Srbi krivi za genocid koji je nad njima izvršen

„Bošnjani“, „Bošnjaci“, „Bosanci“, u naše vreme, „proizveli“ su tvrdnju da je nad njima, u „njihovoj“ Bosni, „izvršeno deset genocida“, a oni, začudo, posle svakoga od njih bivali sve brojniji i sad ih ima više nego Srba i Hrvata zajedno. Hrvatima i njima (kao „hrvatskom cvijeću“), međutim, bilo je dovoljno da nad Srbima izvrše samo tri genocida i da broj Srba, u svojoj Federaciji, svedu na 40-ak hiljada

Piše: Dragoljub Petrović

A pre poslednjih ratnih dešavanja Srba je tamo bilo više od pola miliona, pre Prvoga sv. rata bili su izrazita većina, a za 1887. godinu imamo svedočanstvo da tamo nije bilo ni drugoga naroda osim Srba niti drugoga jezika od srpskoga.

I sve to saznajemo iz pisma „Nekoliko Herc. Muhamedanaca za sve ostale“, u kome se „prigovara“ Hrvatima zbog toga što su po Bosni počeli da šire „novo hrvatsko ime“ za koje se, „do [austrijske] okupacije [1878] ovđe nikad čulo nije“ i da se ne zna „ni odkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali“. Otud, zanimljiva je i poruka „novim Hrvatima“:

„Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi možete razmetati se kako god hoćete. Na pošljetku znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski. Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“. Pokazuje se, eto, da su tada muhamedanci u Bosni čitali „neki drugi Kuran“, koji nije bio „ni nalik“ ovome koji „uče“ današnji „Bošnjaci“, tj. „Bošnjani“, tj. „Bosanci“, tj. Mustafa-efendija i njegovi efendijice.

A iza njih postrojili se demokratski podupirači, zajedno sa svojom elegantnom retorikom: „Srbi su svinje“ (američki kongresmen – nisam mu zapamtio ime, ali je on sigurno mnogo značajan autoritet kad ga slave naše autoritetke). – „Srbi su odvratni“ (a „ona je mlogo slatka“ – Medlin Olbrajt). – „Srbi su zločinački dupeglavci“ (Ričard Holbruk). – „Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu“ (Helmut Kol). – „Srbi su nepismeni degenerici“ (Džon Bajden). – „Moramo da bombardujemo Srbe (da bismo ih popravili „po svojim merama“ – papa Jovan Pavle II). – „Srbi su narod bez prava i bez vere. To je zemlja bandita i terorista“ (Žak Širak). – „Što se tiče Srba, to je jedan bolestan narod“ (general Žak Kot). – „Srbi moraju biti na kolenima“ (Klaus Kinkel). – „Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek“ (Margaret Tačer). – „Rat protiv Srba nije samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“ (Toni Bler). – „Srbi vrše teror i nasilje nad decom“ (Bil Klinton). – „Prošle nedelje ubijeno je devet Srba, ove nedelje osam. Ovo je jasan napredak“ (Bernar Kušner). – „Bilo je vreme za napad na Jugoslaviju. Nadam se da nije kasno“ (Ginter Gras, književnik-nobelovac koji je i za Hitlera ratovao protiv Srba). I zbog svega toga treba „Srbiju sravniti sa zemljom“ (Džon Mekejn). Ili je, po Marksovoj i Engelsovoj naučnoj proceduri, „izvesti nasred mora i potopiti – da bi Evropa bila čistija“.

To su, eto, obeležja demokratske retorike danas (kao i vazda) dominantnih uterivača demokratske pameti i za njih bi se moglo reći da se svi nalaze na tragu onih svojih uzora koji su im zemlje i nacije upis[iv]ali u red najuglednijih zločina i najelitnijih zločinaca koje je svet zapamtio. A Srbi su i njih i njihova „savezništva“ na uverljiv način i overavali i proveravali u mnogo poslednjih decenija (pri čemu je to, sasvim nedavno, obogaćeno i osiromašenim uranijumom). Nastojanje „Bošnjaka“ da „osvoje svu Bosnu“, i da to urade preko „bosanskog jezika“, pokazuje manjak normalnog razuma jer do početka prošlog veka, kako rekosmo, tamo nije bilo drugog naroda osim Srba i nije jasno kako će oni biti „preknjiženi u „Bošnjane“ / „Bošnjake“ / „Bosance“, a da im istorija ne ostane kraća i od imena i od pameti.

Budući, naime, da je islam u Bosnu stigao tek od 15. veka, a islamizacija zahvatila tek neke njene krajeve, s tom „novom bosanskom pameću“ nauka će se moći rugati po onim obrascima koje „razrađuju“, recimo, njene naučne uzdanice tipa Envera Imamovića i sličnih specijalista i specijalaca, između ostaloga i navodom da je Bosna ugrožena, oštećena – takoreći, „naseljavanjem stranaca, najviše Srba, Hrvata, Crnogoraca i istočnih Hercegovaca“. I da pod tolikom pameću i Baščaršija počinje da se ugiba i  da posrće.

I da su iza te pameti, ovih dana, stali moćni američki kongresni podupirači makar dvema rezolucijama kojima će podupreti pamet efendi-Mustafe i baba-Munire da je tamo izvršen genocid nad Naser-efendijinom 28. koljačkom divizijom u demilitarizovanoj Srebrenici (i tome dodat „neutvrđen broj mudžahedina iz prijateljskih arapskih država“). Američki kongresmen-lažov ustvrdiće, uz sve to, da je u Srebrenici „8.000 muškaraca bilo zatočeno i ubijeno“.

Posle će nam taj isti (lažov) objasniti kako se moglo dogoditi da se od toga broja 3.017 „pokojnika“ nađu u biračkim spiskovima na prvim posleratnim demokratskim izborima; i kako on zna da ih je bilo 8.000, ako Bakir i baba-Munira vele da ih je tamo, za ovih 25 godina, sahranjeno tek nešto više od 6.000, pri čemu se takođe zna da su „rojevi pokojnika“ dosad u Potočare sletali iz jedanaest bh-gradova (a neki, vele, i iz inostranstva), da su im se, u velikom broju, pridruživali i oni koji su zaboravili da dišu mnogo pre toga „genocida“ (spiskove takvih „naknadnih šehida“ priredio je M. Ivanišević), a zanimljivo je da tamo i dalje sleću oni za koje je neko odlučio da im je lepše da budu lažovi nego ljudi.

A oni koji donose takve odluke znaće da objasne i neke druge misterije vezane za događaje o kojima govorimo.

Jedna je ona koja veli da je oko Srebrenice ekshumirano i „kompletirano“ 1923 kostura i hoće li biti tačna tvrdnja neupućenog posmatrača da su u onih ostalih četiri ili pet hiljada Bakir-efendijinih i baba-Munirinih grobova sahranjivane pojedinačne koske ili bukovi balvani? (I zna li se gde su te koske nađene i u čijim su zabranima ti balvani sečeni?)

Druga se tiče pitanja: jesu li svi oni Srbi čije kosti oko Srebrenice još nisu nađene završili u Potočarima kao „NN šehidi“? Naser-efendija, kao koljački poglavica Alijine 28. koljačke divizije, znao je gde je svoje žrtve zakopavao i posle mu je bilo lako da ih umota u zelenu zastavu i raseli po Potočarima. (A da je to činio, i da su mu pomagali i Bakir-efendija i baba-Munira, sačuvana su svedočenja da je ponekad viša sila znala urediti da se neki takvi „šehidi“ identifikuju i – presele u svoja pravoslavna groblja.)

Treća se misterija svodi na zapis Dževada Galijaševića da je Haris Silajdžić „bio organizator i sponzor dolaska mudžahedina u Bosnu“, da je BiH „najopasnija tačka u Evropi sa stanovišta džihadističko-terorističke prijetnje“ i da će Srbi biti „krivi i za genocid koji su i nad njima izvršili“. (A posle se desila još jedna misterija: pošto su istrebili Srbe iz Gornje Bočinje, 1.500 mudžahedina ostalo je tamo u njihovim kućama, a odluka Dž. Galijaševića, kao načelnika opštine Maglaj, da oni napuste srpske kuće nikad nije sprovedena jer Bakirov rahmetli-Babo nije znao kako da iseli one koje je tamo doveo iz Arapije (da Srbi „nad njima izvrše genocid“).

Nekad su „Bošnjani“, rekosmo, „učili neki drugi Kuran“ i svi oni koji su ih predvodili i koji su nešto znali sasvim su se ugodno osećali kao Srbi i o tome Salih Selimović „navodi istaknute umne muslimane srpskog nacionalnog osećanja kakvi su Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmanpašić Despotović, Mehmed Kurt, Salih Karabegović, Salih Kazazović, Ali-Riza Dautović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Osman Đikić i njegova sestra Hatidža, Smail-aga Ćemalović, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Hamid Kukić, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Derviš Šećerkadić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Osman Karabegović, Džemal i Šukrija Bijedić, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Skender Kulenović, Mehmed Begović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Ćamil Sijarić, Derviš Sušić, Meša Selimović, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Emir Kusturica, Dževad Galijašević, Amir Čamdžić, Mehmed Spaho, Mehmedalija Nuhić i mnogi drugi“.

To su, dakle, bili neki neobični muslimani koji su se sasvim komforno osećali u svojoj srpskoj koži, a kad su komunisti i posle njih demokratski akcijaši Bakirovog rahmetli-Bábe počeli da im tu kožu gule, tj. da ih deru, dogodilo se da su u njihove prve redove uskočili oni koji se ne razlikuju od austrijskih „šuckora“ koji su Srbe vešali i satirali u Prvom sv. ratu i u Podrinju priredili „sanitarni kordon“ prema Srbiji. Pa posle svoj posao nastavili i u Drugom sv. ratu, najpre kao „ustaško cvijeće“, a od sredine 1943. godine kao Brozove narodnooslobodilačke ustaše.

A u naše dane pridružili im se i specijalisti iz sličnih „sanitarnih krugova“ iz Srbije.

Posebno će među njima postati čuven tviter-istoričar Nikola Samardžić: „Ćiriličnoj bagri objasniš zašto im se malo-malo dešavaju bombardovanja, uništenje. Ili su mozak i ћирилица u raskoraku ili oni ne kontaju latinicu. Srbija je u glibu mitomanije svinjokradice i konjokradice Karađorđevića. Oni su trudnoj ženi odsekli sise, izmislili Kosovski boj, stvorili SPC, izmislili Svetoga Savu i ostale gluposti, napravili ršum u Crnoj Gori i Kosovu. Jasenovac je odgovor na njihovu vladavinu, nema većih zlotvora“. (A onaj od koga je Nikola ovo prepisao ostao je upisan u nemačko istorijsko pamćenje po onome što se našlo kao davnašnji zapis na zidu katedrale u Magdeburgu: „Sačuvaj me, Bože, gladi, kuge i Hrvata“.)

Dubravka Stojanović, međutim, zapisaće da su u Jasenovcu „najveći broj Srba ubili srpski istoričari“, da se taj logor „u salonima srpskih nacionalista počeo predstavljati kao tabu tema socijalističkog režima, iako je spomenik žrtvama podignut još 1966. godine“, a Srbi „odbili da se utvrdi tačan broj žrtava“. Ona tako, a veli da nije čula pijanu psovku Steve Krajačića i poruku posle otkrivanja toga spomenika da su oni, komunisti, u Jasenovcu „pobili premalo Srba“, a jeste onu da je u Srebrenici izvršen genocid i da o tome treba „učiti u školama“ (i za to pripremila bukvar iz koga će to biti najbolje naučeno). (I zna da su Broz i njeni komunisti, dve godine pre nego što su postavili onaj spomenik, naterali Srboljuba Živanovića u inostranstvo, a njegove sonde u Gradini zaravnili kao i masovne grobnice dvadeset godina ranije.) Tako – naučnici.

Političari su, međutim, mnogo energičniji i konkretniji. Pa će Čeda Jovanović presuditi: „U Srebrenici se desio  genocid i – tačka!“ I tada će se pokazati da su on „i njegova koalicija, za takvu pamet, dobili od američke administracije 18 miliona dolara za kampanju kako bi u parlamentu lobirali za nezavisno Kosovo“. (I ne zna se je li tu bila – i tačka!). Slično umuje i Nenad Čanak: održavanje skupa podrške Ratku Mladiću „gruba je uvreda za žrtve genocida i veliki udarac pomirenju u čitavom regionu“, posebno zbog toga što su tako „grubo uvređeni“ koljači, pre toga, „u svom regionu“ pomirili, tj. poklali 3.267 žena, dece i staraca, i među njima tek pokojeg vojnika. Sve pojedinosti o srebreničkom genocidu posebno su zanimljive zbog toga što se genocid ne pominje ni u haškim presudama, ali i po tome što „Filip Korvin, Amerikanac i najviše rangirani civilni zvaničnik UN na terenu 1995, nikad nije odustao od tvrdnje da je u okolini Srebrenice pogubljeno najviše između 700–800 ljudi“ dok je „Josef Bodanski, bivši direktor Specijalne komisije američkog kongresa za terorizam i nekonvencionalni rat, svojevremeno decidirano izneo procenu, na osnovu forenzičkih podataka, da dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava u okolini Srebrenice“ (Dragan Vujičić, Kako su stranci videli Srebrenicu. – Večernje Novosti, Beograd, 12. jul 2015: Feljton). Naši tviter-naučnici i naši [naj]jevtini[ji] političari znaju bolje od profesionalnih posmatrača i neposrednih svedoka šta se u Srebrenici i oko nje događalo. I tvrde da se onih 3.267 žena, dece i staraca tamo „samopoklalo“ da bi napakostilo baba-Muniri i njenim nevinim koljačima.

Genocid je u Srebrenici i Podrinju izvršen nad Srbima, a nad koljačima samo ratni zločin: neki srećni Srbin prepoznao među zarobljenicima koljače svojih najbližih i od radosti mu pao mrak na oči pa počeo da – šenluči!

Izvor: Balkanska geopolitika