Ruka Svetoga Save

U manastiru Svete Trojice kod Pljevalja čuva se kivot za koji se veruje da su u njemu počivale mošti Svetoga Save. Po predanju, bačen je od strane Sinan-pašinih vojnika koji su nosili mošti u Beograd da ih spale 1594. godine. Pronašao ga je jedan musliman i odneo kući, stavio u podrum i u njemu čuvao jabuke. Neki imućniji Srbin je stalno od njega kupovao jabuke i bilo mu je čudno kako su s proleća uvek tako sveže, kao da su tek ubrane. Pitao je kako uspeva da ih tako sačuva a domaćin mu je ispričao da u podrumu ima velikog srpskog Svetitelja, i od kada je u njega počeo da stavlja jabuke, nikada nijedna jabuka nije istrulila.

Srbin je odmah ponudio veliki novac da otkupi kivot, pa je domaćin posle velikog pogađanja pristao da ga proda.

Taj čovek je kivot odneo u manastir Svete Trojice kod Pljevalja i predao ga monasima. Od tada je kivot Svetog Save jedna od velikih Svetinja u ovom manastiru. Pred tim kivotom su se ljudi zaklinjali, običaj je da se ljudi provlače ispod njega, a još uvek se događaju čudesna isceljenja bolesnika.

U tom kivotu se danas nalazi i ruka a monasi ga otvaraju samo nekoliko puta u godini, o velikim praznicima. Za tu ruku se veruje da je pripadala Svetom Savi. To je leva ruka, izvanredno je očuvana, samo joj nedostaje mali prst.

Leta 2004. godine, po kazivanju igumana Ilariona, manastir je posetila grupa poklonika iz Bugarske. Meću njima je bilo i nekoliko naučnika iz grada Trnova.

Bugari su zamolili da vide ruku Svetog Save. Poklonili su se Svetinji, a onda su je pažljivo zagledali, nemo se pogledali i primetno uzbuđeni, samo klimali glavama.

Rekli su da je to nesumnjivo ruka Svetoga Save, zato što se u crkvi bugarskog grada Samokava, koji se nalazi u podnožju planine Rile, kao najveća Svetinja čuva prst, upravo mali prst koji nedostaje, Svetoga Save Srpskog. Sveti Sava je bio prvobitno sahranjen u crkvi, u gradu Trnovu u Bugarskoj. Njegov bratanac, kralj Vladislav, dugo je vodio pregovore sa svojim tastom, carem Asenom, koji nije mogao da odluči da li da dopusti da njegov zet mošti Svetog Save odnese u Srbiju, zato što ga i njegov narod poštuje i ne želi da ostane bez velike Svetinje.

Kada su se car i patrijarh složili da dozvole da Vladislav prenese mošti Svetog Save u Srbiju, monasi su preklinjali da ne ostavljaju bez utehe ni njih ni narod i da im ostave česticu moštiju velikog Svetitelja.

Ostavljen im je mali prst leve ruke Svetog Save.

Da li je u manastiru Svete Trojice zaista ruka Svetog Save, kazaće se kad za to dođe vreme i kada mi kao narod za to budemo spremni.

*Odlomak iz časopisa “Svetosavsko zvonce“ broj 1/2005)

Značaj Svetog Save u srednjevekovnoj Srbiji je bio jedinstven, nemerljiv, a put koji je ucrtao, svetosavski, za sve vekove je vezan za njegov rod.

Put princa koji je umesto zlatne, izabrao drvenu čašu, a mesto svile monašku odoru, nikad neće biti zaboravljen.

Dok je Srba, živeće i Sava. Tako je i u obnovljenoj srpskoj državi, Kneževini Srbiji, već od 14. (27) januara 1840. godine za školsku slavu proglašen Savindan, praznik u spomen na velikog prosvetitelja i zaštitnika školstva, prvog srpskog arhiepiskopa, utemeljivača srpske diplomatije, književnosti, zakonodavstva, zdravstva.

Čika Jova Zmaj je kasnije rekao:

“Presto ga je ček`o,

on ga nije hteo,

on je nešto više duhom zavoleo,

odazvo se daljnjom leleku i vrisku,

pa je zagrlio budućnost srbinsku.”

Ovu lepu, pravu svetosavsku, priču na svom fejsbuk profilu podelio je Mario Majstorović.