Posljednja želja mog oca

Kao i svakog dana, tog 31. oktobra 2022. godine, popodne, svog bolesnog oca Zariju sam okupao i obrijao. Kao i obično, ljutio se.

-Bolan, što mučiš i mene i sebe. Pa ne moraš svaki dan da me kupaš i briješ.

Morao sam. Želio sam da bude čist, obrijan, lijepo obučen. Da mu i na taj način stavim do znanja koliko ga volim i koliko sam mu zahvalan za sve što mi je pružio.

Tog dana, skratio sam mu i nokte na nogama i rukama. Nedugo nakon što je primio infuziju, pitao je kad će doći moj stariji sin Miloš.

-Večeras. Sad radi. Što pitaš?

-Pa rekao je da ćemo ići do Pokajnice i Karađorđeve crkve. A je li bi mogli da odemo do groba čestitoga kneza Lazara. To mi je želja. Obradovan, odgovorio sam da bi mogli. Moj brat Mićo mi je u pola glasa govorio da se plaši da je rizično, može do Ravanice i nazad da se „nešto dogodi“.

-Neka se dogodi.

To sam izgovorio nadajući se da se ništa loše neće dogoditi. A i ako se dogodi, razmišljao sam, bolje je da umre u putu nego nemoćan u postelji. Da umre u neznanju, vjerujući da će da živi. Vjerujući da je taj izlazak iz kuće povratak u život.

A ako je baš stiglo do umiranja, bilo bi neke uzvišene simbolike da gorštak sa Kupresa, koji je odrastao i živeo uz narodne junačke pjesme i o krsnoj slavi znao zapjevati o kosovskim junacima umre na grobu cara Lazara. Ili na putu do njega.

-Žao mi je što Dane nije ovde.

Dane je očev brat, kojeg su baba i deda dobili kasno, pa je bio znatno mlađi od braće. Zbog brige i ljubavi koju je uvijek pokazivao prema njemu, ali i zbog poštenja koje je krasilo mog oca, za strica je on uvijek bio „moj patrijarh Pavle“. Bdio je nad bratom zajedno sa nama, ali je baš tog jutra, kao i mi zavaran poboljšanjem očevog zdravlja, odlučio da na jedan dan ode kući u Novi Sad.

Ocu smo obukli najlepše odjelo i obuli gumene opanke. Da kako treba izađe pred čestitoga kneza.

-Zar mi nećete obuti cipele?

Cipele?

-Šta će ti cipele, lakše će ti biti u opancima.

Tražio je da mu dodamo štap.

-Ne znam da li ću moći.

-Ajde stari, naravno da hoćeš. Vidiš da, bogu hvala, ide na bolje. Svaki dan ćemo po malo izlaziti. Samo počni da jedeš. Pa da za Aranđelovdan odemo na nekoliko dana na Kupres i tamo očitamo slavu.

Kad smo izašli u hodnik, ostavio sam njega i brata i izašao napolje. Da pozovem manastir Ravanicu i pitam do koliko sati rade i da li će nam dozvoliti da sa automobilom uđemo u portu.

Dok sam razgovarao telefonom, čuo sam da me brat zove. Kad sam utrčao unutra, otac je klečio na koljenima a Mićo ga je držao ispod pazuha. Zajedno smo ga uspravili.

Kad sam izgovorio „tata ne brini, biće sve u redu“ podigao je pogled, pogledao me i – umro.

Danas smo moj brat Mitar i ja ispunili očevu želju. Dan uoči njegovog povratka za Čikago posjetili smo manastir Ravanicu. Ispunili smo očevu želju i poklonili se sjenima čestitoga kneza Lazara. Zahvalni bogu što smo imali dobre roditelje i za sve što nam je dao.

Ništa nije slučajno. Moj otac je rođen na Krstovdan, a umro na Svetog Luku. Umro je u ulici Kneginje Milice, dok se spremao da posjeti vječnu kuću kneza Lazara.