Srpski junak vredniji od divizije

Na današnji dan poginuo je jedan od najvećih srpskih ratnika i vojskovođa. Srpska istorija je imala mnogo nepokornih boraca, ali je Vojin Popović ipak bio stepen iznad svih. Srbima je ipak poznatiji po svom strašnom nadimku – vojvoda Vuk, i bio je nemilosrdan prema neprijateljima, a pravi primer svim svojim vojnicima. Ukratko, bio je strah i trepet za sve neprijatelje srpskog naroda.

Bio je srpski četnički vojvoda koji je učestvovao u borbama za Makedoniju, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kao komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.

Savremenici su ga opisali kao junaka koji je vredeo više nego divizija. Onoga dana kada je poginuo, svima se činilo da je sa njim umrla i Srbija.

Rođen je u Sjenici. Ubrzo posle toga njegova porodica se preselila u Kragujevac, gde je Vojin pohađao školu. Porodica se preselila u Kragujevac nakon što je Vojinov otac uspeo da se izbavi iz tamnice u koju je dospeo nakon požara u pašinom konaku za koga su Turci optužili Srbe. Svi viđeniji Srbi u Sjenici su tada uhapšeni, bičevani i mučeni na razne načine. Taj događaj je najviše uticao na Vojina koji je i sam izjavio: „Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog, muče Turci. Nek idu u pakao!“ . Dok je Vojin bio dečak, u Kragujevac se doselio četnički vojvoda Micko Krstić koji se borio sa Turcima na prostoru Makedonije. Njegove priče presudno su uticale na Vojinovu odluku da stupi u vojsku i da se posveti razvoju četničkog pokreta u Staroj Srbiji.

Opredelio se za vojnu karijeru. 3. novembra 1901. godine završio je vojnu akademiju i postao potporučnik. Kad su prve čete 1905. krenule za Staru Srbiju među četnicima bio je i Vojin Popović. Učestvovao je borbama protiv turaka na Čelopeku i Kozjaku.

Vuk je naročito insistirao na disciplini, tvrdeći da ona jača moral, ali još više na čestitosti vojnika. Čuvena je njegova naredba:

„Dakle, ja tražim od svojih četnika da me nikad ne lažu, da se ne šale da što ukradu, da ne traže od ove sirotinje da im nešto kuva i peče za jelo, bez mog odobrenja. Sve što se za četu uzima, ja moram znati i to se mora platiti. Svako moje naređenje mora se bez razmišljanja izvršavati. O hrabrosti neću da vam govorim, jer čim ste ovde, znam kakvi ste u tom pogledu. Onaj ko umakne i obruka se, znajte neće dobro proći. Između sebe ne smete se svađati, grditi i meni tužakati. A ovo je najglavnije i dobro upamtite: žene i odrasle devojke ne smete ni pogledati. Sa njima ne smete ni razgovarati. Jeste li razumeli?! Vi ste mutavi za žensku čeljad. Ako vas što žene pitaju, ne odgovarajte, a vi nemate potrebe ništa njih da pitate. Uvek ima poneki muškarac, pa se njemu obratite. Za kog doznam ili primetim da što protivno ovome učini, ubiću ga. To vam je sve. Mene mrzi da ponavljam, zato kad neki novi četnik dođe, vi ga upoznajte sa ovim što rekoh.“

Jedan od njegovih vojnika svedočio je da se vojvoda „nikada nije saginjao kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno – šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci…“

Nakon mladoturske revolucije se vraća u Beograd. Zbog ratničkih uspeha stekao je veliku popularnost u prestonici. Izrađivale su se razglednice sa njegovim likom ili sa slikom njegove čete, a deca su se igrala „četnika i komita“. Kao član organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao Crna ruka, bio je čuvar njenog arhiva.

Vojin Popović učestvovao je u mnogim bitkama, i Četničkim akcijama, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U balkanskim ratovima učestvovao je u Kumanovskoj bici i bici na Srtevici. U Kumanovskoj bici, je već prvog dana, Vukov odred zajedno sa Sedmim pešadijskim pukom, odelo napadu glavnine turskih snaga. Nastupao je i kao prethodnica Konjičke divizije pod komandom kneza Arsena Karađorđević. Zajedno sa četnicima Vasilija Trbića borio se uspešno u klancima planine Babune, nakon čega su ušli u Veles. U Drugom balkanskom ratu komandovao je Dobrovoljačkim odredom.

Njegov četnički odred pomagao je Dunavskoj diviziji u Prvom svetskom ratu da održi front u Mačvi. Kao komandant Jadarskog četničkog odreda učestvovao je u Cerskoj bici. Prvi njihov zadatak je bio da uspore kretanje Osmog austrijskog korpusa, što su izveli uspešno s obzirom da je austrijski komandant izveštavao: „Osmi korpus iznuren do iscrpljenosti svoje snage, stigao je 13. avgusta, tek uveče, kod Novog Sela, a trebalo je stići 12. avgusta ujutru… Naišao sam na otpor komita, koji se kao munja pojave, pa isto tako munjevitom brzinom iščeznu…“ Tog dana vojvoda Vuk je izdao naredbu: „Neprijatelj na našem delu fronta ne sme da se odmara“. Narednih dana česte su bile bitke prsa u prsa, bajonetima, noževima i ašovima, a vojvoda je svoje četnike, među kojima su najstariji bili u ranim tridesetim godinama, lično predvodio. Rame uz rame sa njim borio se i njegov rođeni brat. Kada je, nakon proterivanja neprijatelja preko Drine, pozvao zarobljene Srbe iz Austrougarske da se pridruže njegovom odredu, njihova nezainteresovanost toliko ga je razbesnela „da je levom rukom jednom Srbinu koji se pobunio iščupao uvo.“

Usledile su bitke na Gučevu, Mačkovom kamenu i Kolubari. Vrhovna komanda je 1915. godine formirala dva Dobrovoljačka bataljona od po 4.000 vojnika kojima su komandovali Vojvoda Vuk i Vojislav Tankosić. U Vukovom odredu bili su dobrovoljci koji su doputovali iz SAD i Kanade zahvaljujući angažovanju Mihaila Pupina i Vladike Nikolaja. Mnogi od njih nikada pre toga nisu kročili u Srbiju. Nakon pogibije Vojislava Tankosića njegovi dobrovoljci pridruženi su bataljonu Vojvode Vuka. Zajedno sa srpskom vojskom se povukao preko Albanije a kad je otvoren Solunski front, bio je komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.

Kad je obrazovan Solunski front, prvi odred koji je krenuo u borbu, bio je odred Vojvode Vuka. „Borbe su trajale svakodnevno, često su na dobro utvrđen mitraljez, napadali četnici sa bombama, dok je noć donosila borbe noževima… U bici na Kajmakčalanu presudnu ulogu odigrali su četnici, jer su u odsustvu makaza za žicu, golim rukama pokidali žičane ograde u odsudnom napadu. Gubici su bili veliki, odnosno trećina odreda je bila van stroja.“

U međuvremenu, nakon oporavka vojske na Krfu, povela se priča o odgovornosti za slom i katastrofu. Na meti su bili predstavnici vlasti koji su najviše strahovali od Apisa i ostalih članova Crne Ruke. Znajući da Apisova snaga leži u oficirima koji su mu bili verni, Vojvodi Vuku (kao i drugim crnorukcima) davani su zadaci koji se mogu opisati samo sa „Poslat u smrt“. Međutim, Vuk i njih izvodi uspešno.“

Poginuo je u neravnopravnoj borbi sa Bugarima severnozapadno od sela Gruništa, u jurišu na Staravinski vis 29. novembra 1916. godine u 35. godini života. Po svedočenju komandira Milorada Milosavljevića Burde: kao već ranjen u levu ruku, spustio se Vuk u zaklon, da mu previju ranu, kada ga je drugi metak pogodio sa desne strane, pravo u srce. Njegov Dobrovoljački odred imao je na početku Solunskog fronta 2200 ljudi, a zaključno sa Vukovom smrću spao je na svega 450 ljudi – bila je to i smrt njegovog odreda. Preživeli vojnici Dobrovoljačkog odreda prebačeni su u druge pukove. Brdo je bilo osvojeno a Bugari proterani. Kada je poginuo imao je čin pešadijskog potpukovnika srpske vojske.

Njegovo telo bilo je sahranjeno na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, a septembra 1923. preneto je na Novo groblje u Beogradu. Koliko su ga njegovi vojnici voleli, govori i pismo jednog vojnika upućeno porodici: „I smrt će sama moja biti nemoćna da mi stiša bol za takvim divom kakav je bio Vojvoda Vuk“.“

Celi život vojvoda Vuk posvetio je borbi, to je bio njegov lični izbor. On je u sebi osećao da je pozvan od rodne grude da se svakom tuđincu, neprijatelju, suprotstavi ako taj želi da vlada njegovim narodom. Bio je oženjen i imao jednu ćerku koja nije imala potomaka.

Slika vojvode Vuka u ratničkoj uniformi, iz vremena četovanja po staroj Srbiji, istaknuta je na počasnom i vidnom mestu u prostorijama Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912—1918, njihovih potomaka i poštovalaca u Beogradu, Savski trg broj 9. To Udruženje nastavlja i neguje tradicije ratnog dobrovoljaštva iz Prvog svetskog rata.

Kada se davnih septembarskih dana 1912. godine prema Vardarskoj turskoj vojsci u dva ešalona razvila Prva srpska armija, na njenom krajnjem levom krilu, prema drugoj armiji generala Stepe Stepanovića, nalazio se Dobrovoljački odred vojvode Vojina Popovića Vuka, majora srpske vojske. U dolini Južne Morave, oko Vranja, prema Kumanovu i Ovčem polju, maršovala je najjača – Prva srpska armija. Sto dvadeset i šest hiljada vojnika sa sto pedeset topova svrstanih u šest divizija, od kojih su četiri bile prvog poziva (MORAVSKA, DRINSKA, DUNAVSKA I KONJIČKA), dve drugog poziva (TIMOČKA I DUNAVSKA) i Dobrovoljački odred vojvode Vuka.

Vukovom ratnom drugu iz komitskih dana Dragoljubu Džiliću Stricu iz Lapskog odreda vojvode Tankosića pripala je čast da kod Srba u prvom balkanskom ratu na karauli Lubnica opali prvi metak, a vojvodi Vuku da na Mladom Nagoričanu zametne ljuti boj s trupama Zeki-paše, dva dana pre kumanovske bitke. Velika kumanovska pobeda bacila je u zasenak agoniju Odreda vojvode Vuka, koji se uz podršku jednog eskadrona konjice dva dana davovski borio da ne dozvoli Zeki-paši da probije front i ugrozi levi bok Prve i desni bok Druge srpske armije. Kada je komandant Dunavske divizije prvog poziva Miloš Božanović obavešten da je vojvoda Vuk izgubio dve trećine ljudstva, naredio je komandantu Sedmog puka – potpukovniku Aleksandru Glišiću da pošalje pomoć vojvodi Vuku. Glišić je lično poveo jedan svoj bataljon i odmah ga razvio za borbu. Ponovo je dolina Pčinje prekrivena svežim leševima srpskih i turskih vojnika. Dva puta je vojvoda Vuk opomenuo Glišića da sa sabljom u ruci ne juriša ispred svojih vojnika, a kada je video da ga ne sluša i sam je ponovo digao svoje dobrovoljce na juriš. Tim jurišem je razbijena turska vojska i nagovešten njen kumanovski poraz, ali, na žalost, to je bio i poslednji juriš komandanta Sedmog puka. Taj džin čovek, pogođen u srce, srušio se ne ispuštajući sablju iz ruke. Svečano je, uz prisustvo vojske i građana, sahranjen kod Saborne crkve u Kumanovu, odakle je kasnije prenet u svoj Beograd. Hroničari beleže da je Aleksandar Glišić prvi komandant puka koji je poginuo u osdobodilačkim ratovima 1912-1918. godine. Ne zna se zbog čega, ali za ovaj podvig Glišić nije dobio “Karađorđevu zvezdu sa mačevima.”

Odred vojvode Vuka prošao je sva bojna polja od Mladog Nagoričana 1912. do Kajmakčalana 1916. godine. Na Gruniškom visu na Kajmakčalanu pao je i legendarni vojvoda.

O njegovoj pogibiji Midan Petrović je napisao pesmu – “Smrt Vojina Popovića – vojvode Vuka”:

Nedaleko od Saborne crkve u Beogradu, na Topličinom vencu 1936. godine otkriven je spomenik vojvodi Vuku – delo vajara Đorđa Jovanovića, a u narodu živi legenda o herojskim codvizima vojvode Vuka. Otkrivanju spomenika prisustvovada je i njegova HHHII klasa vojne akademije – najbrojnija klasa srpskih oficira, koja je dala pedeset dva viteza, među kojima su, pored ostalih, vojvoda Tankosić, majori Gavrilović, Kosta Todorović i mnogi drugi.

Za herojske podvige vojvoda Vuk je tri puta oddikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima, dva puta trećim i četvrtim redom.

Kći Slobodanka je rođena sedam meseci pre Vukove pogibije. Vojvoda je bio obavešten da mu je rođena kći i dok je on za tu vest čašćavao svoje drugove, fotografija (na kojoj su pored Vukove supruge, dve svastike i mala Slobodanka) koja je putovala nekoliko meseci preko Ženeve posredstvom Crvenog krsta – Vuk je poginuo na Gruniškom visu. Živo pričajući, Slobodanka je pokazivala tu fotografiju koja je na Solun stigla dva dana posle pogibije njenog oca. U uglu Slobodankine dnevne sobe na uredno doteranom stočiću, stojao je samo jedan predmet – fotografija vojvode Vuka.

Sećala se da su je Vukovi drugovi savetovali da bude skromna i da se nikada i ni pred kim ne hvali da je Vukova kći. Pozivali su je na svečanosti i brinuli se da na vreme završi školu. Seća se svoga “tutora” za vreme školovanja, beogradskog advokata vojvode Dušana Dimitrijevića i mnogih svečanosti, napominjući, da ni malo nije prijatio prolaziti kroz špalir kada su sve oči uprte na nju. S osobitim zadovoljstvom prihvatila je poziv da prisustvuje promociji knjige i drugim svečanostima organizovanim u čast sedamdesetogodišnjice proboja Solunskog fronta i stvaranja prve zajedničke države Južnih Slovena.

Ime ovog neustrašivog i jedinstvenog ratnika nekada se izgovaralo šapatom i sa neverovatnim strahopoštovanjem, nekada bučno poput fanfara koje najavljuju slavni trijumf, a danas se ime vojvode Vuka gotovo ne izgovara jer srpska nacija u poslednje vreme pamti samo ono što je juče bilo…

„Kada jednom bude napisana krvava istorija našeg nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, na svakoj stranici njenoj, posebno u onom prvom periodu revolucionarnog (četničkog) delovanja, nailaziće pozniji naraštaji na ime Vojvode Vuka.“ – pisali su tokom rata novinari.

Kroz ceo taj krvavi period naše istorije, bez malo dvanaest punih godina, on je bio najhrabriji borac Srbije. Vojvoda Vuk bio je rođen ratnik, čovek koji je nepogrešivo znao da odabere teren za okršaj, sačuva svoje saborce – i na kraju da sačuva svoju glavu odakle bi je malo ko mogao sačuvati.

Tekst: Saša Raković (Fejsbuk)