Šta me vuče u Srbiju?

PISMA I ŠVEDSKE

Piše: Goran Malbaša

I ovoga leta, kao i mnogih prethodnih, sreo sam se u Srbiji sa svojim dragim prijateljem iz detinjstva Mihailom „Mikom“ Jovanovićem. Mika je već godinama ugledni profesor Univerziteta Santa Barbara u Kaliforniji, ali nas to ne sprečava da se svake godine, kao po dogovoru, srećemo u bašti za šankom kafea „Koekude“ u Aranđelovcu i uz pivo ćaskamo o koječemu.

Na moju konstataciju da je baš lepo što se svake godine viđamo, s obzirom da je njemu sigurno mnogo teže da dođe iz Kalifornije nego meni iz Švedske, Mika je rekao jednu veoma zanimljivu stvar o kojoj još uvek razmišljam. Rekao je da je Srbija „čista emocija“. Zajedno smo konstatovali da ne postoji nijedan racionalan razlog da se čovek ovamo vraća. Razlozi su isključivo emotivne prirode. Srbiju možeš da voliš ili ne voliš, ali Srbiju ne možeš da objasniš.

Mogao bih da nabrojim, i to veoma argumentovano, desetine razloga zašto je bolje živeti u Švedskoj nego u Srbiji. Razloge za život u Srbiji ne umem da objasnim. Mogu samo da ih osetim. Kakva je to emocija koja mog prijatelja Miku i mene, evo već godinama, tera da holivudski Los Angeles i „severnu Veneciju“ Štokholm menjamo za kriglu piva za šankom kafea „Koekude“ u Aranđelovcu? Teško će biti, kao što rekoh, rečima to dočarati ali ako postoji reč koja je najbliža emotivnom doživljaju Srbije, onda je to reč „ljudi“.

I Srbi i Šveđani, specifični su na svoj način. Šveđani su korektan narod. Ljubazni, kulturni, smireni, puni poverenja čak i prema onima koji ga ne zaslužuju, uvek spremni da pomognu i da vas ispoštuju samom činjenicom da ste ljudsko biće. Ipak, potrebno je mnogo vremena da vam se, onako baš iz duše, otvore, a još više vremena da vidite kako izgleda gostinski tanjir ili čaša u njihovoj kući. Prema Šveđanima osećam zahvalnost i poštovanje, ali mi je teško da osetim ljubav ili odvratnost – ona dva osećanja koja moji sunarodnici redovno bude u meni. I možda je baš odsustvo te dve, krajnje emocije, ono što mi nedostaje.

Samo u Srbiji mogu da skoro zaplačem od sreće kad vidim dragu osobu, da uživam s prijateljima na jedan čaroban način, ali i da oteram nekog u k…., da neko mene otera u k…., da se s nekim posvađam, onako baš žestoko, pa pomirim i odemo na piće. Svega toga u Švedskoj nema. A nesavršenom čoveku poput mene, naviklom da uživa u Dostojevskom podjednako dobro kao i u domaćoj rakiji, da oseti bezvremeni mir liturgije ali i da zaplače uz Šabanove pesme, koji je sklon filozofskim raspravama ali i prostaklucima, koji se u štokholmskoj Stadshus (mesto za dodelu Nobelovih nagrada) oseća podjednako dobro kao i na vašaru u Aranđelovcu, šarenilo života nasušna je životna potreba. Švedska je mirno more dok je Srbija nekad zapenušani talas, nekad ustajala kaljuga. A svako more, da bi bilo more, mora da ima sva tri oblika. To more, ja zovem život.

Nalovna fotografija: Bašta kafea Koekude u Aranđelovcu