Ostrvo čudotvorne Bogorodice i miomirisa (1)

Piše: Predrag Savić, književnik i advokat

Na malo ostrvo Paleo Trikeri, skriveno u Pagasetskom zalivu, na samom kraju Piliona, dolazio sam više puta, u različitim godinama i različitim povodima, a posle tih putovanja nastajali su tekstovi koje sam objavljivao na portalima IN4S, „Tamo daleko“, Svetigora i drugim medijima. Najpre sam bio privučen neobičnom pričom o čudotvornoj ikoni Bogorodice Trikeriotise i manastiru Blagovesti Presvete Bogorodice koji dominira ostrvom. Ali, tek kasnije, vraćajući se Trikeriju i sve dublje istražujući njegovu prošlost, otkrivao jednu sasvim drugu, mnogo mračniju istoriju istog mesta — priču o hiljadama žena koje su u vreme Grčkog građanskog rata ovde bile političke zatočenice. Bila je  to grčka  kopija Golog Otoka, ali za žene!

Jedan od tih dolazaka pamtim i po rečenici kojom nas je u maloj luci dočekao Dimitros, penzionisani mehaničar helikopterske jedinice policije, a sada pasionirani jedriličar, čovek koji je more oko Piliona i Trikerija poznavao kao sopstveno dvorište i koji nam je, gotovo umesto pozdrava, rekao:

„Ni manjeg ostrva, ni veće svetinje na njemu!“

Teško da se Paleo Trikeri može sažeti u manje reči. Ostrvo ima svega oko 4,5 kvadratnih kilometara, a po podacima i procenama koje smo dobijali od meštana na njemu raste čak oko 75.000 stabala maslina. Prema popisu stanovništva iz 2001. godine imalo je 87 stanovnika, ali nam je još prilikom ranijih poseta rečeno da ih tokom čitave godine ostaje svega petnaestak. Na ostrvu nema automobila ni klasične putne mreže, a do njega se stiže morem, što i danas stvara neobičan osećaj izdvojenosti od kopna. U antičko doba ostrvo se povezuje sa imenom Kikinitos, dok ga današnji Grci zovu Paleo Trikeri — Stari Trikeri.

Ali ono zbog čega mnogi dolaze nije ni veličina ostrva, ni more, ni maslinjaci, nego mala ikona Presvete Bogorodice, koju Grci nazivaju Panagija Trikeriotisa, i za koju se gotovo dva veka vezuju priče o isceljenjima, izbavljenjima, spasavanju moreplovaca, prestanku epidemija i drugim čudima koja su se, po verovanju meštana i hodočasnika, događala pred njom.

Čudesni miomiris

Zato Trikeri nije mesto koje se može ispričati u jednoj reportaži. Na njegovih nekoliko kvadratnih kilometara prepliću se gotovo nespojive priče: antička prošlost, zemljotresi, gusarski napadi, stari hrišćanski hramovi, isposnik koji sanja Bogorodicu, ikona pronađena ispod zemlje, čudesni miomiris koji je, po predanju, prekrio okolinu, prva isceljenja, kuga pred kojom su ikonu nosili od sela do sela, veliki manastir podignut oko mesta njenog pronalaska, ali i ženski logor, deca koja su sa zatočenim majkama živela na ostrvu i sveske u kojima su žene krišom zapisivale ono što im se dešavalo.

Hrišćanska istorija Paleo Trikerija, prema lokalnom i crkvenom predanju, mnogo je starija od današnjeg manastira. U pričama koje smo zabeležili prilikom ranijih poseta najčešće su pominjana dva stara hrama — Svete Sofije i Blagovesti Presvete Bogorodice. U našem ranijem tekstu, objavljenom na portalu IN4S pod naslovom „Miomiris kao predznak božijih čuda: Čudotvorna ikona sa Trikerija“, preneli smo lokalno predanje prema kojem je razorni zemljotres 896. godine porušio te hramove, da bi obnovljena svetilišta oko 1070. godine ponovo bila uništena i spaljena u gusarskom napadu.

Ovde, međutim, treba napraviti razliku između lokalnog predanja i podataka koje nalazimo u drugim grčkim izvorima, jer se godine razaranja starog hrama ne navode svuda istovetno. Ono u čemu se izvori slažu jeste da je na mestu današnjeg manastira postojalo starije svetilište Blagovesti i da su početkom XIX veka od njega ostale ruševine, obrasle gustim rastinjem i divljim maslinama.

Upravo među tim ruševinama počinje priča zbog koje Trikeri i danas privlači hodočasnike.

Na ostrvu je 1825. godine boravio monah i isposnik Damjan Koslis, poreklom iz Purija na Pilionu. Prema grčkom crkvenom predanju, krajem avgusta u viđenju mu se javila Bogorodica i naredila da ode u Trikeri na kopnu, obrati se tamošnjim starešinama i zatraži ljude koji će raskopati ostatke starog hrama kako bi pronašli njenu ikonu.

Damjan nije o tome ćutao niti je pokušavao da sam razgrće ogromne količine zemlje i kamena. Prema verziji predanja koju smo ranije zabeležili na samom ostrvu, obratio se svom arhijereju, ispričao šta je video, dobio novac za radnike i započeo kopanje. Ljudi su razgrnuli zemlju i stare ruševine, pomerali kamen po kamen i tražili ikonu za koju je starac bio uveren da postoji, ali ikone nije bilo.

Ikona kod tri divlje masline

Dani su prolazili, zatim nedelje, a prema priči koja se prenosi na ostrvu potraga je trajala i mnogo duže, sve dok radnici nisu izgubili strpljenje, novca je ponestalo i kopanje je konačno obustavljeno. Ljudi su otišli, a Damjan je ostao gotovo sam, uveren da ono što je video nije bilo običan san.

Predanje kaže da mu se Bogorodica tada javila ponovo, ali ovoga puta nije samo ponovila poruku nego mu je pokazala mesto na kojem treba tražiti — kod tri divlje masline.

I upravo tada se dogodilo nevreme koje je postalo neodvojivi deo priče o čudotvornoj ikoni.

U verziji koju smo zabeležili od ljudi sa Trikerija, jedan brod sa svatovima plovio je prema Volosu po mladu kada se nad Pagasetskim zalivom podigla velika oluja. More je postalo suviše opasno za nastavak plovidbe, pa je brod bio primoran da potraži zaklon i pristane na Paleo Trikeri. Dok su putnici čekali da se more smiri, Damjan im je ispričao svoju priču i zamolio ih da mu pomognu u potrazi.

Oni su pristali, možda da prekrate vreme, možda iz radoznalosti, a možda i zato što je starčevo uverenje bilo toliko snažno da su poželeli da vide ima li ispod tih ruševina zaista nečega.

Grčko crkveno predanje istu epizodu prenosi nešto drugačije i preciznije: 9. septembra grupa Trikeriota plovila je prema Volosu, nevreme ih je nateralo da se sklone na ostrvo, a Damjan ih je zamolio da kopaju kod tri divlje masline.

Sledećeg jutra, 10. septembra 1825. godine, jedan od kopača snažno je zamahnuo krampom. Alat je udario u nešto tvrdo i kada su uklonili zemlju, shvatili su da je udarena poleđina ikone Bogorodice sa Hristom.

Grčki sinaksar čuva čak i ime čoveka koji ju je pronašao — Konstantinos Soracis — i u crkvenom predanju navodi se da je ikona posle udarca odskočila oko dva metra i ostala uspravna.

U lokalnoj verziji koju smo mi čuli, ikona je od siline udarca iskočila iz zemlje, ali je, na zaprepašćenje prisutnih, ostala čitava. Ljudi su je pažljivo podigli, očistili i oprali od zemlje, a potom je privremeno postavili na obližnje stablo masline.

A onda se, prema predanju, dogodilo nešto zbog čega pronalazak ikone nije ostao samo slučajno otkriće jednog starog sakralnog predmeta. Pojavio se miomiris. Ne miris raskopane zemlje, vlažnog kamena, kore i korenja starih maslina, nego, kako su ga opisivali, toliko neobičan i prijatan miris da je ostao zapamćen kao jedan od glavnih znakova čudesnog pronalaska.

Grčki tekst upotrebljava izraz:

„νέφος ἀρρήτου εὐωδίας“, odnosno „oblak neiskazivog miomirisa“.

U našem ranijem tekstu preneli smo još živopisniju lokalnu verziju predanja — da je posle dugog boravka ikone u zemlji „talas neopisivo prijatnog mirisa poput blage magle prekrio celo ostrvo“.

Veza sa Miholjskom Prevlakom

Za ljude koji su prisustvovali pronalasku, prema predanju, to je bio znak da pred sobom nemaju samo davno izgubljenu ikonu. Upravo taj miomiris bio je razlog da me Trikeri, kada sam o njemu prvi put pisao, podseti na jedno drugo pravoslavno svetilište, mnogo bliže nama — Miholjsku Prevlaku kod Tivta, drevnu Prevlaku Svetog arhangela Mihaila, mesto nekadašnjeg sedišta Zetske episkopije i manastir čija je novija istorija takođe neraskidivo povezana sa predanjem o miomirisu.

Veza između Paleo Trikerija i Miholjske Prevlake, naravno, nije istorijska u smislu da su dva manastira pripadala istoj crkvenoj upravi ili da je čudotvorna ikona sa Trikerija nekada boravila na Prevlaci. Ona je pre svega duhovna i simbolička, ali je za mene postala i sasvim lična novinarska veza, jer sam pre dolaska na Trikeri već pisao o jednom drugom grčkom ostrvu, Kira Panagiji u Severnim Sporadima, na kojem se nalazi metoh svetogorskog manastira Velike Lavre.

Upravo je priča sa Kira Panagije, koju smo fotografijama i tekstom objavili na portalima Svetigora, IN4S i „Tamo daleko“, neočekivano otvorila i vrata manastira na Trikeriju. Kada smo zaposlenima i parohijskom svešteniku objasnili odakle dolazimo i pokazali im te ranije tekstove, posebno ih je zainteresovala priča da je sa udaljenog grčkog ostrva u Severnim Sporadima, gde se nalazi metoh Velike Lavre, na Miholjsku Prevlaku poslat krst u vreme velike borbe oko Krstionice „Suza Njegoševa“, kada je tadašnja crnogorska vlast nameravala da ukloni krstionicu podignutu u moru.

Tako se pred nama stvorila neobična geografija pravoslavnih svetinja: Kira Panagija — Sveta Gora — Miholjska Prevlaka — Paleo Trikeri, mesta razdvojena stotinama kilometara mora i kopna, ali povezana ljudima, hodočasnicima, monasima, krstom koji je prešao more i, na jednom drugom, dubljem nivou, istim starim hrišćanskim razumevanjem miomirisa kao znaka svetosti i Božije blagodati.

Jer upravo je miomiris jedna od najzanimljivijih dodirnih tačaka Trikerija i Miholjske Prevlake.

Na Prevlaci se čuvaju mošti poznate kao mošti Prevlačkih mučenika, za koje monaštvo i vernici svedoče da mirotoče i miomirišu. Predanje o Prevlačkim mučenicima vezano je za stradanje monaškog bratstva manastira Svetog arhangela Mihaila u XV veku, a u savremenom životu obnovljenog manastira naročito mesto imaju upravo svedočenja o mirotočenju moštiju.

Kada sam zato na Trikeriju slušao priču o onome što se dogodilo 10. septembra 1825. godine, asocijacija na Prevlaku bila je gotovo neizbežna. Na jednom mestu vernici govore o moštima mučenika koje mirotoče i miomirišu, a na drugom je u samo središte predanja o pronalasku čudotvorne ikone ušla priča da se, posle udarca krampa u ikonu skrivenu ispod zemlje i njenog iznošenja na svetlost, vazduhom raširio miris toliko neobičan da ga grčki crkveni tekst nije opisao običnom rečju „miris“, nego izrazom:

„νέφος ἀρρήτου εὐωδίας“ — „oblak neiskazivog miomirisa“.

U našem prvom tekstu o Trikeriju upravo smo zato i napisali da „Paleo Trikeri i Miholjsku Prevlaku vezuju i pojave miomirisa“, podsećajući da se za mošti Prevlačkih mučenika vezuju svedočenja o mirotočenju i miomirisu, dok se za čudotvornu ikonu Bogorodice Trikeriotise vezuje predanje da je, kada je otkopana iz zemlje ispod ruševina starog hrama, njen pronalazak pratio talas neobičnog mirisa.

Ta paralela dobija još dublji smisao ako se zna šta miomiris predstavlja u pravoslavnoj tradiciji. On se ne doživljava samo kao fizički prijatan miris, nego se u žitijima, bogoslužbenim tekstovima i svedočenjima vernika vekovima pojavljuje kao jedan od znakova svetosti, naročito uz mošti svetitelja, mirotočive ikone i događaje koje Crkva ili narodno predanje pamte kao čudesne. Zbog toga grčki izraz iz priče o Trikeriotisi nije slučajna pesnička figura: za čoveka pravoslavne tradicije koji ga je čitao ili slušao on je nosio mnogo jasniju poruku — prisutni su miomiris razumeli kao znak blagodati.

I na Prevlaci i na Trikeriju zato treba pažljivo razdvojiti ono što istoričar može dokumentovati od onoga što pripada crkvenom i narodnom svedočenju. Istoričar može utvrđivati kada je neki hram sagrađen ili porušen, ko je njime upravljao, kada se neka ikona prvi put pominje u pisanom izvoru i kada je zabeleženo svedočenje o mirotočenju; vernik, međutim, u miomirisu može prepoznati nešto što istoriografija svojim metodama niti može potvrditi niti opovrgnuti — znak Božijeg prisustva.

Možda je upravo zbog toga rečenica kojom nas je Dimitros dočekao u luci vremenom za mene dobila mnogo šire značenje:

„Ni manjeg ostrva, ni veće svetinje na njemu!“

Prva čudotvorna isceljenja

Na Paleo Trikeriju zaista je sve nesrazmerno: ostrvo od nekoliko kvadratnih kilometara i predanje koje traje vekovima, mala ikona od svega nekoliko desetina centimetara i veliki manastir podignut oko nje, nekoliko desetina stanovnika i hiljade hodočasnika koji su ovamo dolazili, tri divlje masline i priča koja se proširila daleko izvan Pagasetskog zaliva.

A u središtu svega ostao je isti motiv — miomiris kao predznak čuda.

Na Miholjskoj Prevlaci vezan je za mošti mučenika, na Trikeriju za trenutak kada je iz zemlje izvađena ikona Bogorodice, a u oba slučaja to nije samo priča o mirisu nego o načinu na koji su generacije vernika razumevale ono čemu su prisustvovale ili o čemu su im svedočili oni pre njih.

Vest o pronalasku ikone brzo se širila, ljudi su pristizali sa kopna i iz okolnih mesta, a u crkvenom i lokalnom predanju upravo se u tim prvim danima pojavljuju i svedočenja o prvim čudotvornim isceljenjima. Bolesnici su dolazili da se mole, a neki od njih su tvrdili da su posle molitve pred ikonom ozdravili ili osetili veliko poboljšanje. Tako je ono što je počelo Damjanovim snom i neuspelim kopanjem preraslo u hodočašće.

Miomiris nije ostao samo u usmenoj priči. Ušao je i u bogoslužbene pesme posvećene Bogorodici Trikeriotisi, u kojima nalazimo reči:

„Μυροπνόου χάριτος πολυκλήϊστος Κόρη“,

što se može prevesti:

„mnogohvaljena Djevo koja odišeš blagodaću miomirisnog mira“.

U istoj bogoslužbenoj tradiciji Bogorodica se priziva kao zaštitnica ožalošćenih i onih koji joj pribegavaju, dok se njena ikona predstavlja kao izvor blagodati i čudesa.

Nekoliko godina posle njenog pronalaska, kada je, prema lokalnom predanju, kuga zapretila Pilionu i Magneziji, ljudi su se setili ikone sa malog ostrva. Trikeriotisa je izneta iz manastira i nošena kroz mesta zahvaćena epidemijom, a u zapisima i usmenoj tradiciji ostala je tvrdnja da je tamo „kuda je ikona prošla“ kuga nestajala.

Takav zapis, naravno, nije moguće čitati kao savremeni medicinski izveštaj niti danas dokazati uzročnu vezu između prolaska ikone i prestanka epidemije, ali za razumevanje kulta Trikeriotise to je izuzetno važan podatak, jer pokazuje kako je ikona za stanovnike Piliona i Magnezije prestala da bude samo svetinja jednog ostrva i postala zaštitnica kojoj su se ljudi obraćali kada više nisu znali kome da se obrate.

Miomiris, isceljenja i izbavljenje od epidemije tako su vremenom postali tri velika motiva predanja o Trikeriotisi.

Sama ikona je, u poređenju sa ogromnom pričom koja je okružuje, iznenađujuće mala.

Delo jevanđeliste Luke

Starija Grkinja koja je prilikom jednog od naših ranijih dolazaka bdila nad svetinjom objasnila nam je da je njen format približno 12 puta 18 centimetara. Danas je gotovo potpuno prekrivena raskošnim srebrnim i pozlaćenim okovom; u središtu je Bogorodica sa Hristom, iznad Bogorodičine glave nalazi se dijadema-kruna koju nose dva anđela, dok su sa strane predstavljeni svetitelji.

Na samom Trikeriju čuli smo i staro predanje da je ikona delo jevanđeliste Luke, kome pravoslavna tradicija pripisuje više drevnih Bogorodičinih ikona. Za takvo autorstvo ne postoji istorijski dokaz i zato ga ne treba predstavljati kao utvrđenu činjenicu, ali je to verovanje važno kao deo žive tradicije svetilišta.

Isto važi i za podatak koji su nam preneli da je ikona rađena enkaustikom, jednom od najstarijih slikarskih tehnika, u kojoj se pigmenti mešaju sa zagrejanim pčelinjim voskom i smolom. Enkaustika je poznata po izuzetnoj otpornosti slikarskog sloja i živosti boja, a na Trikeriju smo čuli i objašnjenje da su na ikoni uočljive izvesne promene koje se pripisuju visokoj temperaturi nastaloj prilikom paljenja starog hrama.

Pored same ikone čuva se, prema grčkim izvorima, i deo divlje masline sa mesta na kojem je ikona pronađena, još jedna materijalna veza današnjeg svetilišta sa predanjem iz 1825. godine.

A tu je i njen neobični pozlaćeni presto.

Starija Grkinja koja nam je pokazivala svetinju ispričala je da su ga u Barseloni kupili moreplovci sa Trikerija i doneli kao dar svom svetilištu, ali se uz presto prenosi i jedna od najživopisnijih manastirskih legendi — da je prvobitno bio napravljen za Napoleona Bonapartu, koji ga nikada nije koristio.

Dokumentarnu potvrdu za tu priču nismo pronašli i zato je treba ostaviti tamo gde joj je mesto — među legendama koje su se generacijama prepričavale oko manastira — ali je upravo ona dobar primer kako se oko jedne svetinje tokom dva veka talože istorija, vera, usmena predanja i porodična sećanja.

Oko pozlaćenog prestola nalazili su se darovi i zapisi vernika koji ih povezuju sa isceljenjima i izbavljenjima. Naša starija sagovornica objašnjavala nam je da gotovo svaki od tih predmeta ima svoju priču: jedan je ostavljen posle ozdravljenja, drugi posle spasavanja na moru, treći posle neke porodične nesreće iz koje je čovek, kako veruje, izašao zahvaljujući Bogorodici.

Upravo zbog sve većeg broja hodočasnika, mesto na kojem je ikona pronađena nije moglo dugo ostati samo raskopana ruševina.

Najpre je podignuta mala bogomolja, a zatim se pristupilo izgradnji velikog manastirskog kompleksa. U podacima koje smo koristili u našem ranijem tekstu navodi se da je 1835. godine započeta izgradnja velikog reprezentativnog hrama, da je završena 1838, a da je pet godina kasnije hram oslikan i postavljen raskošan drvorezbareni ikonostas.

Pojedini grčki izvori početak izgradnje današnjeg svetilišta smeštaju već u period neposredno posle pronalaska ikone, što verovatno znači da različiti zapisi govore o različitim fazama gradnje — od prve kapele i početnih radova do izgradnje velikog hrama i konačnog oblikovanja manastirske celine.

Oko crkve je vremenom izrasla velika četvorougaona manastirska mandra, sa kelijama, tremovima, magacinima i drugim pomoćnim prostorijama. Prema podacima koje smo zabeležili na Trikeriju, kompleks je imao oko pedeset monaških kelija, što pokazuje da ovde nije bila reč o maloj ostrvskoj isposnici, već o značajnom monaškom i hodočasničkom središtu.

Kada se danas stigne pred manastir, njegovi spoljni zidovi deluju strogo, gotovo kao malo utvrđenje, ali se iza kapije otvara sasvim drugačija slika: veliko četvorougaono dvorište, u čijem središtu stoji hram, a oko njega limunovi, pomorandže, palme, čempresi, tisovina, ukrasno rastinje i raskošno cveće.

Upravo taj kontrast — spolja kameni zidovi, iznutra zelenilo i mirisi — ostao mi je jedan od najsnažnijih utisaka sa Trikerija.

Manastir se ne nalazi uz samu luku, nego na uzvišenju od nešto više od sto metara nad morem, odakle dominira malim ostrvom. Do njega se ide peške, uzbrdo, kroz maslinjake i mediteransko rastinje, a što se čovek više udaljava od mora, iznad zelenila se sve jasnije pojavljuje veliki manastirski kompleks.

Manastir, međutim, nije bio samo mesto molitve. Od vremena izgradnje bio je i utočište.

Utočište za izbelice

U sušnim godinama stanovnici ostrva i ribari spas su nalazili iza njegovih zidina, gde je bilo vode i hrane, a monasi su od sopstvene ekonomije mogli da pomognu onima koji nisu imali ništa. Manastirsko bratstvo živelo je od poljoprivrede, maslina, vina i žitarica, u dva mlina ceđene su velike količine maslinovog ulja, a stariji meštani pamtili su vreme kada su monasi maslinjake obrađivali uz pomoć volova.

Prema pričama koje smo zabeležili na ostrvu, manastir je pružao pomoć i zatočenicima jednog ranijeg logora posle Balkanskih ratova, među kojima su bili bugarski vojnici i oficiri, a tokom Drugog svetskog rata u njegovim kelijama utočište su nalazile izbeglice iz Volosa.

Posle rata manastir je prošao kroz još jednu neobičnu epizodu. Prema podacima koje smo ranije zabeležili, austrijski preduzetnik Alfon Hohauzer zakupio je od 1957. do 1970. godine trinaest monaških kelija, u koje su, uz novčanu naknadu, dolazili imućni gosti iz Nemačke, Austrije i drugih zemalja, među njima i ljudi koji su verovali da će im boravak u blizini čudotvorne ikone pomoći u ozdravljenju. Tako je Trikeri mnogo pre današnjeg duhovnog turizma imao neobičnu kombinaciju hodočašća, odmora i onoga što bismo danas nazvali zdravstvenim turizmom.

Pri jednoj od naših ranijih poseta poslednji monah koji je stalno živeo u manastiru već je bio preminuo, pa su o kompleksu brinuli zaposleni i parohijski sveštenik. Fotografisanje unutar zidina bilo je strogo ograničeno, pa smo zamolili za dozvolu. Kada su čuli da smo Srbi, doček je postao još srdačniji, jer su nam rekli da Srbi nisu retki među hodočasnicima Trikeriotisi.

U dobijanju dozvole pomoglo je i to što smo pokazali naše ranije tekstove i fotografije sa grčkih pravoslavnih svetinja, među njima i priču sa Kira Panagije i o krstu poslatom Miholjskoj Prevlaci, koju smo objavljivali na Svetigori, IN4S-u i „Tamo daleko“.

Starija Grkinja koja je bdila nad ikonom na kraju nam je poklonila male štampane ikonice Bogorodice Trikeriotise, a onda se vratila noseći punu kecelju kajsija ubranih u manastirskom dvorištu. Pristala je i da se fotografiše sa nama.

Takve sitnice se ponekad pamte duže od datuma.

Svakog 10. septembra, na dan kada je 1825. godine ikona pronađena, Trikeri ponovo postaje mesto hodočašća. Vernici dolaze morem, penju se stazom prema manastiru i okupljaju pred malom ikonom koja je za dva veka postala mnogo veća od ostrva na kojem je pronađena.

Meni je posle svih dolazaka na Trikeri upravo taj detalj ostao najupečatljiviji: starac koji veruje snu onda kada su svi drugi prestali da veruju, dugo prekopavane ruševine bez rezultata, druga Bogorodičina poruka, tri divlje masline, oluja koja primorava putnike da pristanu na ostrvo, slučajni kopači koji pristaju da pomognu, snažan udarac krampa, ikona koja po predanju iskače iz zemlje i ostaje cela, ljudi koji je peru i stavljaju na maslinu i, na kraju, nešto što je grčki zapis sačuvao kao:

„oblak neiskazivog miomirisa“.

Ali upravo iste masline, isti manastir i isti put koji od mora vodi prema njegovoj kapiji čuvaju i drugu istoriju.

Više od jednog veka posle pronalaska ikone tim putem nisu išli samo monasi i hodočasnici. Pod stražom su uzbrdo vođene kolone žena, a oko manastira su nikli šatori. Na ostrvu su se našle komunistkinje i levičarske aktivistkinje, pripadnice i simpatizerke pokreta otpora EAM–ELAS, žene osumnjičene da pomažu Demokratskoj armiji Grčke, ali i majke, supruge i srodnice njenih boraca, a sa mnogima od njih došla su i deca.

U jednom trenutku bilo ih je na hiljade.

Kada je morska voda prodirala u ostrvske bunare, manastir koji je više od jednog veka živeo u znaku priče o čudotvornoj Bogorodici ponovo je postao izvor vode i pomoći nevoljnicima. U njegovom prostoru delovala je i zdravstvena služba.

Na ulazu u manastir danas stoje spomen-obeležja koja podsećaju na žene koje su ovde bile zatočene.

A neke od tih žena su, krijući od logorske uprave ono što pišu, ostavile sveske, pesme, pisma i svedočenja o životu na Trikeriju.

One su put od mora prema manastiru nazvale jednom rečju – “Golgota“.

U sledećem nastavku one će same „ispričati“ šta se dešavalo na ostrvu koje predstavlja grčku kopiju Golog otoka, ali za žene.

Nalovna fotografija: Manastirske zidine i naslovna strane knjige o čudotvornoj ikoni