Srpski masoni još 1957. „videli“ raspad Jugoslavije
Piše: Nikola Milovančev
Već 12 godina posle završetka Drugog svetskog rata zabeležena je, u dokumentu o masoneriji koji je sačinila tajna komunistička policija Brozove Jugoslavije (Uprava državne bezbednosti – UDB), jedna rasprava o pripremama na raspad Jugoslavije. Reč je o elaboratu UDB-e u Beogradu iz 1957. godine o masonstvu u Srbiji i nekim vezama sa hrvatskim masonima u to vreme.
Ovaj dokument je prvi spomenuo i vrlo kratko citirao Zoran D. Nenezić u svojoj knjizi Masoni u Jugoslaviji (1764-1980), bez navođenja o kojem dokumentu je reč i bez navođenja signature i gde se taj elaborat UDB-e nalazi. Tek kasnije je Ivan Mužić, 1993. u Splitu, izdao svoj rad Masoni u Hrvatskoj 1918-1967, u kome je (na str. 213-254) ovaj elaborat UDB-e citiran skoro u celosti; međutim, ni Mužić ne spominje gde je original tog dokumenta, sačinjenog u pet primeraka.
S obzirom da, po raspoloživim elektronskim katalozima biblioteka, ni jedna biblioteka u bivše četiri republike SFRJ (osim Hrvatske i Slovenije) ne raspolaže sa spomenutom Mužićevom knjigom, ni javnost u većem delu bivše jugoslovenske države nije upoznata sa sadržajem Udbinog elaborata o masoneriji, sastavljenim u Beogradu 1957, pa je korisno upoznati ju barem sa jednim malim segmentom. Reč je o raspravi koju su rukovodioci jedne od tadašnje dve grupacije beogradskih masona vodili 1957. u vezi njihovog predviđanja (već tada!) da će doći do raspada Jugoslavije. Po oceni analitičara UDB-e, ova masonska frakcija u Beogradu bila je bliska pozicijama srpskog nacionalizma („veliko-srpska šovinistička orijentacija“).
Naslovna strana knjige Ivana Mužića
Po navodima, UDB-e, očito dobijenim prisluškivanjem stana, 22. aprila 1957. je došlo do sastanka Vojislava Paljića, stvarnog rukovodioca „Jugoslovenske lože slobodnih zidara“ (formalni rukovodilac dr Ljubomir Tomašić je već bio u dubokoj starosti) i Paljićevog zamenika, beogradskog advokata Božidara Pavlovića. Tom prilikom povela se debata o pripremama na raspad Jugoslavije – šta Srbima valja činiti. Citiraću ovaj pasus iz elaborata UDB-e:
„Dana 22. aprila o. g. Paljić i Pavlović kao rukovodioci grupe imali su poseban sastanak na kojem su opširno pretresli stanje u zemlji. Između ostalog bilo je i reči o „budućim“ granicama Srbije, podeli Jugoslavije i slično. U vezi sa tim Pavlović doslovno kaže:
„Ja počinjem da iskristaliziram jedno gledište. Moja je osnovna teza ova: ako Jugoslavija ne može da se održi onda deoba treba da se izvrši tek kada Srbi osiguraju vlast u svojim rukama i kada će od njih zavisiti gde će biti njihove granice. Da se ne desi da drugi postavljaju granicu Srbima, već oni sami. Dakle, tako da se čeka momenat da se ne prejudicira pa da nam postavljaju granice protivu naše volje. Treba da budemo mudri i da dočekamo vreme, da imamo vlast u rukama, jer smo dovoljno moćni da srpstvo očuvamo u jednoj državi i da stanemo na čelo a ako ne žele onda da im kažemo: dobro, ali mi odlučujemo dokle smo Srbi. I da stvarno bude sve ono što je naše da se ne desi da nam postave granicu na Drini i ne znam gde, nego kako je etnička tamo da se postavi granica…
Na etničkoj bazi da bude povučena linija. Ako se ne slažemo – molim vas dajte nam Srbe ovamo, evo vam Hrvati. Ali da to ne učinimo pre nego što od nas bude zavisilo. Da se ne bi umešale neprijateljski raspoložene države“. Paljić mu odgovara: „Pa čak i da ne dočekamo takav jedan momenat mi ćemo ipak imati neku vezu sa Srbima u Hrvatskoj. Neće moći braća Hrvati da napadaju tu državnu organizaciju“.
A koliko je državni vrh Srbije, preko trideset godina kasnije, razmišljao (odnosno koliko nije razmišljao) o tome kako se pripremiti na raspad jugoslovenske države, pokazala su događanja koja su usledila u periodu 1990-1995.
