Prvi štrajkovi glađu u komunističkim zatvorima

U komunističkim zatvorima prvi put utamničeni stupili su u štrajk glađu 1967. godine, a među prvim štrajkačima bio je pisac i poznati disident Mihajlo Mihajlov. On se prvi u KPD Zabela te godine odlučio na štrajk glađu tražeći od zatvorskih vlasti da ispoštuju međunarodne obaveza koje se tiču prava političkih osuđenika.

Mihajlo Mihajlov rođen je u Pančevu 1934. Uhapšen je u Zadru kao asistent Filozofskog fakulteta 1966. godine zbog eseja „Leto moskovsko“, na intervenciju sovjetskog amabasadora. Hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Tito, koji je rekao da „neki Mihajlov kleveće SSSR“. Osuđen je na tri godine zatvora i kasnije opet na sedam godina „zbog neprijateljske propagande“. Posle izdržane kazne, otišao je u Ameriku, a u Beograd se vratio 2001. Mihajlov je bio jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata, a preminuo je 7. marta 2010. u Beogradu.

Mihajlo Mihajlov se nakon štrajka glađu 1967. i pozivanjem na međunarodnu konvenciju Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima (potpisan 1966.) izborio da se prekine sa primoravanje političkih  osuđenika na rad. Mihajlov se pozivao na pravo garantovano  Ustavom i međunardone konvencije dok je Pravilnik o odsluženju kazne ipak  predviđao rad suđenika.

Držan je u ledari (prostoriji za mučnje bez grejanja) i posle nekoliko nedelja  zbog upale pluća završio u bolnici. Zbog toga je zatvor posetio Vidak Popović zadužen za nadzor ispred ministarstva i ubeđivao ga da štrajk obustavi obećavajući da će mu svi zahtevi biti ispunjeni i da će raditi u biblioteci (što se ispostavilo kao laž). Po izlasku ledaru su počeli da greju, a zatvorenike su sve manje pritiskali da rade dok su njega prebacili u KPD S. Mitrovicu.

Mihajlov svedoči da su uslovi za sve a posebno političke bili bolji u Sremskoj Mitrovici, primećujući duhovito da se u njoj ipak osećala austro-ugarska ruka. Naime ovaj zatvor je smatran ,,elitnim” i u njemu su mahom kaznu služili poznati politički osuđenici stranci i trebalo je da posluži kao primer.

Krajem  1975. organizovan je ponovo štrajk glađu u KPD Sremska  Mitrovica u kojem je učestvovalo 15-ak osuđenika: Mihajlo Mihajlov, sveštenik Sava Banković, Komnen Jovović i drugi. Neki kao Mihajlov izdržali su čak 33 dana, Sava Banković 23… tražeći isti status ,,koji su komunisti imali pre rata” (Kustodija honesta), pravo na  pisaću mašinu i političko odeljenje pa čak i pravo da nose bradu. Tražili su poštedu od rada, pisaću mašinu, tranzistor, pravo na sveštenika, korišćenje televizora, cigarete, čak prava da nose bradu i dužu kosu i slično.

Uprava je pokušala da kompromituje upornog Mihajlova lansiranjem vesti da se tajno hranio iz zatvorske menze. Sva prava su izborili, uslovi su znatno poboljšani, osim prava na političko odeljenje u zatvoru i pravo na sveštenika, pa se štrajk nastavio. 

„U Mitrovici je bilo mnogo političkih zatvorenika. Igrao sam šah sa mladićima, učesnicima Barskog kongresa… Tretman političkih zatvorenika zaista je bio loš, jezivo su nas držali. I ljudi pristanu da krenemo u štrajk glađu, bilo nas je 16 ili 17. Kad smo to obznanili, istog trenutka su nas pozatvarali u samice. I ne znate šta se događa, dani prolaze, a ne znate da li su ostali još u štrajku. Ispostavilo se da sam ja štrajkovao 33 dana, nekolicina preko 20 dana, ostali su prekinuli ranije. To je potpuno razumljivo, sediš tamo sam, hoćeš da umreš. Meni su posle 33 dana štrajka glađu počeli davati injekcije glukoze, to ne možete sprečiti. Uprkos tome noge su mi užasno otekle, dobio sam tzv. slonovske noge. Pijete samo vodu, ne jedete ništa, srce slabi i više se ne može. Najteže je prvih sedam dana: užasno se mučiš, krče ti creva, stalno misliš na hranu. Posle sedam dana gladovanja, organizam prelazi na unutrašnje rezerve, a posle tri nedelje osećaš se božanstveno, kao da letiš. Dve nedelje traje taj fantastičan osećaj, duhovni i fizički. Jedino ako se naglo pomeriš, onesvestiš se“, pisao je Mihajlov.

Štrajk glađu u KPD Sremska  Mitrovica izazvao je veliki publicitet u inostranoj javnosti i medijima, pa je slučaj dospeo na Predsedništvo SFRJ. Tim povodom Kardelj je predlagao da „bi bilo dobro objaviti na neki neoficijelni način da je M. M. gladovao od 6. decembra 1975. do 7. marta 1976. što je samo po sebi dokaz da nije gladovao, već je jeo svoju hranu, a odbijao da jede kaznioničku jer niko bez hrane ne bi mogao da izdrži tako dugo… Nezavisno od M. trebalo bi razmotriti režim za tzv. političke i učiniti ga više zatočenjem nego robijom, sem kada se radi o teroristima“ (AJ, Dopis kabineta Edvarda Kardelja Predsednštvu SFRJ, 1976). Pokrajinski sekreterijat za pravosuđe i Uprava KPD S. Mitrovica nije odustajala od individualnog tretmana lica osuđenih za „politički kriminal“, pozivajući se na važeći ZIKS (Zakon o izvršenju krivičnih sankcija).

U  dopisu Predsedništvu tvrdi se da Mihajlov nije štrajkovao u potpunosti glađu, jer se hranio iz paketa i namirnicama koje je navodno kupovao u prodavnici KP doma, navodeći da su kod njega „u koferu našli keksa, šećera, suvih kobasica, ribljih konzervi, jetrenih pašteta, čokolade, kafe i čaja, a od nekih osuđenih lica je dobijao i hleb“.  Mihajlov tvrdi da je ovaj akt pokušaj kontrapropagande državnih organa i uprave zatvora, a na to ukazuje i jedna rečenica u informaciji saveznog sekretarijata, gde se na kraju kaže da se primeni ishrana „prinudnim putem“ kako mu se ne bi narušilo zdravlje što nije u skladu s tvrdnjom da se on tajno hranio iz sopstvenih izvora.

Tokom 1975, baš u vreme štrajka glađu, akademik Saharov ga je predložio za Nobelovu nagradu za mir (koju je i sam primio godinu dana ranije), što je zabrinulo Tita koji je i sam gajio ambicije da postane kandidat.

Mihajlov je završio u bolnici gde mu je zdravlje održavano injekcijama, a hranu je počeo da prima tek početkom marta. Odustao je od zahteva za nošenjem civilnih odela, ali je i dalje uporno tražio političko odeljenje. Zvanično je konstatovano da je štrajk iskorišćen u zapadnim medijima i od međunarodnih organizacija (PEN, Amnesti Internešenel, Evropski komitet za prava čoveka i druge) za kampanju kroz pisma (oko 4.000 do kraja 1975), proteste i druge oblike propagande.

Tvrdilo se kako u Jugoslaviji nema demokratije, slobode stvaralaštva, a socijalizam humanog lika, kakav je Jugoslavija nastojala da izradi, nije bio u stanju da prevaziđe ograničenja koja nameće socijalistički sistem. Među onima koji su pisali u korist Mihajlova bio je i kandidat Demokratske stranke za predsednika SAD, senator Henri Džekson. Za njegovo puštanje, kao i za slovenačkog disidenta Franca Miklavčiča, srpskog Đuru Đurovića i hrvatskog Marka Veselicu došlo je na hiljade predstavki Predsedništvu SFRJ, uglavnom iz inostranstva.

Štrajk se nezgodno po vlast pogodio pred predstojeću konferenciju KEBS-a u Beogradu pa se uglavnomom štrajkačima izašlo u susret i gotovo svim zahtevima je udovoljeno osim da imaju poseban status. Političkim osuđenicima (često studentima iz dobrih kuća), je najviše smetao upravo takav status u kojem  su se odjednom našli među svetom kojem ne pripadaju, ubicama, lopovima i drugim delikventima pa im je tim više socijalizacija u zatvoru, ali i kasnije na slobodi bila otežana a neki su osećali i trajne posledice takve robije.

Kriminalci su sada bili većina u robijašnicama za razliku od poratnog perioda (i to u 70 odsto slučajeva povratnici a 20 posto sa psihološkim devijacijama). Držali su podzemnu vlast tako da su se sada ,,političari“ našli stešnjeni između kriminalaca i uprave koji su se utrkivali u njihovom kažnjavanju.

„Tamo smo zatekli najrazličitije prestupnike uključujući i najgori ološ: ubice, siledžije, silovatelje, psihopate, homoseksualce, izvršioce najrazičitijih bludnih radnji i perverzija uključujući i incest…Nikad ranije u životu nijedan od nas nije imao dodira s takvim svetom niti sklonosti ka takvim devijacijama i porocima i tim nam je teže padalo boraviti godinama na istom mestu i s takvim svetom. Morao si biti oprezan  i danju i noću da te neki otakačeni robijaš ne sačeka tokom noći -a događalo se – sačeka negde i prebije, opljačka ili čak ubije, svedočio je Milan Nikolić, jedan od studenata u KPD Zabela o svom robijanju tokom 1973. godine

Na ovom pitanju vidljiv je sindrom anomije tj. da kada se dostigne određeni standard društvo ili društvena grupa taži ostvarivanju daljih sloboda. Tako je Mihajlov 1967. štrajkovao protiv torture političkih osuđenika i njihovog  primoravanja na rad da bi u drugom zatvorskom štrajku u Mitrovici 1975. kada su uslovi bili kudikamo bolji išli i korak dalje u tražeći političko odeljenje. Dok je 1967. bio štrajk protiv torture i primoravanja na fizički rad tokom 1975. zahtevi su već više političke prirode. Konačno 80-tih osuđenici poput Ivana Jankovića u Padinskoj Skeli  traže da se oslovljavaju sa Vi umesto sa Ti, što je bilo nezamislivo u prve dve decenije iza rata.

Napomena: U tekstu je korišćen odlomak iz knjige „Između srpa i čekića Srđana Cvetkovića