Od rampe do rampe kroz vrata Sirije

Posle serije tekstova o Libanu putopisac i avanturista Dragan Šibalić stigao je u Siriju. Evo njegovog prvog teksta o ovoj zemlji pogođene ratom. Inače, on je, kako smo već pisali, krenuo na put biciklom dug 20 000 kilometara od Istambula do Mont Eversesta. 

Piše: Dragan Šibalić

Jutro je počelo u hladnoći i mraku, na betonskom pločniku gde sam proveo nemirnu noć. Leđa su me bolela, ali nestrpljenje i iščekivanje novog dana bili su jači. Dok je svitalo, gurao sam bicikl uzbrdo, pored beskrajne kolone kamiona koji su, kao i ja, čekali da uđu u Siriju.

Pred zgradom granične kontrole zaustavio sam se. Unutra, među gužvom, našao sam šalter za strance. Policajac je utisnuo pečat u pasoš bez ijednog pitanja.

„Srećan put!“, rekao je.

Na rampi za pregled robe stigao sam minut kasnije. Policajac, videvši da ne znam arapski, samo je mahnuo rukom:

„Prolazi“.

Put do Sirijskog graničnog punkta nije bio ni malo lak. Pet kilometara strmog uspona. Vozio sam, povremeno gurao, odmarao se… Ali radoznalost je bila gorivo bolje od ikakvog energetskog pića.

Kada mi se ukazao plavi znak „Sirija“, zaustavio sam se. Morao sam da ovekovečim trenutak: ne dolazi se u Siriju svakodnevno. Nešto dalje, monumentalni znak u bojama sirijske zastave preko čitavog puta. Zamolio sam putare u blizini da me slikaju, koji su se obradovali čuvši odakle dolazim.

Granični punkt. Šalter za strance, pasoš u službenikovoj ruci.

„Koji je tvoj posao?“

„Ja sam putnik“, šta sam drugo mogao da kažem?

„U kojem hotelu ćeš biti u Damasku?“

„Otkud znam. Videću kad stignem.“

Pečat je lupio posle par minuta.

„Dobrodošao u Siriju!“

Ali to nije bio kraj. Na prvoj rampi, mladić je zahtevao vizu.

„Ne treba mi viza!“ – ponavljao sam, ali on je terao po svome. Viza pa viza. Otišao je sa mojim pasošem tamo odakle sam došao, da bi se ubrzo vratio:

„Izvini, dobrodošao!“

Na drugoj, pitali su me da li bicikl ima motor.

„Samo moja snaga“, rekao sam.

Ali puniji čovek u bradici je nešto bio sumnjičav listajući moj pasoš. Prstom mi je pokazao napred gde da skrenem levo. Tamo, treća ekipa, ozbiljnija. Viza za Avganistan u pasošu privukla je pažnju. Izdvojen sam u kancelariju:

„Odakle si? Gde ideš?“

Nabrajao sam zemlje. Za Iran i Avganistan su klimali glavom:

„Nije dobro.“

Posle deset minuta, pasoš mi je vraćen uz izvinjenje. Napolju, pregled bisaga – čisto formalno.

Četvrta rampa: samo pokazao pasoš i prošao.

Napokon sam mogao da odahnem. Ušao sam mnogo lakše i jednostavnije nego što sam očekivao. Dočekala su me siva, surova prostranstva, kamenje i žuto žbunje. Put je išao nizbrdo – leteo sam, pedale su se same okretale. Onda usponi: Sirija je jasno stavila do znanja da opuštanja neće biti. Usput, šverceri benzina sa balonima, male prodavnice, ljudi koji mašu i smeše se. Atmosfera je bila toplija, otvorenija od rezervisanog Libana.

Kod table „Damask 40 km“ odmorio sam se duže i pojeo hladnu rižu od sinoć. Kako mi je dobrodošla.

Kako sam se približavao gradu, pojavljivala su se prva naselja, pa čak i pošumljeni predeli. Tada se dogodilo nešto lepo: automobil daleko ispred zaustavio se, pa krenuo unatrag. Kada smo se sreli, čovek je izašao sa ćerkom, pružajući mi flašu vode i čokoladicu. Slikali smo se. Bio je presrećan, kao da smo stari prijatelji. Zvao se Abdul Rahman. Razgovarali smo, on na arapskom, ja na srpskom, ali osmesi su bili dovoljni.

Kasnije, drugi susret, kada mi je prišao dedica dok sam se odmarao. Osmehivao se, uzvratio sam isto. Pokazujem rukama da putujem, objašnjavam u koje zemlje, on klima glavom, kao da me odlično razume. A osmeh od uva do uva. Šta li sam mu toliko smešan pitao sam se. Kada sam pokušao da uguram praznu zgužvanu flašu u kesu sa smećem koja je visila sa bisage, on mi je pokazao da je bacim. Mahnuo sam odrečno prstom, a na njegovom licu se pojavio izraz čuđenja i nedoumice: koja je ovo budala što vuče smeće sa sobom? Okolo je, naime, bilo razbacanog otpada na svakom koraku.

Zatim džip sa francuskim tablicama. Vozač, Sirijac iz dijaspore, pružio mi je sendvič.

„Ovde sam već mesec dana“, rekao je. „Dobrodošao.“

Poslednjih dvadesetak kilometara je bila prvo kraća uzbrdica, a onda – sjurio sam se nizbrdo u Damask poput uragana. Široke ulice, saobraćaj koji liči na trku. Vladao je zakon jačeg. Svako vozi kako hoće. Video sam komunalce kako vredno rade, čiste, sređuju. I ponovo švercere benzina, prodavce na ulici, oružane snage na svakom ćošku.

U užem delu grada, zaustavljam momka na motoru.

„Možeš li da mi podeliš internet?“

Bez razmišljanja je pristao. Kontaktirao sam Hasana, čoveka koji me je čekao. Taj momak je popričao s njim, pa mi objasnio put. Imao sam čitavih 10 kilometara. Nije mnogo, međutim u ovom haosu previše. Ali Hasan, nestrpljiv, dočekao me je svojim biciklom na pola puta.

Ubrzo sam sedeo u skromnom,toplom stanu ovog ljubaznog čoveka. Razgovarali smo preko Gugl prevodioca. Doneo je večeru – kebab i piletinu. Pozvao je Nabila u Australiju, čoveka koji nas je, slučajnim fb spojem, povezao.

Hasan je strastveni biciklista. Sve u stanu kod njega je odisalo tim: mape, bicikli, delovi. Pre godinu dana ugostio je Portugalca koji je ostao kod njega petnaest dana.

„Osećaj se kao kod kuće“, rekao je.

Živi sam. Porodica mu je u Turskoj, ali on ne želi da napusti domovinu. Iza svake reči, svakog gesta, zračila je neverovatna, uporna dobrota.

I tako se moj prvi dan u Siriji završio ne u hladnoći betona, već u toploti doma – upravo ono čemu se, duboko u sebi, svaki putnik nada.