Pustinjak koji nije nosio cipele
Pustinjak Filaret (na svetlopisu) iz Karulje nije nosio cipele. Zbog toga su njegovi tabani otvrdli, tako da su podsećali na kornjačin oklop. Gde god bi na grebenima pronašao malo zemlje, zasadio bi neku biljku. Uzgajao je krompire, maslačak, kupus, salatu. To povrće služilo mu je kao hrana, a nešto od toga davao je i ostaloj braći kao milostinju.
Njegov daščani krevet bio je uvek namešten, jer je on uglavnom spavao na podu. To je utvrđeno tek nakon njegove smrti, jer je ispod kreveta pronađen komad drveta koji je tokom kratkih perioda sna koristio umesto jastuka.
Budući da je kao mirjanin bio poručnik, karuljski podvižnik Filaret napustio je svetovnu slavu, dostojanstvo i ispraznost da bi na Svetoj Gori dvadeset godina spavao na tlu. Nije se razlikovao samo po ljubaznosti i sladosti svojih reči nego i po podvižništvu i dobrovoljnom siromaštvu.
Upokojio se u onoj istoj mantiji u kojoj je i primio monaški postrig. Ta odežda je toliko puta bila zakrpljena da prvobitna tkanina više nije ni postojala.
Pred kraj svog života, karuljski podvižnik starac Filaret pozvao je svog suseda i sapodvižnika Gavrila da dođe i da donese pijuk i lopatu.
“Brate, moj kraj se približio. Trebalo bi da se pripremim za putovanje. Ljubavi tvoje radi, pođimo malo dalje od moje kalivije“.
Pridigao se s velikim naporom. Kad su stigli do jednog mesta među stenama na kojem se nalazilo mapo zemlje, starac Filaret je legao:
„Ovde će biti moj grob. Izmeri ga i iskopaj da bi bio spreman“.
Otac Gavrilo je prostodušno odmerio zemlju i počeo da kopa. Nakon otprilike jedne sedmice, pustinjak i revnitelj vrline, Filaret, utekao je iz ovog privremenog sveta.
Arhimandrit Joanikije Koconis – Starečnik (izreke svetogorskih staraca)
Preuzeto sa stranice Prijatelji manastira Hilandara
