Progon, emigracija i delimično ispravljanje nepravde (15)

Anatolije Ivanović posle Drugog svetskog rata našao se na udaru komunistaa, koji su mu oduzeli svu imovinu i proglasili ga ratnim profiterom zbog čega je bio primoran da emigrira u Južnu Ameriku, gde je i umro, a za utehu njegovih potomaka sud u Beogradu pre desetak godina ga je rehabilitovao

 Knjiga „Gospodar knjiga“ Predraga Savića, koja je već izazvala veliko interesovanje čitalačke publike i stručne javnosti, u ovom poslednjem 15. nastavku feljtona prati odlazak Anatolija Ivanovića u emigraciju zbog progona komunista i delimično ispravljanje nepravde njegovom rehabilitacijom pred Višim sudom u Beogradu 

Posle Drugog svetskog rata sudbina Anatolija Ivanovića Prickera ušla je u novu, dugotrajnu fazu pravne i istorijske nepravde. Njegov životni put — obeležen sa tri egzila, tri konfiskacije imovine i trajnim sumnjičenjem od strane različitih režima — završen je u tišini emigracije. Tek mnogo decenija kasnije dobio je delimični pravni epilog.

Nove komunističke vlasti u Jugoslaviji proglasile su Anatolija Ivanovića ratnim profiterom. Sva imovina mu je konfiskovana 1946. godine, isključivo iz ideoloških razloga, čime je iz javnog života potisnut i njegov značajan doprinos srpskoj kulturi i izdavaštvu.

Takav položaj „autsajdera i oklevetanog“ bio je posledica dubokog unutrašnjeg raskola u srpskom društvu posle 1945. godine, kada je jedna, nacionalno orijentisana struja identiteta potisnuta, a njeni nosioci uklonjeni iz javnog života i proglašeni domaćim neprijateljima, klasnim protivnicima i izdajnicima. Porodica Ivanović našla se upravo u toj grupi — označena kao buržoazija i klasni neprijatelj.

U takvim okolnostima Ivanovići su bili primorani da emigriraju iz Srbije. Nakon rata 1946.godine, kratko su boravili u Parizu sa namerom da odu u Sjedinjene Američke Države, ali su sticajem okolnosti svoj emigrantski put završili u Južnoj Americi. Anatolij je umro 1953. godine u Brazilu, gde mu usred pretpljenih nepravdi prepuklo srce.

Prelomni trenutak u ispravljanju istorijske nepravde predstavljala je sudska rehabilitacija. Viši sud u Beogradu, postupajući po zahtevu predlagača Anatolijevr praunuke Sare Solomon Ivanović iz Karakasa, Venecuela, koju je zastupao advokat Predrag Savić, doneo je rešenje kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju pokojnog Anatolija Ivanovića.

Sud je utvrdio da je nad Anatolijem Ivanovićem izvršen progon iz političkih i ideoloških razloga i da su odluke posleratnih organa — uključujući presudu o konfiskaciji Sreskog narodnog suda za Treći rejon grada Beograda Kn. br. 664/46 od 04.07.1946. godine, presudu Okružnog narodnog suda za okrug Beogradski Kio 13/46 od 21.02.1946. godine, zaključak o sprovođenju istog suda Sekv. broj 245/46-7 od 15.03.1946. godine i rešenje Kno 40/46 od 02.07.1946. godine — ništave od trenutka donošenja.

Istim rešenjem sud je konstatovao da se poništavaju sve pravne posledice navedenih odluka, čime je formalno ispravljena nepravda učinjena Anatoliju Ivanoviću. U delu zahteva koji se odnosio na pojedine zaključke sud je odbio predlog, ali je suštinski utvrđeno da je reč o žrtvi ideološkog progona.

Ova sudska odluka predstavlja jedan od ključnih trenutaka u pravnom rasvetljavanju njegove sudbine.

U postupku restitucije koji se pred Agencijom za restituciju u Srbiji vodi pod brojem 46-39795/14, Agencija je od naslednika pokojnog Anatolija Ivanovića zahtevala da pribave potvrdu iz Bolivarijanske Republike Venecuele da nisu obeštećeni u toj državi.

Međutim, kako je potvrđeno u zvaničnom odgovoru venecuelanskih organa, takve potvrde se u Venecueli ne izdaju u formalnom administrativnom smislu. Umesto toga, naslednicima je dostavljen zvaničan dopis Glavnog državnog nadzornog organa Bolivarijanske Republike Venecuele u kome se jasno navodi da Venecuela nikada ne obeštećuje imovinu koju su oduzele druge države, niti priznaje bilo kakvu odgovornost za imovinu konfiskovanu van njene teritorije.

U odgovoru venecuelanskih vlasti izričito stoji da Venecuela „ne može priznati činjenice i događaje u kojima venecuelanska država nije učestvovala“.

Istovremeno je potvrđeno da je unuka Anatolija Ivanovića, Valerija, državljanka Venecuele. Ona, međutim, ne poseduje izvod iz matične knjige rođenih, jer je rođena u vreme kada je njena porodica započela egzodus iz Beograda i napustila zemlju, usled čega njeno rođenje nikada nije formalno evidentirano u srpskim matičnim knjigama.

Punomoćnik naslednika advokat Predrag Savić, dostavio je Agenciji za restituciju i ovaj dokaz, ukazujući da nemogućnost pribavljanja pojedinih dokumenata u formalnom obliku ne može i ne sme biti razlog da se postupak restitucije godinama drži u blokadi, tim pre što postoji dokument koji materijalno potvrđuje da obeštećenja u Venecueli nije bilo.

U podnesku je naglašeno da se celokupna dokumentacija već nalazi u spisima predmeta i da više ne postoji pravna prepreka da Agencija za restituciju donese odluku i okonča postupak koji traje duže od jedne decenije.

Slučaj porodice Ivanović tako i danas predstavlja upečatljiv primer kako se istorijska nepravda ispravlja sporo i delimično — najpre kroz rehabilitaciju, a zatim kroz dugotrajnu borbu za restituciju oduzete imovine.

(Kraj)