Srbi tri veka „osvajaju“ Kinu

Prvi Srbin koji je kročio u Kinu bio je grof Sava Vladislavić Raguzinski , danas u Kini živi oko 1500 Srba, u Pekingu oko 350 medju kojima dominiraju tri dame i Nikola Tesla

Piše: Marko Lopušina

Tačno pre tri veka Sava Vladislavić Raguzinski, Srbin iz Dubrovnika (1668–1738), diplomata, trgovac i grof Carske Rusije stigao je u Peking, koji je bio prestonica Kine, u kojoj je vladao car Yongzheng, jedan od najvažnijih monarha Ćing dinastije. U Peking, koji je tada sa okolinom imao 700.000 stanovnika Sava Vladislavić došao je 28. avgusta 1726. kao izaslanik carice Katarine Velike da učestvuje u rusko-kineskim pregovorima.

U Pekingu su od tog doba opstale carske palate, njih 60, hramovi i parkovi, njih 1036. a i obične kuće sa sivim krovovima i zidovima. I ako je pre tri veka grof Sava bio jedini Srbin u Kini i u Pekingu, danas u ovoj zemlji od 1,5 milijardi ljudi ima 1500 žitelja srpskog porekla. A u njenoj “severnoj prestonici Beijing” ima oko 9 miliona Kineza i 350 Srba.

Naši ljudi su u većem broju počeli da osvajaju Kinu preko Rusije, kada početkom 20. veka pristižu kao moskovski predstavnici, oficiri Ruske vojske, učesnici Rusko-japanskog rata, putnici, avanturisti, železnički radnici, trgovci, pisci i novinari.

Saša Ćirković je, na primer, rođen u Harbinu, „ledenom gradu” na severoistoku Kine. Milorad Rajčević stigao je u Peking krajem oktobra 1910. godine. Ovaj prvi veliki srpski svetski putnik pisao je za „Mali žurnal“, slao izveštaje u Beograd i obilazio grad. Žalio se da u izveštajima nijenašao „nekogsvog“.

Putopisac Ozren J. Subotić (1873–1951.) bio je novinar i istraživač Dalekog istoka. Proučavao je kineski jezik i napisao 1921. knjigu „Iz žutog carstva“. Potom se od 1930. pojavljuje čitav niz srpskih istraživača i autora koji su putovali kroz Kinu ili pisali o njoj.

-Profesor sinologije, nauke o kineskoj kulturi, Radosav Pušić je, na primer, objavio dve velike zbirke: „Kapija od žada: Putopisi Srba o Kini 1725–1935“ i „Podnebesko carstvo: Srbi o Kini 1725–1940“. To su praktično temeljne zbirke za istraživanje Srba u Kini pre Drugog svetskog rata – saznao sam od naših ljudi u Kini.

Prvi zvaničnik države Jugoslavije stigao je pre sedam decenija u Peking. Tada je Jugoslavija uspostavila diplomatske odnose sa Kinom i otvorila ambasadu u Pekingu. Prvi ambasador bio je Vladimir Popović, istaknuti diplomata i narodni heroj iz Beograda, koji je u Pekingu predao akreditivna pisma predsedniku Mao Cedungu 29. juna 1955.

U međuvremenu za 70 godina diplomatije SFRJ, SRJ, SCG i Srbija imali su ukupno 12 ambasadora, uglavnom Srba. Danas je Njene ekselencija ambasadora godpođa Maja Stefanović, koja govori kineski i vodi Ambasadu R. Srbije u Peningu.

Sa prvom ambasadorom Vladimirom Popovićem iz Beograda je u Peking stigao i Branko Bogunović, prvi dopisnik beogradske agencije Tanjug u Kini.

-Grad na četiri reke opasan je zidinama i velikim kapijama. Ulice su uske, pune ljudi sa biciklima i rikšama. Ima jako malo automobile. Tramvaji i autobusi idu sredinom ulica. Postoje prodavnice, poslastičarnice, čajdžinice, mesare i autobuske stanice kod Dashilana i Tu je otvorena prva robna kuća pod nazivom “Beijing Department Store”- pisalo je u izveštajima srpskog dopisina iz Pekinga.

Grad velikih jezera

Danas Peking liči na Njujork. Ima kao američka Velika jabuka svoj Menhetn sa neboderima i Centralni park sa velikim jezerom kod Zabranjenog grada. Ima trg Tianmen na 40 hektara, na kome se nalaze Parlament, Vlada Kine i ministarstva.

-Peking je grad velikih jezera koja postoje od vremena istorijskih dinastija – pričala mi je kineski turistički vodič Meri – Zvanično imamo 55 jezera, od kojih su najpoznatija Kumnming, Beihai, Jujuantan, kompleks sa tri vode Šičahai i velika akumulacija Mijun. Simbol su bogate kineske prošlosti i važan centar okupljanja naroda u sadašnjosti.

Ova „Severna prestonica Kine“, kako je zvaničan naziv Pekinga, ima metro dug oko hiljadu kilometara, autobuske linije i osam miliona bicikala, tricikala, mopeda, automobila i bešumnih džipova. Wangfujing avenija je i danas glavna trgovačka ulica i šetalište, sa stotinu domaćih i zapadnih robnih kuća. U ovoj trgovačkoj aveniji i šetalištu dominiraju kineske firme, sportske prodavnice “Anta” i “Li Ning”, ali i američki brendovi “Epl”, “Starbaks”, “Dizni”, “Coca cola”, “KFC”, NBA. U robnoj kući NBA u Pekingu prodaju se dresovi, patike i lopte koje koriste Luka Dončić i Nikola Jokić, najbolji srpski igrači NBA u SAD, dobro poznati kineskim navijačima.

Košarka i tenis su danas u Kini najomiljeniji sportovi, pa su i Novak Đoković, Luka Dončić i Nikola Jokić omiljeni Srbi u ovoj najmnogoljudnijoj komunističkoj zemlji na svetu. Ipak, starije generacije Kineza, milijardu njih, pamte i obožavaju Velibora Boru Milutinovića, fudbalskog trenera, maga koji je Kineze naučio loptanju i odveo ih na Mundijal i Olimpijadu. Kinezi su mu štampali lik na poštanskoj marki u milijardu primeraka i postavili bistu u Pekingu.

Obožavani Srbin

Koliko je Bora Mulutinović masovno obožavan u zemlji sa 1,5 milijardi žitelja posvedočila mi je profesorjka srpskog jezika Nataša Radosavljević Gaberova sa Pekinškog univerziteta:

-Kada sam ja došla u Kinu, godinu dana kasnije 2011. bila sam u Pekingu na jednoj sportskoj manifestaciji zajedno sa Borom Milutinovićem, Novakom Đokovićem i Zoranom Bogdanovićem, tada predsednikom udruženja Srba. Kada su Kinezi, najvijači i posmatrači, njih stotinu, videli Boru Milutinovića, trenera koji je odveo kinesku državni tim na Svetsko prvenstvo u fudbalu, krenuli su ka njemu da ga pozdrave i da dobiju autogram. Bora nas je provukao kroz svlačionicu tenisera i izveo na ulicu da bi izbegao gužvu zbog masovnog izliva obožavanja kineskih navijača i straha za našu bezbednosti – pamti profesorka Nataša.

U kineskom fudbalu pored legendarnog Bore Milutinovića proslavili su se treneri Ljupko Petrović i Radomir Antić. Slavan je bio početkom 21. veka i Ratomir Dujković, bivši selektor olimpijske reprezentacije Kine. Meri i Duško Tomić sa dva sine živeli su u Pekingu od 2001. Duško je trenirao fudbalske golmane. Svi oni su u Kinu doveli dvadesetak srpskih igrača, da ojačaju tamošnje klubove. Tada su se van posla okupljali u dva restorana „Kiosk“ i „Beach“. Najčešće su se, međutim, sastajali u kineskomm restoranu “Brenana”, koji Srbi iz milošte nazivali – “Kod Brene”.

-Poslednjih decenija Peking i Kinu su najčešće osvajali fudbalski i košarkaški stručnjaci, treneri i igrači, koji su kao sportski gladijatori dolazili da se takmiče, a posle pobeda ili poraza odlazili dalje u svet da razvijaju srpsko loptanje – pričao mi je Zvezdan Ćurčić, australijski Srbin, advokat iz Perta, koji je radio u ovoj zemlji.

Danas istoriju srpskog fudbala u Pekingu ispisuje Uroš Spajić, dete “Crvene Zvezde”, visoki bek “Beijing Guoana”, trećeg tima na prvoligaškog tabeli Kine.

U kineskoj košarci svoj trag ostavili su treneri Tomislav Tomović, Slavoljub Gorunovič, Predrag Stojančev, Marina Maljković. Kinezi su pokušali da u svoj najbolji ligaški tim “Đeđang” dovedu srpskog diva i centra Bobana Marjanovića.  

-U moje vreme u Kini, a posebno u Pekingu postojale su četiri srpske kolonije, koje su činili prvo poslovni ljudi, potom diplomate, srpski profesori i studenti, potom sportisti, ali i umetnici – objasnio mi je Zvezdan Ćurčić, koji je bio proglašen za najboljeg stranog profesora u Kini, ali se posle kovida vratio u Australiju.

Šta se dogodilo?

Pad srpske kolonije

U srpskoj koloniji u Pekingu i Kini od šezdesetih godina prošlog veka dominiraju naši privrednici, koji su se krajam devedesetih zbog sankcija i kasnije u novom milenijumu u većem broju doselili u Kinu. Petar Ilić iz Zemuna je bio dopisnik „Politike“ , ali je otvorio firmu i stvorio porodicu. Zoran Bogdanović iz Smederevske Palanke, bivši turizmolog bio je vlasnik firme „Starlink enterprise limitid“. Njihove komšije u Pekingu su bili Milorad Marinović, Marko Tomić, Nenad Maričić, Aleksandar Unković, Nikola Tomić, Aleksandar Janković, Dragan Đurović i Miodrag Vulićević. Ivan Maksimović je bio vlasnik kluba „Ink“. Lidija Obradović je bila urednica u Srpskoj redakciji Kineskog internacionalnog radija.

-Uz podršku Ministarstva za dijasporu Srbije mi smo u Pekingu 2010. formirali prvo naše udruženje “Srbija i prijatelji”. Bilo nas je 250 aktivnih članova. Radili smo na okupljanju naših ljudi, razvoju nacionalnog identiteta i saradnje sa Kinezima. U upravi su bili Milorad Marinović, koordinator sekcije za ekonomiju, Milena Bogdanović i Nataša Radosavljević ,koordinatori sekcije za kulturu, Marija Gasević i Marina Tomić, koordinatori sekcije za proslave, Ranka Rabrenović, koordinator sekcije za informisanje, Marko Tomić, Milan i Davor Vujačić, koordinatori sekcije za sport, Katarina Jovanović, koordinator sekcije za humanitarni rad i Marko Petijević, koordinator sekcije za crkvu. Dragan Pavličević i Slobodan Novokmet su hroničari zbivanja u srpskoj i kineskoj sredini. Obeležavali smo državne i verske praznike. Organizovali smo diplomatski fudbalski turnir „Milu kup“ u čast Bore Milutinovića, tada najpoznatijeg Srbina u Kini. I vodili smo humanitarne akcije za pomoć srpskom narodu – rekao mi je sveojevremeno prvi predsednik Zoran Bogdanović  i delegat Skupštine dijaspore u Srbiji.

Udruženje Srba je formirano 2010., godine kada dolazim u Peking i ako se ne varam, prvi sastanak je održan u ambasadi. Okupljali su se najviše za Uskrs. Posećivali su u Pekingu klub “Beach”. A pasulj i pljeskavice smo mogli jesti u “Kiosku”.

-Vodila sam svoje studente na ta okupljanja, organizovali poetske i filmske večeri, žurke ex yu muzike. Drag je bio Saša Umković, uvek nasmejan, često sam ga viđala u “Aperitivu”, kultnom italijanskom kafiću na Sanlitunu. Poslednji put kad sam ga srela, rekao je da je upisao doktorske studije, šalili smo se, i nažalost, posle sam čula loše vesti – pamti profesorka Nataša Radosavljević Gaberova, koja je 2010. Stigla u Kinu da Kineze uči srpski jezik..

Porodica Bogdanović je okupljala ljude, Zoran je bio dobar organizator. Kasnije je imao plan i da okupi i poslovne ljude u okviru jednog udruženja, ali kovid je nekako sve uništio. Gospodin Marin, pa Tomići, bilo je tu i dosta studenata koji su studirali osnovne i doktorske studije.

-Radila je i Srpska dopunska škola u okviru ambasade gde sam bila prva i jedina učiteljica jer je 2017. zatvorena (nije bilo dovojno dece, ostalo je samo dvoje) je takođe otvorena 2010. Pripremala sam decu i orgaizovali smo dečije proslave za Svetog Savu i Novu godinu. Uvek je bilo veselo. Svi naši ambasadori i diplomate (Aleksandar Janković je bio zadužen za školu u to vreme, potom i Biljana Stanković Ivanić) koje sam upoznala tokom godina su podržavale školu i naš rad i pomagale, kao i Udruženje Srba – otkriva profesorka Nataša Radosavljević Gaberova, koja je danas doktorant na temi kineske opera.

Nažalost, zbog pandemije kovida, kada je u Kini uveden karantin rad srpskog udruženja je bio ograničen. Članovi su bili pasivni, mnogi su se vratili u Srbiju, pa i sam predsednik Zoran Bogdanović, a Udruženje Srba u Kini sa sedištem u Peking je prestalo sa radom.

Srpkinje i Tesla

Srbiju i Srbe danas u Kini predstavljaju Ambasada R. Srbije u Pekingu, Generalni konzulat R. Srbije i Privredna komora Srbije u Šangaju.  Postoje i aktivni su Srpsku kulturni centar “Ivo Andrić” u umetničkoj i fabričkoj koloniji Pekinga, Centar i akademija  “Nikola Tesla”, ćevabdžinica “Serbian burger”, koju vodi jedan Kinez, povratnik iz Novog Sada i kineska prodavnica srpskih vina.

U 2026. godinu srpska zajednica u Pekingu i Kini ušla je vidno oporavljena, sa novim ljudima i aktivnostima koje uzdižu ugled Srbije i Srba. Danas srpsku koloniju u Kini i posebno u glavnom gradu čine diplomatski i privredni predstavnici naše zemlje, poslovni ljudi, stručnjaci, zatim profesori i studenti, ali i srpski umetnici i sportisti. Interesantno je da su glavna pokretačka snaga srpske zajednice danas tri dame – Njena ekselencija ambasadorka Maja Stefanović, Tatjana Tanja Soldat, direktorka Srpskog kulturnog centra, obe iz Pekinga. I Jelena Grubor Stefanović, direktorka predstavništva Privredne komore Srbije sa sedištem u Šangaju.

Naša ambasadorka Maja Srefanović ima u Kini visoko zvanje i poseban ugled. Univerzitet u Pekingu joj je ove godine  dodelio zvanja počasnog alumniste i počasnog profesora. Naime, Njena ekselencija je kao mlada studentkinja živela i studirala u Kini. Godine 1993. Maja Stefanović je kao stipendista, u okviru državne razmene, otišla u Kinu. Studirala je kineski jezik na Lijaoning pedagoškom univerzitetu u Dalijenu. Radila je u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije u sektoru za Daliki istok i Aziju. A onda se u Kinu vratila 2012. kao diplomata u našoj ambasadi. Skoro 33 godina kasnije kao srpska ambasadorka Maja Stefanović je otišla u Dalijen i ponovo srela profesore koji su je predavali kineski jezik.

– Tokom cele karijere se bavim Kinom. Studirala sam kineski jezik, a više od dve decenije u Ministarstvu spoljnih poslova se bavim bilateralnim odnosima sa Kinom. Takođe, službovala sam u Ambasadi Srbije u Pekingu. Imenovanje na mesto ambasadora Srbije u Narodnoj Republici Kini predstavlja za mene najveću moguću čast i veliko poverenje a posebno ogromnu odgovornost imajući u vidu da su odnosi Srbije i Kine na najvišem nivou u istoriji, od uspostavljanja diplomatskih odnosa 1955. godine – izjavila je Njena ekselencija za medije.

Danas je naša ambasadorka Maja Stefanović najvažnija ličnost za savremenu srpsku zajednicu u Pekingu, jer je aktivno radi na razvoju političkih i ekonomskih odnosa Srbije i Kine, na saradnji dve zemlje u oblasti obrazovanja i kulture. Predvodila je, na primer, našu delegaciju ove godine u Lijaoningu, Šenjangu i Dalijenu, gde je razgovarala o investicijama, transportu, obrazovanju i razmeni studenata. Ujedno je Ambasadru R. Srbije u Pekingu pretvorila u jedno od glavnih mesta okupljanja Srba u Kini.

Tatjana Soldat, direktorka SKC “Ivo Andrić” u Pekingu je, takođe, kao naša ambasadorka, sinološkinja, odnosno stručnjak za kineski jezik i kulturu. Potiče iz Banjaluke, ali je kineski jezik i književnost studirala od 1989. u Beogradu, U Kinu je prvi put stigla 1993. na stručno usavršavanje. Od tada dirketorka Tanja Soldat živi i radi u Pekinfgu kao lektorka, prevodilac, novinarka, urednica, voditeljka Kineskog međunarodnog radija i kulturna poselnica. SKC “Ivo Andrić” u Pekingu postoji od 2018. godine, a direktorka Soldat ga je od dolaska na čelo institucije pre dve godine, pretvorila u hram srpske kulture i centar kulturne diplomatije Srbije i Kine. Svoje kinesko iskustvo Tanja Soldat je pretočila u knjigu “Kina – očima stranaca, srcem domaćina”.

Najvažnija srpska poslovna žena u Kini je direktorka Jelena Grubor Stefanović. Ova rođena Beograđanka je svetska menadžerka i stručnjakinja za međunarodno poslovanje. Radila je u Italiji, Jućnoj Koreji, Indiji i Kini. Od kraja 2019. vodi Predstavništvo PKS. Uspela je da srpski biznis u ovoj zemlji pretvori u poslovni svet, koji se prepoznaje najviše po Nikoli Tesli.