Sinsinati: Kad se Nole zainati

Istorija tenisa, najelitnijeg sporta planete ne postoji bez Novaka Đokovića koliko i hrišćanstvo bez Hrista. Njegovi apostoli su njegova verna porodica, pristalice – slobodoumni svet svih vera i nacija. Protivnici novi kajafe globalizma – grobari planete sa insignijama crne oligarhije.

Još jedan pehar sreće naciji, srpskom narodu i svim mentalno čistim, globalizmom ne inficiranim građanima sveta i ljudima slobodnog uma, podario je Nole. Posle dramatične borbe, pune neizvesnosti i obrta, igre za infarkt ovaj nepobedivi duh po ko zna koji put je pokazao da pobeda nije vešto baratanje reketom, znanje i kondicija već mentalna snaga i srce lava za koga nema granice mogućeg koja se ne može pomeriti.

Uz primer hrabrosti po ko zna koji put Novak je odajući poštovanje žilavom i sjajnom Alkarazu koji je i Novaka i nas pored ekrana, dovodio do ambisa nerava, pokazao svoju gospodstvenu spontanost. Manir sa kojim se rađa.

Novak Đoković čovek vučjih nerava, još jednom je ukrotio i umirio publiku koja mu kao slobodnom čoveku ne oprašta slobodoumlje, dostojanstvo i nepokornost.

U Sinsinatiju uz hrabrog i nadasve borbenog i čestitog Alkaraza, na kolena je pala i publika koja je na kraju aplaudirala najboljem.

Veličina Novaka Đokovića je njegova suza radosnica, pogled pun topline majci, supruzi i deci, smirujuća grimasa ocu: ne brini stari, prkos publici ili poklič stručnom timu:

Šta ćutite pička vam materina…

I na kraju poljubac svima i zagrljaj:

Volim vas!!!

I mi tebe Novače junače!!!!