Pola veka između matice i rasejanja

Katarina Kostić, književnica i novinarka iz Toronta u Beogradu je predstavila svja dela „Književna hronika rasejanja“ i „Kuba – putopisni vremeplov“ 

Na zalasku sam karijere, ali moram da istrajem u pominjanju onih koji su ostavili trag u srpskoj književnosti, poručila je književnica i novinarka Katarina Kostić iz Toronta na književnoj večeri održanoj u Matici iseljenika i Srba u regionu u Beogradu, na kojoj su predstavljene njene dve knjige — „Književna hronika iz rasejanja“ i „Kuba — putopisni vremeplov“.

Bila je to, zapravo, rečenica koja je na najbolji način sažela ne samo dve predstavljene knjige nego i više od pola veka Katarininog književnog, novinarskog i kulturnog rada u Kanadi, tokom kojeg je pisala sopstvene pesme i prozu, ali istovremeno beležila živote, dela, susrete i sudbine drugih srpskih pisaca i kulturnih stvaralaca, nastojeći da ono što je stvarano daleko od Srbije ne ostane na margini ili bude prepušteno zaboravu.

O Katarininom životnom i stvaralačkom putu na početku večeri govorio je pisac Miodrag Mića Jakšić, predsednik Matice iseljenika i Srba u regionu, koji je pročitao njenu biografiju i podsetio da je Katarina Kostić rođena 1936. godine u Šapcu, da je studije francuskog jezika završila u Beogradu, da je od 1969. do 1973. živela u Parizu i sarađivala sa enciklopedijskim časopisom „Alfa“, a da se 1973. godine doselila u Toronto, gde živi već više od pola veka.

Do penzije je radila kao novinar u etničkim listovima na srpskom i ruskom jeziku, nastavljajući istovremeno saradnju sa srpskom periodikom i razvijajući izuzetno obiman književni rad. Zvanična najava večeri takođe beleži ovaj put od Šapca, preko Beograda i Pariza, do Toronta, kao i njen višedecenijski rad u srpskoj štampi u Kanadi.

Jakšić je podsetio i na obim dela koji je Katarina Kostić ostavila iza sebe — osam zbirki pesama, šest proznih dela i deset zbornika koje je priredila i uredila, dok su njene knjige i pesme prevođene na više od deset jezika. Među priznanjima koja je tokom dugog stvaralačkog veka dobila izdvajaju se dve nagrade Matice iseljenika Srbije „Rastko Petrović“, nagrada „Petar Kočić“, priznanja Akademije „Ivo Andrić“, među kojima i ono za životno delo, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, kao i Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije i Svetosavsko blagodarje.

Posebno mesto u Katarininom životu zauzima Srpsko-kanadsko udruženje pisaca „Desanka Maksimović“ u Torontu, čiji je jedan od osnivača i čiji je dugogodišnji predsednik bila do 2016. godine. Upravo je rad tog udruženja postao jedna od centralnih tema knjige „Književna hronika iz rasejanja“, koju sama autorka naziva svojim zaveštanjem Udruženju i ljudima sa kojima je decenijama sarađivala. Tekstovi sabrani u knjizi ranije su objavljivani ili čitani različitim povodima, a uz svaki je zabeleženo gde i kada se pojavio, čime je nastala svojevrsna dokumentacija poluvekovnog prisustva srpskih pisaca iz Kanade i u rasejanju i u matici.

O toj knjizi posebno je govorila Dušica Ivanović, književnica koja takođe živi i stvara u Torontu, ocenivši da „Književna hronika iz rasejanja“ predstavlja svojevrstan zbornik priča o našim ljudima — o piscima, pesnicima, umetnicima i kulturnim pregaocima koji su živeli daleko od Srbije, ali su svojim radom ostajali deo srpskog kulturnog prostora.

Dušica Ivanović govorila je i o radu Udruženja „Desanka Maksimović“ i ogromnoj pomoći koju je Katarina Kostić tokom decenija pružila brojnim srpskim stvaraocima u Kanadi, ne samo pišući o njihovim knjigama i predstavljajući njihov rad već ih okupljajući, povezujući, organizujući književne susrete i pomažući im da njihove knjige i imena stignu i do čitalaca u matici.

„Kaća je prava matica srpskih iseljenika u Severnoj Americi — hroničar, pesnik, institucija i spona između dijaspore i matice“, istakla je Dušica Ivanović, dodajući da gotovo nema Srbina u Kanadi koji ne zna za Katarinu Kostić.

Ivanovićeva je dočarala i jednu drugu, manje poznatu stranu Katarininog delovanja, onu koja se ne može pročitati iz spiska objavljenih knjiga i dobijenih nagrada: njen stan u Torontu godinama je bio stecište srpske kulture i srpskih stvaralaca, mesto na kojem su se okupljali pisci iz Kanade i dočekivali književnici i umetnici koji su dolazili iz Srbije, gde se razgovaralo o knjigama, organizovali susreti, pokretale inicijative i sklapala prijateljstva koja su povezivala dve strane Atlantika.

Tako su se Jakšićevo čitanje Katarinine biografije i svedočenje Dušice Ivanović prirodno dopunili: Jakšić je datumima, knjigama, nagradama i bibliografijom pokazao šta je Katarina Kostić tokom svog dugog stvaralačkog veka uradila, dok je Dušica Ivanović pokazala šta je Katarina značila ljudima sa kojima je živela i stvarala u Kanadi.

O značaju Katarininog dokumentarnog rada govorio je i Rajko Radojević, istoričar i pisac iz Kanade, koji je Katarinu Kostić označio kao jednog od najznačajnijih hroničara života Srba u Severnoj Americi. U tom smislu njene knjige nisu samo literatura nego i dragocena građa za buduće istoričare, jer je autorka decenijama beležila ljude i događaje kojima je najčešće i sama prisustvovala.

Ta ocena naročito važi za „Književnu hroniku iz rasejanja“, u kojoj se smenjuju književne kritike, susreti, reagovanja, zapisi o piscima i književnim događajima. U njoj se pojavljuje čitav niz značajnih imena srpske kulture koja su prolazila kroz Toronto i Katarinin život. Recenzent Ljubiša Đidić posebno podseća na njene susrete i saradnju sa Desankom Maksimović, Momom Kaporom, Jankom Vujinovićem, Aleksandrom Tišmom, Miloradom Pavićem, Miroslavom Antićem i brojnim drugim stvaraocima, kao i na njeno neprestano predstavljanje pisaca iz dijaspore srpskoj javnosti.

Katarinino dugogodišnje bavljenje životom Srba na severnoameričkom kontinentu nije počelo ovom knjigom. Njena ranija dela „Otisci vremena — iz kulturnog letopisa Srba u Kanadi“ i „Američki deveti krug — iz života slovenskih doseljenika u Kanadi“ već su pokazala njenu potrebu da književno svedočenje poveže sa dokumentovanjem života iseljenika. „Američki deveti krug“, na primer, prati sudbine slovenskih emigranata — Srba, Rusa, Ukrajinaca i drugih — u Kanadi i Sjedinjenim Državama, naročito u teškim godinama ekonomske krize.

Sasvim drugačiju stranu njenog stvaralaštva predstavlja druga knjiga večeri, „Kuba — putopisni vremeplov“, nastala iz gotovo pola veka Katarininih susreta sa Kubom. Ostrvo je od 1977. godine posetila tridesetak puta, putujući kao turista, akreditovani novinar, ali i kao radoznali istraživač koji se vraćao istoj zemlji i posmatrao kako se ona menja kroz decenije.

Recenzent Radovan Kalabić ocenio je da je „Kuba — putopisni vremeplov“ (1977–2023) „najznačajnija, najpotpunija i književno-umetnički najuspelija putopisna proza“ napisana na srpskom jeziku o Kubi. Upravo je činjenica da se autorka vraćala ostrvu tokom gotovo pola veka omogućila da knjiga ne bude klasičan putopis sa jednog putovanja, nego svojevrstan vremenski presek jedne zemlje, njenih ljudi i društvenih promena.

Na večeri je govorio i pisac i slikar Ilija Šaula, dok je na kraju sama Katarina Kostić govorila o knjigama, ljudima koje je susretala i potrebi da se njihov trag sačuva. Njena rečenica da je „na zalasku karijere“ nije, međutim, zvučala kao najava povlačenja, već pre kao svest da je posle toliko decenija rada ostala još jedna obaveza — da se do kraja zabeleže ljudi koji su stvarali srpsku kulturu daleko od Srbije.

Jer, ako je Katarina Kostić tokom više od pola veka nešto uporno radila, onda je to bilo upravo spajanje ljudi i čuvanje njihovih tragova. Od Šapca i Beograda, preko Pariza do Toronta, od novinarstva i poezije do književne hronike, od svog stana koji je postao stecište srpskih pisaca do Udruženja koje nosi ime Desanke Maksimović, njena lična biografija vremenom se gotovo stopila sa kulturnom biografijom jednog dela srpskog rasejanja.

Zato se posle ove književne večeri možda najtačnijom čini ocena koja se više puta mogla čuti: Katarina Kostić nije samo pesnik, prozaista i hroničar srpske dijaspore. Za mnoge Srbe u Kanadi ona je sama postala institucija — živa spona između rasejanja i matice.