Princ Đorđe u zagrljaju komunista

Prvi put obelodanjeni dokumenti koji bacaju novo svetlo na slučaj Đorđa Karađorđevića iz kojih se nedvosmisleno vidi njegova namera da ubije brata Aleksandra i Nikolu Pašića i saradnja s komunistima tokom rata 

Intrige i misterije oduvek su pratile članove srpskih kraljevskih porodica, ali čini mi se nikoga, kao princa Đorđa Karađorđevića, starijeg sina kralja Petra I Karađorđevića. Ne postoji ličnost kojom se toliko zaokupila čitava srpska javnost i ko toliko dugo traje, kao kraljević Đorđe.

I danas su otvorena pitanja da li je princ Đorđe bio ludak ili intelektualac, zavodnik ili homoseksualac, heroj ili baraba, monarhista ili republikanac… Takve grube dileme gotovo da su nespojive u rečenicama, ali očigledno ne i kada je u pitanju ličnost princa Đorđa. Odgovore na ova pitanja nije lako dati. Pregledom svih pisanih izvora do Drugog svetskog rata, stiče se utisak da je princ Đorđe bio psihički bolesnik, bahat, prek i nasilan. Nakon Drugog svetskog rata slika je potpuno drugačija: to je smiren čovek, pun poštovanja i razumevanja, žrtva svoje porodice.

U ovakvim slučajevima potraga za istinom postaje prava avantura, koja često, zbog nedostataka relevantnih dokaza, ostane na ličnom utisku istoričara ili novinara. Ponekad, kao što je to slučaj danas, izrone, neočekivano, dokazi koji rasvetle deo istorije i bace potpuno novo svetlo na određenu ličnost ili događaj.

Zahvaljujući Muzeju putovanja i retkih knjiga Adligat, odnosno gospodinu Viktoru Laziću, koji mi je dozvolio uvid u legat dugogodišnjeg sekretara princa Đorđa Milorada Panića Surepa, pronašao sam dokumente koji otkrivaju mračne tajne srpskog dvora.

Ključna su dva dokumenta, o kojima će ovde biti reči. Prvi je originalni rukopis princa Đorđa Karađorđevića “Iz mojih zapisa”, objavljen 1925, i svedočanstvo Milorada Panića Surepa pred komunističkim vlastima iz aprila 1962.

Kada govorimo o prvom dokumentu, odnosno knjižici “Iz mojih zapisa”, koja je štampana 1925. u 3.000 primeraka, ona je, kako će se ispostaviti, bila “kap koja je prelila čašu” u odnosu kralja Aleksandra i Nikole Pašića prema princu Đorđu. Princ Đorđe iznosi zvanično u javnost teške optužbe na račun kralja i Pašića. On piše podrobno o pokušaju trovanja i trovanju od Pašića, nepoštovanju i pokušaju izbacivanja iz kraljevske porodice protivno svim pravilima od kralja Aleksandra, njegovog rođenog brata.

Ipak, poslednji pasus te knjižice razotkriva ličnost princa Đorđa, koji nedvosmisleno preti ubistvom kralju Aleksandru i Nikoli Pašiću, i u tom pasusu navodi sledeće:

–I onda neka se niko ne začudi ako budem doveden do krajnjih granica, do kojih jedan živi stvor može izdržati, pa da mi ne ostanu nikakva druga sredstva za odbranu, osim ličnog razračunavanja. Ali neka se tada ne kaže da je nedozvoljeno napasti one koji su neprikosnoveni ili matori, kada već niko nije našao da je podlo i mučki ono što su oni sa mnom činili.

Ovaj pasus je izbačen iz memoara “Istina o mom životu”, koji su objavljeni tek 1969, jer nije prikazivao princa Đorđa kao tragičnu ličnost i žrtvu, što je bio cilj knjige.

Upravo zbog toga je izbačen i pasus u kom poziva na dvoboj generala Petra Živkovića nakon bezazlenog sukoba oko salutiranja (pozdravljanja). O tom događaju princ Đorđe, između ostalog, zapisao je:

–Posle ovoga ne mislim imati više nikakva opštenja s vama niti kakva god udvorička saopštenja primati. A vi ako imate iole svesti o oficirskom dostojanstvu i časti, trebalo bi da znate šta vam valja činiti. Moja adresa je: 56 Jevremova.

Treba dodati da je ova knjižica nakon objavljivanja, iako ne zvanično zabranjena, ipak sistemski uništavana i danas zvanično postoji samo jedan primerak, koji se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije.

Kada je reč o drugom dokumentu, on je zaista prava ekskluziva. Naime, Milorad Panić Surep 2. aprila 1962. dao je iskaz o vladanju princa Đorđa Karađorđevića tokom Drugog svetskog rata pred komunističkim vlastima u svojstvu bivšeg sekretara princa Đorđa. U jednom delu Surep navodi sledeće:

–Đorđe je zaista tada nesebično pomagao NOP. Dve-tri godine preko mene je redovno davao za NO Fond od 5.000 do 10.000 din. mesečno, a više puta sam ga koristio za prenošenje našeg propagandnog materijala. Za sve vreme rata bio je veoma grlat i otvoren agitator protiv kralja, Draže i četnika. Lično mogu posvedočiti kako je kuražno odbio svaku saradnju sa Nedićem i Nemcima iako mu je predočeno da bi mogao biti ponovo poslan u ludnicu. Bio je spreman da pođe i na Slobodnu teritoriju u Pustu Reku, ali su to omeli republikanci na veoma perfidan način.

Ovo je bio drugi iskaz Milorada Panića Surepa u vezi s vladanjem princa Đorđa Karađorđevića za vreme Drugog svetskog rata; prvi je dao na samom početku rata.

Tokom maja 1942. organi Specijalne policije došli su do tragova koji su, zbog sumnje da pomaže partizanima, vodili i do princa Đorđa Karađorđevića. Prema njihovim informacijama, princ Đorđe je pregovarao sa KPJ o saradnji i razmišljao da se uputi u Bosnu, odakle bi komandovao celom akcijom NOP.

Odmah je povedena istraga, tokom koje je priveden najpre prinčev sekretar Milorad Panić Surep. On je na prvom saslušanju demantovao veze s KPJ i istakao da je Đorđe Karađorđević “i protiv Draže Mihailovića i njegovih ljudi i protiv partizana jer njihovu borbu smatra iluzornom i štetnom po srpski narod.” Samo dva dana kasnije Panić je dao drugu verziju: da on jeste davao novčane priloge za NOF, ali u svoje lično ime. Panić je proveo nekoliko meseci na Banjici, a pošto je oslobođen 1944. pojaviće se kao član propagandnog odeljenja pri Glavnom štabu partizanskih odreda Srbije. Nisu sačuvani podaci da je i Đorđe Karađorđević dospeo pod istražni postupak, po čemu zaključujemo da se verovatno neko iz vrha srpske vlasti založio za njih. Međutim, u maju 1944, prema građi PK KPJ, Milorad Panić je ponovo uputio ponudu partizanskoj komandi da Karađorđević ode k njima u Jablanicu, gde bi ozvaničili saradnju. Partizanski štab je ovu ponudu odbio. Konačno, poznata je epizoda iz oktobra 1944, kada je princ Đorđe posetio partizanskog komandanta tek oslobođenog Beograda, generala Ljubodraga Đurića, i izrazio “potpunu lojalnost novim vlastima”.

Nakon Drugog svetskog rata članovima porodice Karađorđević zabranjen je povratak u državu, proglašeni su za državne neprijatelje, oduzeta im je imovina i čast, a oni su ostali razvejani po čitavom svetu. Svi, osim jednog, princa Đorđa Karađorđevića, koji je živeo spokojno u novoj Jugoslaviji.

Do danas se u javnosti pretpostavljao razlog njegovog mira u novoj državi, mada je zdrav razum većinu istoričara sputavao da razmišljaju u pravcu bilo kakve veće saradnje jednog Karađorđevića s komunistima. Posle ovih dokumenata nedvosmislena je i jasna saradnja princa Đorđa sa komunističkom partijom.

Tekst: Milan Bogojević