Paklena namera pećkog fratra uoči Vaskrsa 1903.
Neposredno posle tragične smrti ruskog konzula u Kosovskoj Mitrovici Georgija Stepanoviča Ščerbina 28. marta 1903. godine, Srpski konzulat u Prištini pojačao je svoj rad i neprestano bio na oprezu zbog gneva Arbanasa i Turaka, kao i austrougarskih agenata, gneva izazvanog tragičnom smrću jednog od najvećih prijatelja Srba na Kosovu koji je u isti mah bio i divan primer hrišćanskog požrtvovanja za bližnje.
U to vreme Srbi su jedinu zaštitu mogli očekivati od ruskih konzula, koji su o svemu što se dešavalo na terenu odmah obaveštavali svoju Ambasadu u Carigradu, koja je, pak, hitno intervenisala kod Porte.
Međutim, austro-katolički agenti uporno su nastojali da održavaju anarhično stanje sa jačim potresima među Arbanasima, kojima su svesrdno pomagali u svakom pogledu, naročito u borbi protiv Srba u staroj Srbiji. Trud Austrijanaca preko konzulata i katoličkih episkopa sa misionarima i lokalnim sveštenstvom, kao glavnim agentima za ostvarenje planova Austrije u ovim krajevima, bio je prepreden i beskrajno surov.
Koliko su ti austrougarski agenti bili opasni i beskrupulozni svedoči i pismo našeg konzula iz Prištine Sime Avramovića, koji 2. maja 1903. godine obaveštava Pavla Denića, zamenika ministra spoljnih poslova Srbije, o paklenoj nameri katoličkog fratra u Peći Arangela, koji „beše napravio jednu srpsku zastavu na kojoj je napisao velikim srpskim slovima ovo:
„Na oružje Srbi sokolovi, da svetimo Lazu i Kosovo. Sama sloga Srbina spasava“.
Ovu zastavu trebalo je pobiti noću, uoči prvoga dana Uskrsa, pred kuću rečenoga Ejeb-bega Mahmutbegovića. Kad bi to videla rulja muslimanska pojurila bi u crkvu gde su Srbi svi izjutra rano bili, i izvršila pokolj, „izdajnika“.
No, u to je vreme stigao i Zejnel-beg Mahmutbegović, te je ovu nameru katoličkog fratra osujetio ne davši da se zastava pobije i pokaže fanatičnim Pećancima.“
Dakle, blagodareći osećajnosti i humanosti jednog muhamedanca od uticaja kao što je bio Zejnel-beg Mahmutbegović, izbegnut je jedan od najvećih zločina, koji je mogao snaći nevini srpski živalj.
Iz knjige: „Letopis grada Peći“, Svetislava Hadži-Ristića/Foto: Panorama peći
