladovanjem, bolešću i tako dalje.
Sasvim slučajno došlo se je do jednoga spiska koji je bio skrivan u Zemunu. Pronašla ga je mesna OZN-a i dostavila Anketnoj komisiji. Tu se nalaze imena lica streljanih i kako okupatori kažu „umrlih” na Sajmištu. Reč je o periodu od jula 1942. godine do konca godine kao i od početka 1943. godine. Na spisku se nalazi oko 6.000 imena. Treba napomenuti da među pobrojanim licima ima i onih nepoznatih. Tako nailazimo: na primer 6. avgusta 1942. godine umrli su: Ćuk Milan, Radić Rade i drugi, i još devet nepoznatih leševa. Ili na primer 16. avgusta 1942: Dodik Milovan, Dragić Perica i 75, bez imena, leševa. Tako se to ponavlja iz dana u dan. Pored imenovanih uvek se pojavljuju na tom spisku i bezimeni stradalnici. Evo primer: 17. avgusta 1942. godine 62 bezimena leša, 18. avgusta 1942. 68 leša, 20. avgust 1942. 111 leševa, 21. avgust 1942. 118 leševa, 25. avgusta 1942. 139 leševa, 26. avgusta 1942. 120 leševa, 15. septembra 170 leševa i tako sve do kraja ovog spiska upravo do 1. marta 1943. godine.
Kao što je navedeno, stanovnici Srema su pojedinačno, u grupama ili u raciji, odvođeni u logor Sajmište. Odvođenje žrtava iz kuća, od strane nemačkih vlasti i njihovih ustaških pomagača u Sremu, vršeno je i danju i noću. „Selo su opasali, zatim su upadali i opasivali pojedine blokove kuća, vršili ubijanje na licu mesta odvodili a uz to uvek sledila je uvek i pljačka.”

Koliko ste ih noćas odvezli na groblje?

Po izveštaju Državne komisije za utvrđivanju ratnih zločina br. 87 iz 1945. godine, kao direktni i indirektni ratni zločinci odgovorni za logor Sajmište su: Zigfrid fon Kaše, politički predstavnik Rajha u NDH, Kamerhofer, obergrupenfirer, general policije, zapovednik svih nemačkih policijskih snaga u NDH, Pavelić dr Ante, poglavnik NDH, Kvaternik Eugen, glavni ravnatelj za javni red i sigurnost Glavnog ravnateljstva NDH u Zagrebu, Eliker dr Jakob, veliki župan Velike župe Vuka NDH, sa sedištem u Vukovaru (Zemun i Srem su spadali pod Veliku župu Vuka); Điković Branimir, bivši advokat iz Sarajeva, šef župskog redarstva Velike župe Vuka u Vukovaru itd.
U nekim ocenama se ne slažem sa istoričarem Ivanom Becićem (nije mi jasno ni kako je uopšte uspeo da Zemun u Drugom svetskom ratu premesti iz NDH u okupiranu Srbiju – videti na primer naziv članka „Logori u Beogradu u Drugom svetskom ratu”), ali ću citirati nespornu činjenicu o logoru Zemun koje navodi: „Deo zatvorenika bio je prebačen iz ustaških logora u Jasenovcu i Staroj Gradiški. Zbog problema oko smeštaja i loših higijenskih uslova koji su doveli do izbijanja zarazne epidemije, oko 3.000 logoraša je vraćeno u Jasenovac, gde su odmah ubijeni” (https://www.protivzaborava.com/wallpaper/logori-u-beogradu-u-drugom-svetskom-ratu).
Od leta 1943, u zemunski logor dovođeni su i logoraši sa šireg prostora jugoistočne Evrope, čak i iz Grčke i Albanije.
Dragoceno je svedočanstvo Jerka Dorbića, dalmatinskog socijaliste iz Šibenika, koji je uoči, za vreme i posle Drugog svetskog rata živeo u Zemunu da bi posle puštanja iz logora na Banjici bio prebačen u policijski zatvor u Zemunu, i kasnije oslobođen. On je 1945. u Beogradu objavio knjigu „Živi lješevi u kući smrti na Banjici“, koja mi je još kao gimnazijalcu privukla pažnju u porodičnoj biblioteci. Prenosim nekoliko podataka iz Dorbićeve knjige koju, po mojim saznanjima, do danas nije citirao nijedan srpski istoričar:
– svedočenje o izjavi Tome, pomoćnog kočijaša za noćne prevoze ubijenih iz logora do zemunskog groblja, jesen 1942. „Čika Tomo, koliko ste ih noćas odveli na groblje? – A jedno pedeset! – Dakle podudara se sa onim što se čuje! Kasnije je ovaj broj postepeno rastao do 250 umrlih, za 24 sata, od gladi i od batina“ (st. 175)
– „Atilio Tomašić, sa stanom u Zemunu, Karađorđeva 17, saopćio mi je: 1942. ja i po netko od moje porodice svake noći smo dežurali da vidimo koliko lješeva prenose. Svakodnevno u kalendar sam bilježio broj kola. Najviše je bilo 8 đubretarskih i špediterskih kola.
Dakle ova svjedočanstva potvrđuju da ih je umiralo 250 dnevno. I više! Jer ako je po kazivanju Poljanskoga u pet kola bilo 250, često je bilo i više, do 8 kola.
Isti građanin Atilio Tomašić na molbu porodice Petrović iz Valjeva, imao je da provjeri da li je u logoru na Sajmištu umro advokat Steva Petrović. Uspijelo mu je da od Nikole Poljanskoga dobije spisak Otpeljanih komada. Dana 2. novembra 1942. redni broj na spisku bio je 5267“ (fusnota na st. 176).

Umanjeni brojevi

Nikola Poljanski, gradski bolničar u Zemunu, saučesnik u zločinu, uhapšen je i streljan novembra 1944. Gde je njegova beležnica sa imenima žrtava koje je preuzeo i sahranio? Pojedini istoričari pretpostavljaju da se nalazi u arhivu jedne obaveštajne agencije.
Broj postradalih Jevreja i Roma je približno utvrđen. Broj postradalih Srba pojedini istoričari danas ocenjuju u manjim brojevima od zemunske Anketne komisije odnosno Državne komisije 1945. Smatram da ocene iz 1945. više odgovaraju stvarnosti. Do sada najtemeljniji rad o zemunskom logoru objavio je dr Milan Koljanin. Ovaj istoričar smatra da je, od početka maja 1942, pa do kraja godine, u Prihvatnom logoru Zemun život izgubilo 4.263 zatočenika. Ako bi se pronašla beležnica Nikole Poljanskog sa rednim brojem 5267 advokata Steve Petrovića iz Valjeva, na dan 2. novembra 1942, bilo bi egzaktno dokazano da je broj žrtava mnogo veći od procene dr Koljanina.
Spomenuću i navode o žrtvama na Bežanijskoj kosi, koji su krajem 1944. brojali 3.500 ljudi, da bi prilikom postavljanja malog spomenika 7. jula 1951. na njemu bio upisan broj od 8.000 postradalih. Međutim, u članku „Od Sajmišta do smrti”, Spomenko Jelić je u dnevnom listu Borba od 7. jula 1978, naveo da je kasnije utvrđeno da je na Bežanijskoj kosi postradalo 12.000 mučenika. Kasnije su ova istorijska saznanja promenjena, broj umanjen, bez obrazloženja zašto, odnosno na osnovu kojih novih dokaza.
I na kraju: dok ima živih Zemunaca, sinova i unuka ljudi koji su preživeli Drugi svetski rat u Zemunu, sećaćemo se žrtava zemunskog logora, negovati uspomenu na njih. I neće proći pokušaji da se sakrije činjenica, da naš grad u to vreme nije bio deo okupiranog Beograda i Srbije, da se sa leve obale Save premesti na njenu desnu obalu. Falsifikati u tom pravcu su izlišni i biće uporno razotkrivani!