„Pogrebni“ doček za kralja Emanuila na Cetinju 1941.

• Italijani su prvih dana okupacije Crne Gore 1941, nastojali svima silama da se prikažu narodu kao prijatelji, a ne kao okupatori. Otvorili su magacine sa namirnicama i prodavali ih po niskim cenama, možda čak jevtinije nego svome narodu u Italiji.

Srpski narod je navikao da se bori, podnese žrtve i na kraju da pobedi ili rat izgubi. Ovoga puta je sve izgubio a da neprijatelju ne da ni jedan veliki udarac istoriskog značaja. To je bolelo svakog pojedinca koliko i izgubljena sloboda.
Tih dana proneo se glas u narodu da Italijani smatraju svakoga za separatistu, i svoga prijatelja, koji nosi kapu crnogorsku.

Nije prošlo dugo, a Italijani su pokazali pravo lice. Crnu Goru su sveli na granice iz vremena pre 1912, komadajući je između sebe i pohlepnih suseda. Okupirani deo težili su da pretvore u svoju koloniju kao Abisiniju ili susednu Albaniju. Smatrali su da će taj posao da svrše pomoću osmeha. Putem najmanjeg otpora. Prvo su naredili da sve trgovine i javne ustanove nose, pored srpskog i italijanske nazive. Nađen je i izgovor „da italijanski vojnici i oficiri znaju gde se što nalazi“. Učiteljima i profesorima prvenstveno, a onda i ostalim intelektualcima u drugom redu, „preporučili“ su učenje italijanskog jezika i otvorili kurseve čije je pohađanje bilo obavezno.

Nađen je izgovor za to. „Crnogorski narod“ treba da se upozna sa kulturom „susednog i prijataljskog“ italijanskog naroda. Već smo bili postali „susedi“ jer su svoju granicu popeli do sred Lovćena, a Herceg Novi, Kotor pa i Budva bili su „duboko u Italiji!“. Da anektirani deo doveli su učitelje iz Italije, među čisti srpski živalj, kao da je to njihova Kalabrija.

Napunili su knjižare svojim knjigama u luksuznim izdanjima, i svim knjižarskim priborom, prodajući sve to basnoslovno jevtino. I mesto da naše stanovništvo kupuje te knjige, kome su bile i namenjene, a na koje niko nije ni glavu okretao, nagrnuli su italijanski vojnici i oficiri, kupovali i paketima slali svojima u Italiju. Tako je bilo i sa ostalim predmetima.

Naimenovani visoki civilni komesar Crne Gore, Macolini, sa svojim aparatom, pozvao je sve činovnike, pa čak i policiske i žandarmeriju, da ostanu na svojim mestima, s tim da prethodno potpišu „izjavu lojalnosti“- Zakletva nije tražena. Velika većina činovnika napustila je svoja mesta. Među ovima naročito sudije. Žandarmeriske stanice, skoro sve, rasformirane su n žandarmi otišli kućama, a narod ostao bez stvarne zaštite vlasti. Jedino su ostale opštinske uprave i one samo kao forma, ali kao vlast nijesu značile ništa.

Svi mi koji smo odbili da potpišemo „izjavu lojalnosti“ znali smo šta nas čeka pri prvoj čarki. Zato su mnogi pokupili svoje porodice, sklonili se kod rodbine u selima, preselili u druga mjesta, a izvjestan broj ovih dovijao se na razne načine da pređe u Srbiju. Mnogi su uspeli, a neki na tome putu propali i izgubili živote. Zemlja bez pravnog poretka i odgovornosti za sve što svaki pojedinac učini u tome haosu nereda. Kosovom n Metohijom su gospodarili albanski kačaci i ubijali svakoga izreda samo Srbinom li se zove. Da Stari Ras (Sandžak) polagale su „pravo“ hrvatske ustaše i albanski kačaci, težeća da rastave Crnu Goru od Srbije i da po njemu rašire svoju „kulturu“. Zločinačka NDH je plivala u srpskoj krvi. Zato je prelaz iz Crne Gore u Srbiju, ili obratno, bio ravan prolazu kroz zverinjak. Na istom putu ka Srbiji, kojim su se kao čudom probili Adam Pribićević i Nikola Đonović — nestao je Milutin Jelić, direktor gimnazije u Podgorici i biv. narodni poslanik, sa svojim pratiocem kapetanom Durutovićem.

Italijanske vojne vlasti, sa komesarom Macolinijem na čelu, prihvatile su saradnju, odmah po dolasku, takozvanog „Crnogorskog komiteta“, koji je sam sebe bio naimenovao odmah po padu Jugoslavije. To je bila grupica senilnih staraca davno zaboravljenih nezadovoljnika sa ujedinjenjem 1918 godine, separatista – zelenaša. Pet – šest njih koji su imali samo sebe i nikoga za sobom. Služili su za potsmeh i preziranje, više nego što su bili omrznuti. Oni su to znali, a patriotsko građanstvo to nije krilo. Veljko Vukotić, sin vojvode Steva i rođak obeju srpskih dinastija, sretne jednoga od njih tih dana na ulici, zaustavi ga, pa će mu reći; „Pogledaj drvored od Grand hotela do Hipotekarne banke, Njegoševom ulicom, odaberi koje ti se čini najpogodnije o koje ćemo te objesiti. Ja ću se lično potruditi da ti stavim omču na vrat i da te povučem za ramena“, Svi su se tome smejali sledećih dana, sem ovoga člana „Komiteta“ i njegovih drugova.

Jedini od članova „Komiteta“, koji je imao za sobom neku prošlost i to ne političku nego diplomatsku, bio je Jovo Popović – Jabučanin. To je bio jedan potpuno ogluveli starac koji je, baš zbog toga svoga teškog fizičkog nedostatka, odavno prekinuo vezu s ljudima i događajima. Od svega što je još posedovao iz doba svoje mladosti i diplomatske karijere, kad je bio crnogorski poslanik u Londonu 1913, bila je neutoljiva mržnja prema Englezima.

On je intimno želeo da Engleska propadne, pa makar s
njom propao ceo svet. Njegovo ministrovanje u Londonu bilo je u doba čuvene skadarske krize, koji smo u Balkanskom ratu dobili sa ogromnim žrtvama na bojnom polju, a. izgubili ga na diplomatskom. Tu je Popović sa ličnim padom završio svoju diplomatsku karijeru, ali i osjetio svu podmuklu igru diplomatije, naročito Engleske, koja je sad bila sa Austro-Ugarskom na strani Albanije, koja je tek bila u rađanju, Kao što je bila, kroz dugu prošlost, „radi ravnoteže snaga“ na strani Turske, pa čak i onda kad je ova bila toliko trula da se rušili sama od sebe. Zato je sad ogluveli Popović smatrao prirodnim druženje i sa crnim đavolom, samo kad je ta družba uperena protiv Engleza.

Kad su nadleštva skoro opustela, komesar Macolini se obratio „Komitetu“ da popuni ta mesta „svojim ljudima“- Vija ih bilo. I ako je Crna Gora bila svedena na desetak srezova, nisu imali ni toliko svojih pristalica za mesta sreskih načelnika, a kamo li da uspostave ma i prividno neku svoju upravu. Dr Novica Radović, najeminentniji među njima, molio je čak jednog dugogodišnjeg nesvršenog studenta prava, poznatog nezadovljnika, koji je godinama lavirao između komunista i zelenaša, da se primi položaja sreskog načelnika, ali je i on odbio. Ostalo je po starom, ili su ta mesta ostala prazna.

To je bio prvi neuspeh Italijana i dokaz da nemaju na koga da se oslone u Crnoj Gori. Samozvanom „Komitetu“ pao je ugled i kod okupatorskih vlasti i više mu nijesu pridavali neku pažnju. Pustili su ga da se sam od sebe raspadne. Sad su pokušali da traže izlaz na drugoj strani.

Osnovni politički cilj Italijana bio je da stvore kakvu takvu „crnogorsku državu“. S nje i Albanije išli bi dalje u svojim imperijalističkim planovima na Balkanu. Za to je trebalo pripremiti teren. Plan je bio da se pokidaju sve duhovne i rasne veze između Crne Gore, svih ostalih srpskih krajeva, a naročito Srbije. Oni su zamišljali svoj rad u tome pravdu kao da je ovakvo stanje svršeno za večita vremena i kao da je rat završen.

Civilni komesar Macolini, po nalogu fašističke vlade iz Rima, i dalje je bio uporan u pripremanju terena za proglašenje Crne Gore kao države, sa čim je imala da dođe detronizacija dinastije Karađorđevića na ovome delu jugoslovenske teritorije. Obratio se tad bivšem crnogorskom ministru Petru Plamencu, radi obrazovanja crnogorske vlade, koji je, izgledalo je, bio naklonjen „Komitetu“, ali lično ne samo da je izbegavao da se u njemu angažuje, nego je uporno ostao u svojoj Crmnici, ne učestvujući ni u kakvoj akciji. Plamenac je odbio ponudu Macolinija, izgovarajući se starošću, a intimno je želeo propast Italije i Njemačke u ovome ratu, isto onoliko koliko i njegov bivši kolega Popović propast Engleske.

Petar Plamenac je poznat kao čovek koji brzo misli, inteligentan i vrlo često duhovito ciničan. Ta osobina zajedljivog humora nije ga napustila, pričaju, ni na komunističkom sudu, četiri godine kasnije, posle ponovnog porobljavanja Jugoslavije 1945, sa kojim se šegačio i ako mu je glava, kao i svima koji izlaze pred njihove sudove, visila o koncu. Na pitanje sudije da ispriča kako je tekla „svečanost proglašenja crnogorske države“, on je hladno počeo: „Oko deset sati pre podne iz-net je iz muzeja stari crnogorski alaj barjak i postavljen, između dve italijanske zastave, na bivši dvor kralja Nikole. Tu veliku čast Italijani su dodelili svome vrsnom prijatelju, bivšem kapetanu i kasnijem vašem generalu lajtnantu Savu …. „Dosta, dosta, to vas ne pitamo“ — povikao je sudija …. „generalu lajtnantu Savu Čelebiću“, nastavio je ponovo mirno Plamenac. „Uaaaaaaa! —- nećemo da čujemo“, urlala je najmljena ko-munistička rulja, a državni tužilac penušao od besa. „Ako nećete da vam pričam redom, onda neću ni da odgovaram na pitanja, jer na to optuženi ima pravo u svim demokratskim zemljama, a vi stalno tvrdite da ste demokrati“, opet je nastavio Plamenac mirno kao da se eva ta komedija njega ništa ne tiče.

Macolini se tada obratio Savu Vuletiću, ministru u penziji i bivšem narodnom poslaniku, stvarnom šefu Federalističke stranke obrazovane 1922 godine. On je jedini imao ugleda u toj maloj stranci i van nje, u narodu. Svaki koji ga je poznavao verovao je u njegovu ličnu čestitost, patriotizam, duhovnu otmenost i zdravu pamet. I on je „pristao“ da obrazuje vladu, ali pod uslovima. On je do tančina znao namere Italijana i hteo je da ih saseče u korenu, ne verujući u svoj uspeh. Tražio je prethodno da granice Crne Gore prema Albaniji ostanu iz 1913, a prema zapadu granice Zetske banovine. Tendencija je bila jasna. Da sačuva što više srpskog življa od arnautskih divljaka i ustaških pogromlija. Dalje, da italijanska vojska napusti Crnu Goru, a da ostane samo policija, a ona da je napusti kad on obrazuje svoju policiju za održavanje reda i poretka. Da u Crnoj Gori ostanu na snazi jugoslovenski zakoni, a naročito da stanje ostane bez ikakvih ustavnih promena. U Crnoj Gori da ostane samo on, komesar Macolini sa svojim najužim osobljem, kao diplomatski pretstavnik Italije do završetka rata. Macolini je bio zaprepašćen. Kraj razgovora između Macolinija i Vuletića, tekao je, kako jednom sam Vuletić pričaše:

—To znači da mi ne budemo više okupatorska sila u Crnoj Gori?
—Pa. valjda ne mislite da bih ja obrazovao vladu pod okupatorom? — odgovorio je mirno Vuletić.
—Ali Vi ste se u Jugoslaviji borili dvadeset godina za federaciju?
—Istina je, ali za federaciju sa Srbijom, a ne sa Italijom — i na tome su se razgovori završili.

Savo Vuletić je od početka do kraja ostao na liniji nacionalne i demokratske borbe Draže Mihailovića, bio prvi član njegovog Nacionalnog komiteta u Crnoj Gori pored Mitropolita Joanikija i Miljana Radonjića. Mučenički je završio svoj život, ubijen od komunista u Celju u Sloveniji 1945, sa novim Arsenijem Čarnojevićem, mitropolitom Crnogorsko – Primorskim Joanikijem Lipovcem, a da im se danas ni grob ne zna.

Sa ovim su Italijani iscrpili sva sredstva. U Crnoj Gori nisu mogli da nađu ni jednog jedinog čoveka, čiji ugled prelazi granice njegove opštine, da bi preko njega sprovela paklenu ideju proglašenja crnogorske države i otcepljenja od Srbije i ostalih srpskih pokrajina. Ostao je još jedini d-r Sekule Drljević, koji je do rata bio poslanik Hrvatske seljačke stranke d-ra Mačeka, biran u Sremu od Hrvata, jer u Crnoj Gori, naročito sad, nije imao nikoga, a živeo je u Zagrebu pod okriljem krvnika Pavelića. Istina, Drljević se skoro svih izbora kandidovao i u Crnoj Gori, ali nikad nije dobio većinu u srezu u kome se kandidovao, da bi mogao biti i njegov poslanik. Ipak je bio poslanik iz Crne Gore, 1938, da bi ironija bila potpuna, i to po nekakvom količniku kao kandidat koji je dobio najmanji broj glasova!! On je Italijanima bio još jedina karta koju su mogli da bace na sto i ostavili su je da je bace na kraju, da bi sa njom čitava zemlja buknula u plamen, ali i oni goreli u tome plamenu i to u prvom redu.

U Crnu Goru su došle strašne vesti o pokoljima Srba u nakaznoj „državi“ Hrvatskoj. I pomisao sad na stvaranje ma kakve crnogorske države, i u ma kakvom obliku, kod naroda je izazivala osećanje užasa i stida. Polovinom meseca juna 1941 došao je na Cetinje Novak Mastilović, sveštenik iz Nadinića, Sreza gatačkog. Pobegao je sa otvora jame u Koritima. Na svojoj mantiji doneo je sasušenu krv i delove mozga Veljka Višnjevca, narodnog poslanika, dugogodišnjeg pretsednika Gatačke opštine i čoveka mnogo cenjenog od naroda onoga kraja. Kako Crna Gora u ovom vremenu nije imala nikoga ko bi u njeno ime mogao da govori, narod se obraćao svome Mitropolitu. Tako je i sveštenik Mastilović bio primljen kod Mitropolita Joanikija i priveden visokom komesaru za Crnu Goru Macoliniju, Mitropolit mu je pokazao sasušenu krv i delove mozga koji su se jasno videli na popovoj crnoj mantiji. Macolini je tom pri-likom kazao, da to nije ni bleda slika svega onoga što se događa sa srpskim življem na teritoriji Hrvatske. I, Macolini nije mogao dati Mitropolitu nikakvo obećanje o zaštiti srpskog naroda u ruglu od države Hrvatske.
Prvih meseci okupacije, u Crnoj Gori nalazili su se narodni prvaci iz zapadnih ugroženih srpskih pokrajina: Adam Pribićević, Radmilo Grđić, sekretar Saveza sokola Jugoslavije, podban Jevtić iz Sarajeva, Dobroslav Jevđević, publicista, kasnije četnički vojvoda, d-r Jovan Radulović, narodni poslanik iz Mostara, Čeda Milić, vođa Sokola, narodni prvak i srpski nacionalni radnik iz Mostara, sada već po drugi put, jer je i u Prvom svetskom ratu nalazio utočišta u Crnoj Gori, i drugi. Milić se bio sklonio u pivskom manastiru sa jednim Čehom oficirom i njegovom ženom, koji su pobegli iz Čehoslovačke od Hitlerove najezde 1939 i sklonili se u našoj zemlji. Svi troje su krajem 1941 mučenički završili svoje živote, ubijeni od komunista. Komunistički zločinci nečasno su bacili ljagu na gostoprimstvo ovoga viteškog srpskog kraja, jer samo oni u civilizovanom svetu i ljudožderi u afričkoj džungli nemaju čovečanskih osećanja za one koji nevini pate i traže utočišta.

Tih dana, 20 juna oko 7 sati uveče, prilazno je cetinjskom manastiru senator i pretsednik „Prosvete“ u Sarajevu dr Savo Ljubibratić sa svojom suprugom, bratom advokatom, d-rom Obradom Novakovićem, starešinom Sreskog suda iz Trebinja i Dušanom Nenezićem, (sada u Americi), upravnikom doma siročadi. Išli su da posete Mitropolita i da ga pitaju ima li kakve veze sa Patrijaršijom u Beogradu. Na vratima manastirske por-te sreli su starog sveštenika Petra Vukovića, iz Bandića. Ovaj sveštenik, u doba detronizacije kralja Nikole i kuće Petrović-Njegoš, bio je njen vatreni branilac. Koliko ovaj stari sveštenik nije krio to svoje uverenje, da napomenemo, da je prilikom dolaska kralja Aleksandra u Danilovgrad, 1925 godine, ,u plemenu Bjelopavlićima, koji su bili može se reći bez i jednog jedinog izuzetka svi protivu kralja Nikole i dinastije Petrović, pop Petar Vuković je došao, sreo i pozdravio Kralja viteza i tom prilikom podvukao svoj bol za kraljem Nikolom. Kralj Aleksandar mu je toplo stavio ruku na rame i sa blagim osmehom upitao ga: „A, da li mrzite mene oče?“
—Gospodaru, koliko ja mrzio vas, neka toliko Bog mene mrzi — odgovorio je sveštenik.
Stari sveštenik Vuković upitao je sad senatora Ljubibratića i ostale odakle dolaze.
—Mi smo Hercegovci — odgovorio je senator Ljubibratić.
—Da, vi ste naša braća i po ocu i po majci — odgovorio je sveštenik, dok su mu dugu bradu rosile suze. Čuo sam da naša braća, ili bolje reći nebraća Hrvati, čine čuda od srpsko naroda u tim krajevima. Čuo sam da su mi ubili dva brata tamo, Todora i Špira, (Todor Višnjevac, prota gatački i Špiro Starović, prota avtovački). Vaistinu, da su sedeli na vladičanskim prestolima, činili bi čast srpskoj Crkvi. Ali, šta ćete braćo moja, nije ovo više ona stara Crna Gora, koja je letela svuda i svagda kroz vekove, da spasava i brani srpski narod. Došao ,nam je „prijatelj“ u kuću, a mi znamo kakav je to prijatelj, i vezao nam ruke, pa zato ne možemo danas pomoći nikome. Kad bi dao Bog da se te ustaše naminu i ovamo do Katunske nahije i tako nam dadnu povoda da se obračunamo, vala, braćo moja, ili se oni ne bi ustavili do Zagreba, ili bi Crnogoraca nestalo“.

Bol za stradalnom braćom bio je opšti a ogorčenje došlo do vrhunca. Prisutni su plakali i u suzama senator Ljubibratić, sa svojim pratiocima, prilazili su ruci starog sveštenika.

Jedan od prisutnih, pošto su se udaljili, skrenuo je pažnju senatoru da je ovaj sveštenik separatista – zelenaš.

—On je veliki Srbin i patriota. Da je bilo malo manje temperamenta kod one mladosti koja je stvarala ujedinjenje 1918 i malo više mudrosti kod onih koji su vladali Jugoslavijom dvadeset godina, za tu se reč ne bi znalo u srpskom narodu — odgovorio je senator.

Komunisti su, nešto kasnije, ubili sina starog sveštenika Vukovića. Kad su bili proterani iz Crne Gore, početkom 1942 godine, neki su nagovarali starog sveštenika da ubice tuži sudu. „Kad dođe moja država, tada ću ih tužiti“, odgovorio je on. Komunisti su krajem rata ubili i devedesetogodišnjeg sveštenika Petra Vukovića.

Pošto više nisam bio ni u kakvoj funkciji, našao sam se u svome rodnom kraju u okolini Nikšića, Skoro svakodnevno bio sam u društvu prijatelja i retkog rodoljuba Krsta Ljumovića, direktora gimnazije u Nikšiću, U svakoj gimnaziji već je bio postavljen bar po jedan italijanski profesor za jezik, koji je istovremeno bio i dostavljač okupatorskim vlastima šta se u gimnazijama radi i misli. Taj Italijan u ovoj gimnaziji, inače profesor slavistike, koji je slovenske jezike poznavao samo u opštim linijama, uđe u kancelariju direktora Ljumovića jednoga dana i saopšti mu da ga zove italijanski đeneral, komandant u mestu. Posle pola sata vrati se direktor Ljumović sa pismenim naređenjem u ruci, a koje je glasilo da se u gimnaziji može predavati učenicima samo „crnogorska“ ali ne i srpska istorija. Uzalud je direktor, kako mi posle reče, dokazivao da je to jedna te ista istorija i nerazdeljiva kao kost i meso. „Naređenje ima da se izvrši do tančina, jer dolazi sa najvišeg mesta“, završio je naduto đeneral.

Direktor pozva trojicu profesora istorije, saopšti im naređenje uz potpis a onda dodade: „Vi znate, Gospodo, da je Crnogorac Stevan Nemanja, jer se rodio u Podgorici, pa prema tome i svi Nemanjići. Crnogorac je i Kraljević Marko, jer je prestonica njegovog oca, Vukašina, bila u Skadru. Prema tome, Južna Srbija sa Prilepom je — Crna Gora. Crnogorci su Karađorđe i Miloš, prvi iz Kuča a drugi iz Rasa. Crnogorci su Hajduk Veljko, Stevan Sinđelić, Stanoje Glavaš, Vaso Čarapić, Arsenije Loma, Lazar Mutap, Nenadovići i sve ostale vojvode iz Prvog i Drugog ustanka. Vuk Karadžić je, to već svaki naš čobanin zna, poreklom ispod Durmitora. Iz crnogorskih planina, prema Jovanu Cvijiću, vodi poreklo osamdeset procenata vaše pitome i mile Srbije, koja je stvarno — raseljena Crna Gora. Svi Vojvođani su Crnogorci, jer su pod blaženim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem naselili one krajeve pred turskom najezdom. Srbi na zapadu, to je već toliko poznato, poreklom su Crnogorci, jer su pred turskom najezdom bežali „od krvi“ u one krajeve. Prema tome, od Bileće da Zagreba, gde god Srbi žive — sve su to Crnogorci i molim Vas držite se ovoga naređenja. I na kraju, braćo i kolege, ne zaboravite da se ponavlja stara i tragična istina vae victos – teško pobeđenom, izgovorena na drevnom rimskom Kapitolu, kada je gordi grad drhtao ispod mača keltskih osvajača, Od sad na posao kao i do sad“. Nastavnici su ćutali olovnih lica. Profesor Italijan je slušao i rekao bih bio zadovoljan što će ubuduće da se učenicima predaje samo „crnogorska“ istorija! Tako je bilo, možda samo u drugoj formi izraženo, i u ostalim gimnazijama u Crnoj Gori.

Krajem 1941, posle ugušenja ustanka, okupatorske vlasti su postale još bezobzirnije u naporima odnarođavanja naše školske omladine. Tada smo diskretno preporučili omladini da svaku kapu zameni šajkačom. Već u januaru 1942, sve škole su ličile na vojničke logore. Šile su se od starih šinjela i svakog sivog materijala, a učenici su pretraživali kod rođaka i poznanika po selima i „kolektivno“ kupovali stare šinjele i posle ih delili u šajkačama. To je bila nema demonstracija naše nacionalne omladine. Komunistički nastrojeni omladinci našli su se u nedoumici, zbunjeni. Oni su mrzeli tu kapu isto koliko i okupator, jer ih je potsećala na „staro, trulo i nazadno“ doba. Odustali su da nose svaku kapu i išli gologlavi. I kroz more šajkača u školskim dvorištima, sad se videla ovde onde po neka gola glava. Na taj način obeležili su se jasno i nedvosmasleno. Nacionalno orjentisani omladinci prestali su sad da se druže sa ovima i da sa njima govore. Jednog dana su ovi retki stavili šajkače na glave, po naređenju partije razume se, da ne bi tako otvoreno padali u oči.

Italijanski oficiri su počeli da učenike ustavljaju na ulicama a di ih maltretiraju zašto ih vojnički ne pozdravljaju kad su već u „uniformi“, Sad su se umešali direktori dokazujući da učenici nisu u uniformi, nego da je to srpska kapa, koju je narod usvojio iz ljubavi prema svojoj vojsci. Učenici su i dalje ostali sa šajkačama, kojih nikad toliko na ulicama u predratnoj Jugoslaviji.

Italijani su se upinjali da, kad već nisu naišli na prijateljstvo, onda da stvore sebi visoki ugled u Crnoj Gori po svaku cenu. Musolini i grof Ćano poslali su emisara kod princa Mihaila Petrovića – Njegoša, jedinog unuka i direktnog potomka kralja Nikole, da mu ponudi presto Crne Gore. Verovali su da će se njegovim dolaskom povećati broj pristalica prošle dinastije, a ostali da će to primiti kao svršen istorijski čin. Međutim, princ Mihailo je odbio ponudu, izjavio da je verni podanik svoga rođaka Kralja Petra II i dobrovoljno ostao u zarobljeništvu. To je bio drugi veliki neuspeh Italijana u Crnoj Gori.

Za tu patriotsku odluku princa Mihaila saznalo se u narodu. Primljena je sa nepodeljenim simpatijama i oduševljenjem. Isticano je da je samo takva odluka odgovarala potomku jedne slavne srpske dinastije.
Da bi koliko toliko popravili svoj sad još više poljuljani ugled, Italijani su se odlučili da u Crnu Goru dovedu svoga kralja Viktora Emanuila i da ga naimenuju za regenta crnogorskog prestola, kad već nisu mogli da Crnoj Gori nametnu nekoga svoga pupet kralja. Italijanski kralj bi nosio titulu regenta do punoletstva dvanaestogodišnjeg sina Veljka Petrovića, sudije, koji je već godinama bio na bolesničkoj postelji. Mali Petrović je bio iz familije Petrović – Njegoš, ali ni njegov deda, vojvoda Đuro Petrović, nije bio član dinastije koja se po Ustavu protezala samo na direktne potomke. Malog Pe-trovića odveli su Italijani na školovanje u Italiju a da reč njegovog oca, pričalo se tih dana, u svemu tome nije značila ništa. Dolazak italijanskog kralja u Crnu Goru značio je pripremu za taj čin, koji je imao da se obznani na Petrovdan 12 jula 1941.

Da li je u ovome planu imala kakvog udela italijanska kraljica Jelena, ćerka kralja Nikole, o tome može samo da se nagađa. Po iskazima kneginje Jelene Karađorđević, Madame Roossi, ćerke vojvode Đura Petrovića – Njegoša, gospođe Lipovac i njeno sestre Bosiljke, dve sestre iz kuće Radonjića (prva supruga pok. ruskog đenerala Jovana Lipovca), koje su s kraljicom Jelenom bile do poslednjih dana, ona je od politike daleko stajala. Ne samo što to nije htela, već više — što nije smela. Nju i prestolonaslednika Umberta Musolini je daleko više mrzeo od cele ostale aristokracije, jer je smatrao da bi kralj Viktor Emanuilo u njega imao više poverenja, kad ne bi stajao pod njihovim uticajem. Istina je u tome da je dolazak Viktora Emanuila trebao da znači neko predstavljanje narodu i potsećanje na doba njegove mladosti, kad je dolazio kao italijanski princ iza čega je došla i njegova ženidba sa crnogorskom princezom. Neka vrsta sećanja na „stara dobra vremena“, za koja je izabran najgori čas.

Na ovome pitanju se pocepala i šaka crnogorskih separatista – zelenaša. Nastala je bura u čaši vode. Njihov lider dr Novica Radović izjavio je „da se nikad nije borio zato da Crnu Goru preda u prćiju kraljici Jeleni“. U tome smislu predao je i svoju pretstavku komesaru Macoliniju, koja je ostala bez dejstva. Italijani su imali svoj plan i težili su da ga ostvare, pa makar se nekoliko puta vraćali na polaznu tačku svoga puta.

Okupator je počeo da vrši pripreme za dolazak kralja Emanuila, ali vrlo obazrivo. Dan pred njegov dolazak, organi policije su zašli po kućama svih činovnika koji su odbili da potpišu „izjavu lojalnosti“ i onih koji su stavljeni na crnu listu kao „sumnjivi“ i saopštili da ne smeju izlaziti na ulicu za 48 sati. Uzalud su porodice nekih dokazivale da mnogih od traženih nema u gradu. Za njih je morala da potpiše porodica. Glavno je da se „udovolji“ naređenju. Izgleda da su sve policije ovoga sveta, ako ne jednake, a ono slične. Odmah iza toga zašli su kamioni ulicama i svakoj kući dodelili po dve zastave, „crnogorsku“ — srpsku trobojku i italijansku zastavu, sa naređenjem da ih svaki istakne na svoju kuću. Po tome se već znalo da se nešto sprema.
Šesnaestog maja 1941. prošao je kroz Podgoricu kralj Emanuilo odmah posle 8 sati pre podne. Ulice su bile opustele. I oni koji su imali jutarnjih poslova po gradu, ostali su u kućama. Znalo se da kralj dolazi i svaki je želeo da se tada ne zatekne na ulici. Kralj je primio raport od italijanskog đenerala, komandanta mesta, blizu ulaza u zgradu uprave monopola. Od svih škola tu se zateklo jedno odeljenje ,najmlađih — dečjeg zabavišta, ko zna kako, po čajem naređenju, ili po „slobodnoj inicijativi“ učiteljice. I, razume se, prethodno im je naređeno da kliču „živeo kralj.“!

U otvorenom automobilu’ sedeo je kralj Emanuilo u maršalskoj uniformi, star, zbrčkanog lica, mali do neverovanja, sa sedim brkovima prkosno okrenutim uz lice, koji su celu njegovu pojavu činili tragično smešnom, Najednom, iz grupe mališana izdvojio se mali Dragan Begović, sinčić Mila Begovića, sa uzvikom; „Nije to moj kralj“, pokrio oči rukama i kroz glasni plač počeo da trči u pravcu svoje kuće. Kralj je to čuo i okrenuo se put deteta koje je jurilo ulicom. Verovatno da nije razumeo šta je mališan kazao, ali je istog dana znala cela Podgorica o podvigu malog Dragana, za koji ga niko nije spremao. Ko zna šta se motalo tih dana po Draganovoj glavi. Možda je mislio da zaista dolazi njegov Kralj, a on ga zna mladog kao što je i sam, u sokolskoj uniformi ili narodnom crnogorskom odelu, jer su te slike Kralja Petra II najviše bile rasprostranjene u Crnoj Gori. Sad je video jednoga nakinđurenog starčića, i nije mogao da odoli a da to svoje neraspoloženje ne manifestuje suzama i glasnim protestom! Od tada je mali Dragan postao opšti ljubimac grada, ali i tuga ojađenih građana. U jednome od četrdeset šest bombardovanja Podgorice, tri godine kasnije, ubili su i njega saveznički avioni. Poginule su tih dana hiljade stanovnika Nemanjinog grada, ali niko nije imao, pričaju, toliku pratnju kao mali ljubimac grada — Dragan Begović.

Oko jedanaest sati pre podne, 16. maja 1941, kralj Emanuilo je došao na Cetinje. Doček je bio bez oduševljenja, bez ovacija. Mrtav. Izašli su činovnici, profesori gimnazije i učitelji osnovnih škola sa učenicima. Samo oni kojima je naređeno i koji su morali. Ostali su bili većinom u kućama, ma da su se policijski organi, pred sam dolazak kraljev, bili rastrčali po gradu i naređivali da stanovnici izađu na ulice.

Svi prisutni muški bili su gologlavi, da kralja ne bi morali da pozdravljaju skidanjem šešira. Tako je cela ova skupljena gomila više ličila na pogrebnu povorku nego na doček jednog suverena.

Nije izašla da pozdravi italijanskog kralja ni najbliža rođaka kraljice Jelene, Maša, ćerka vojvode Boža Petrovića-Njegoša, a supruga dr Nika Jergovića, advokata, koja je često provodila zimu u gostima na italijanskom dvoru. Kad je komesar Macolini došao na Cetinje, posetio je lično gospođu Jergović, uručio joj pozdrav kraljice Jelene i izjavio da će biti vrlo srećan ako može da joj učini ma kakvu uslugu. Ona je izjavila da joj ništa ne treba, ne ponudivši ga ni da sedne. Sad je dva puta slao svoga sekretara da izađe i sačeka „kralja gosta i zeta“ kako je ovaj preneo Macolinijeve reči. Ona je izjavila da žali, ali ne može da izađe jer ne dolazi kralj zet i gost, nego kralj okupator.

Kasnije je, ova Gospođa epskog nacionalnog shvatanja, kad su iz zatvora izvođeni taoci i zarobljeni i odvođeni na gubilišta, prenebregla, svoj lični ponos, išla i molila da spase živote, koliko je bilo moguće, pa bilo da su u pitanju bili komunisti ili nacionalisti, jer je pred očima videla ljude, sinove majki i očeve nejake dece. Komunisti su joj se krajem rata „odužili“ na njima svojstven način. Ubili su ,u Celju 1945 d-ra Nika Jergovića, advokata, časnog srpskog patriotu, koji je između dva rata u mnogo prilika branio komuniste pred sudovima, pa zbog toga, smatran i sam levičarem, ma da to nije bio. Ovom velikom i ponositom sinu Crpe Gore nisu ni grob obeležili Staljinovi maroderi, koje je kao savršeni branilac i perjanik boginje Pravde spasavao od oštrih zakona. A njegova dobra Masja, ćerka jednoga velikog vojvode i najbližeg rođaka dveju srpskih dinastija, izložena je svim progonima, nevoljama, sumnjičenjima i nezahvalnošću crvenih zločinaca.

Filmski operatori su neumorno snimali nemu masu prilikom kraljevog dolaska, ali je svaki želeo da se na slici ne vidi ako je ikako moguće. I čim bi filmski aparati počeli da šušte, profesori i učitelji, naročito, našli bi neki razlog da se okrenu svojim učenicima da nešto „popravljaju ili naređuju“ U njihovim redovima, tako da bi bili snimljeni s leđa. Sutradan su se pojavile te slike u izlogu jedne fotografske radnje i posle pola sata došla je policija i pokupila ih.

Italijanski kralj ja prvo posetio vojnu komandu u zgradi Banske uprave, a zatim civilnog komesara u zgradi bivšeg engleskog poslanstva. Posle ovih muzej, bivši dvor kralja Nikole, iz koga je izveo najlepšu princezu svoga vremena. Italijanski vojnici i oficiri pravili su špalir pri ulazu. Prošao je kroz neme i puste prostorije dvora, koje s,u nekad bile razdragane životom i mladošću i, očevici su posle pričali, najednom je zastao, izvadio maramicu i sa lica obrisao suze.

Iza toga je posetio cetinjski manastir, u kome počivaju mošti vladike n vladara Petra I svetog, Dočekao ga je mitropolit Crnogorsko – Primorski Joanikije, dok je pored ćivota stajao u mantiji bez odežde i ma kakvog službenog znaka najstariji sveštenik, protojerej Nikola Marković. Mitropolit je u svome kratkom „pozdravu“, koji se sastojao iz svega nekoliko rečenica, istakao da je njegova zemlja porobljena, a narod ucveljen i ožalošćen i da bi bio vrlo srećan da ga dočekuje u drugim prilikama. I tako je ovaj pozdrav, koji čuvene bogomolje duguju stranim vladarima, bio više lekcija ili ukor, nego očekivana dobrodošlica. Ovom vrlom srpskom pastiru i crnogorskom mitropolitu, nasledniku velikog Mitrofana Bana, koji je kao i on bio rodom iz naše pitome Boke, ne zna se ni groba, kamo li mesto gde su ga, u prvoj polovini 1945, sa još 64 sveštenika ubili komunistički dželati.

Iz manastira je izlazio italijanski kralj i u mladosti sitan n neugledan, a sad oronuo, nesigurnog hoda, bled i mršav. Kad je seo, glava mu se jedva nazirala iz automobila. I posmatrač nije mogao da se otme mislima, kako ovo slabačko telo može da nosi sijaset kruna i sad, ovakav kakav je, hoće da stavi na glavu i još jednu — krunu Crne Gore, i ako se i turska sultani nisu mogli pohvaliti da su je imali u punom sjaju, čak ni onda kad je i Beč drhtao pred njihovom silom. Ako je istorija učiteljica naroda, a mi verujemo da jeste, ona često puta nije i onih koji treba da od nje najviše nauče. U svojoj pohlepnosti nastoje da preskoče visoke prepone i ne misleći da je iza njih ambis !

Kralj je u automobilu prolazio lagano između špalira vojske, đaka i malog broja građana. Pored jednog automobila trčao jedan bolestan čovjek koji se sav bio predao u službu okupatora, a ovi ga primili oberučke jer boljega nisu mogli da nađu, i iz svega glasa vikao: „Živeo car i kralj!“ Nema masa ga je šibala ledenim pogledima, dok se iznenadno prolomilo iz stotina omladinskih grudi: „Živeo Kralj Petar Drugi!“ Epileptičar je napravio još nekoliko koraka i sa penom na ustima srušio se pored trotoara u nastupu svoje teške bolesti, dok je automobil italijanskog kralja savijao ulicama i udaljavao se.
Nije kralj Emanuilo bio došao ni na Rijeku Crnojevića, a karabinjeri su vodili vezanog Njegoševom ulicom starog učitelja Jovana Iličkovića. Kad je naišao pored dvojice članova takozvanog „crnogorskog komiteta“, ispružio je prema njima lancima vezane ruke i iz svega glasa viknuo: „Srećna vam sloboda i nezavisna Crna Gora!“ Sutradan su iz zatvora izvodili na saslušanje najuglednije cetinjske građane. Pitanja je postavljao lično komandant karabinjera potpukovnik Gandini. Uveden je sedi protojerej Nikola Marković.

—Jeste li 27 marta služili blagodarenje u manastiru u znak zahvalnosti Bogu što je beogradska klika pogazila Trojni pakt? — upitao je potpukovnik Gandini.
—Jesam služio, ali ne za to, nego za dug život jugoslovenskog Kralja Petra Drugog.
—Bivšeg — ispravlja ga potpukovnik.
—Za mene i sada i ubuduće — odgovara hladno prota Marković.
—Vi ste toga dana sa stepeništa manastira, u punom ornatu, pucali iz puške, dok ste u levoj ruci držali krst. Zar to nije obesvećenje hrišćanske religije?
—Nije. Ja tu nisam ništa lično izmislio. Svi moji herojski prethodnici vodili su narod sa krstom i mačem u svete ratove za slobodu.
—A juče niste hteli da služite u počast jednoga velikoga kralja i prijatelja?
—To za mene nije bio svečani dan i zato nisam obukao službeno odjejanje. Smatrao sam da je dovoljno moje prisustvo, kako se obično ukazuje pažnja strancima kad posete naš manastir.
—Vi ste nelojalni prema okupatorskim vlastima?
—Sasvim lojalan onoliko koliko rob može da bude lojalan — odgovorio je mirno prota Nikola Marković. Danas više ovaj dostojanstveni i retki duhovnik ne služi svoju srpsku, pravoslavnu pastvu, već u sirotinji, samoći i nesalomljivoj veri u Božansku pravdu — moli Savaota za mučeničke duše cele jedne generacije pokošenih crnogorskih sveštenika, koji su kao i on, časno služili Bogu na nebu i svoj srpski narod na zemlji.

Defile cetinjskih građana se nastavio. Uveli su Veljka Vukotića i njegovog rođaka Vukala, oba bivši činovnici Banske uprave. Potpukovnik Gandini se obratio Veljku sa rečima:

—Vaš slavni deda, vojvoda Petar Vukotić, borio se za slavu Crne Gore a vi za tuđinsku državu koja je morala da propadne?
—Moj deda je bio Crnogorac isto toliko koliko i Srbin. Kad je umro, nad njegovim odrom je govorio lično kralj Nikola i kazao na kraju ove reči: „Spavaj mirno Petre Vukotiću, s Čeva ravna srpski vojevodo“, a nije kazao crnogorski vojvodo! Nego — nastavio je Vukotić — da li mi dozvoljavate da Vam kažem u vezi sa ovim nekoliko reči?
—U redu, govorite — odvratio je potpukovnik.
—Vaš narod je bio razjedinjen kao i mi Srbi. Ujedinili ste se i vi slavite svoje ujedinitelje kao najveće sinove Italije. Sa kakvim pravom tražite da mi radimo drukčije?
—Ali vi ste žrtvovali jednu slavnu dinastiju, odnosno manjina „crnogorskog naroda“ — dodao je zbunjeni Italijan.
—Narodi ne postoje radi dinastija, nego dinastije radi naroda — dodao je samopouzdano Vukotić. Veljko Vukotić, komandant Lovćenske brigade, dostojni potomak slavnih predaka,ubijen je krajem rata, 1945, od hrvatskih ustaša u Slavonskoj Gradiški, a njegov brat Gligor, sudija Velikog suda (deo Kasacionog suda u Beogradu) u Podgorici, kao teški tifusni bolesni, ubijen je od strave komunista u Bosanskom Brodu, skoro istog dana.
—A Vi? — okrenuo se Gandini Vukalu Vukotiću (sad se nalazi u Čikagu), koliko da prekine neugodni dijalog s Veljkom.
—Ja mislim isto kao a on — odgovorio je ovaj.
—Dosta! – razdrao se oficir.
—Vi ste bili jugoslovenski obaveštajni oficir ? — upitao je potpukovnik Gandini sledećeg.
—U službi moje zemlje — glasio je odgovor kapetana Milosavljevića-Brade, (Sad se nalazi u Americi).
—Vi ste Srbin i zašto ste posle uništenja Jugoslavije ostali među Crnogorcima?
—Ja sam Srbin među najčistijim Srbima i to je pitanje nogo isto toliko besmisleno kao kad bi neki Rimljanin kazao nekom Napolitancu zašto je u Rimu — odgovorio mu je Brada na korektnom francuskom jeziku.
—U zatvor! — razdrao se razjareni oficir. Karabinjeri su ispraznili kancelariju, da bi napravili mesto drugima i da bi se ponavljale slične scene danima i nedeljama.

Ovo je bio treći veliki politički neuspeh Italijana u Crnoj Gori. I u koliko su se nizali jedan za drugim, svaki je bio veći i porazniji od prethodnog. Četvrti i poslednji u ovome nizu, i .najveći u zlu, dogodio se na Petrovdan 12 jula 1941. Italijanska topovska kanonada objavila je rađanje „crnogorske države“, koju srpski narod u Crnoj Gori nije tražio, želeo ni hteo. Viktor Emanuilo je proglašen za regenta crnogorskog prestola. Za ovu ulogu im je poslužio d-r Sekule Drljević, do-veden iz Zagreba, izdajnik kakvog nikad nije rodio onaj srpski kraj u svojoj istoriji. Već sutradan „nova država“ je zaplivala u krvi, buktala u plamenu, gušena u dimu spaljenih domova i zalivana suzama dece siročadi i samohranih majki.

Na revolt koji se sručio na okupatorske snage u Crnoj Gori kao vulkanska laga, italijanska vlada je odgovorila, posle svega dva dana, da se odriče uspostave crnogorske države, a samim tim italijanski kralj regentstva na crnogorski presto, Svoga eksponenta, d-ra Sekulu Drljevića, proterali su za Pavelićevu Hrvatsku odakle su ga i doveli, a članove „Komiteta“ pohapsili. Na taj način su hteli da javno svale krivicu na „Komitet“ za proglašenje crnogorske države, što je opet bila jedna neistina. „Komitet“ nije mogao bez odobrenja italijanske okupatorske vlasti da postavi ni kmeta u selu, a kamoli da proglasi državu. Glavni cilj je bio, međutim, da bi umilostivili srpski narod u Crnoj Gori da odustane od oružane akcije. Zbog ovog neuspeha ukinuli su komesarijat, Macolinija povukli u Italiju, a na njegovo mesto postavili za guvernera armiskog đenerala Pircia Birolia. Istovremeno su povlačili sa frontova svoje brojne snage i upućivali ih u Crnu Goru radi ugušenja ustanka.
Ne znamo primera u istoriji da je ikad jedna zavojevačka sila, u naponu snage i osvajanja, tako pokajnički odustala od svojih imperijalističkih planova, kao što je onda moćna Italija pred malenom Crnom Gorom. Malenom po broju, prostoru i materijalnom bogatstvu, ali ogromno velikoj po neiscrpnom herojskom duhu, rodoljublju i ljubavi za slobodu.
Isto tako malo je primera u istoriji naroda celoga sveta, da je na ovakav način jedan njegov deo izrazio svoju odlučnost za jedinstvom njegove celine, kao što su Crnogorci, i ovoga puta, bacajući sebe u oganj za jedinstvo srpskog naroda.

Jovan M. Kontić
(Članak je objavljen u časopisu GLASNIK Srpskog istorijsko-kulturnoh društva ,, Njegoš“ u Americi, sveska četvrta-decembar 1959, str. 26-41)

Tekst preuzet sa fejsbuk profila Jovana Markuša

Napomena:

Prof. Jovan M. Kontić je bio banski školski nadzornik u Zetskoj banovini. U Americi je bio urednik časopisa Glsnik