Svi falsifikati „Užičke republike“

Piše: Nemanja Dević, istoričar

Za stvaranje istorijske svesti o Drugom svetskom ratu i partizanskom pokretu u Jugoslaviji film je predstavljao jedno od glavnih oruđa. “Bitka na Neretvi“ i “Bitka na Sutjesci“ uticali su na kreiranje svesti o presudnim ratnim događajima iz 1943. više negoli tomovi knjiga, memoaristike i građe, isto kao što su “Valter brani Sarajevo“ i “Otpisani“ kreirali sliku urbane gerile koja kao takva, što po kontinuitetu, što po intenzitetu aktivnosti, nikada nije postojala. Za predstavljanje Srbije u 1941, kako spolja tako i iznutra, ključno mesto imao je film “Užička republika“ Žike Mitrovića iz 1974.

Posle ekranizovane srpske epopeje iz 1914, koju je namenski snimao 1964, Mitrović je deset godina kasnije očigledno bio angažovan da predstavi njen drugi nastavak – narodnooslobodilačku borbi i revoluciju srpskog naroda. Politička podrška, budžet, sjajan izbor uloga, ali i vešto korišćenje srpskih oslobodilačkih tradicija i njihovo uplitanje u revolucionarni rat koji je povela KPJ, doprineli su velikom uspehu filma. A nakon toga – i stvaranju istorijske svesti jedne generacije, koju je i decenijama kasnije teško promeniti.

1. Na filmu komunisti preuzimaju inicijativu u Aprilskom ratu i samoorganizuju se za odbranu od nemačkog okupatora.

Stvarnost: Užički komunisti do maksimuma su bojkotovali i dezorganizovali odbranu grada, a u prvim mesecima okupacije stavili su se Nemcima na raspolaganje. Domaći ljotićevci su sa rezignacijom konstatovali kako su “komunisti uspeli da zagospodare najvažnijim mestima kod nemačkih vlasti“ i tako i njima oduzeli mogućnost da se politički bolje pozicioniraju. Među njima su, infiltrirani u srpske vlasti pod okupacijom, ostali i neki od kasnije visokih partijskih funkcionera, poput Dobrivoja Baje Vidića i Slobodana Penezića Krcuna.

2. Užički komunisti prikazani su od početka okupacije kao aktivni i borbeni. U prvoj borbi na filmu usmrte dva žandarma i čitav vod Nemaca.

Stvarnost: Komunističke oružane akcije u Srbiji umnožile su se tek u drugoj polovini jula 1941. Užički odred bio je u prvoj fazi ustanka, do avgusta, jedan od najneaktivnijih partizanskih odreda u Srbiji, zbog čega ga je partijsko rukovodstvo oštro kritikovalo. Prve akcije bile su mahom manje diverzije i likvidacije lokalnih “petokolonaša“. I sam partizanski oružani otpor 7. jula počeo je ubistvom dva žandarma, ne i Nemaca kojih tada nije ni bilo u Beloj Crkvi i okolini.

3. Partizanski komesar/komandant Bora (Boris Buzančić) nakon prve akcije u verbalnom dvoboju pobeđuje predsednika opštine (nosioca starih vlasti), nakon čega se celo selo svrstava na stranu partizana.

Stvarnost: Jedna od prvih akcija užičkih jeste bila ubistvo predsednika seoske opštine (Boža Krdžića) u okolini Arilja, koji je suprotstavljanje partizanima uistinu platio glavom. Ali prve partizanske likvidacije više su širile strah i ogorčenje prema njihovim jedinicama, negoli što su im podizali ugled.

4. Pukovnik Draža Mihailović je prikazan kao vojni lider, strog i vizionar, nastavljač četničkih tradicija, čuvar poretka i zakleti protivnik “demokratije i parlamentarizma“. U jednom kasnijem kadru, on je bezobzirni čizmaš koji pali cigaretu o kandilo. Jezgro njegovog pokreta, sačinjeno od predratnih oficira i političara, od prvih dana ustanka, u jednoj prilično komfornoj atmosferi, sa čistim i opeglanim odelima i u izobilju ića i pića, odmah donosi političku platformu, u kojoj se ističe da je njihov program u prvom planu “program borbe protiv komunista“ (što iznosi Dragiša Vasić); neki riđi kvazi-Palošević zalaže se već tada za “četničku diktaturu nad monarhijom“ (?!) i da “država mora biti u rukama četnika“, filmska insinuacija na Stevana Moljevića iznosi platformu izgradnje Velike Jugoslavije “i u njoj etnički čistu Veliku Srbiju“. Sabor četnika završava se uz more alkohola, pesmu “Drma mi se na šubari cveće“ i poznatu scenu lupanja pijanog četničkog kabadahije glavom u sto…

Stvarnost: Za početak dosta jednostavnija. Mihailović se nije pozivao na kontinuitet sa četništvom, niti je 1941. imao bilo kakvu političku platformu (što se pokazalo kao jedna od njegovih inferirornosti pred komunistima). Zapravo se radi o aluziji na Baški kongres, do kog je došlo tek u januaru 1944. Mihailović je bio ubeđeni demokrata i legalista, kako 1941. tako i 1946. i verovao je da se sudbina i Jugoslavije i srpskog naroda rešava na slobodnim izborima. Naposletku, Moljevićev plan bio je lični i nikada nije postao deo zvanične politike Ravnogorskog pokreta, koji se na kongresu u selu Ba opredelio za federalistički uređenu Kraljevinu Jugoslaviju – a politička platforma tada je umesto nacionalističkog dobila snažan socijaldemokratski pečat.

5. Četnički komandanti na terenu, koje tumače Rade Šerbedžija (major Barac – ustvari Jovan Derok) i Bogoljub Petrović (kapetan Đorđević – ustvari Vučko Ignjatović) glasno govore i busaju se u junačka prsa, dok se uzdržavaju od napada na Nemce. Suprotno, partizani i dalje nose oslobodilačku borbu na svojim plećima, pa iako tražeći pomoć od četnika, prvi grad oslobađaju sami. Borba počinje veštim partizanskim manevrom, a završava se uz 20-ak mrtvih i isto toliko zarobljenih Nemaca, te njihovom kasarnom u plamenu. Četnici ulaze kukavički u oslobođeni grad, tek po završenoj krvavoj borbi, i traže da se vlast u njemu podeli, a čim im to pođe za rukom oni se u nedostatku ratnog iskustva međusobno izmlate u kafani, sve uz gađanje slike svog vrhovnog komandanta kralja Petra flašom vina ili rakije…

Stvarnost: Prvi gradić u koji su partizani “nesmetano prodrli“, bez opaljenog metka, kako piše “prvoborac“ (kasnije komunistički general) Nikola Ljubičić bila je Bajina Bašta i to se odigralo noću 18/19. avgusta 1941. Ljubičić dodaje da je “cilj akcije bila Poreska uprava, u kojoj se, prema dobivenim obavještenjima, nalazila veća suma gotovog novca“ – i napad je urodio plodom, budući da su partizani u ovoj akciji zaplenili oko 670.000 dinara. Pre svanuća već su napustili grad. Tri dana kasnije, 22. avgusta, na kratko su upali i u Arilje, koji je branila manja žandarmerijska posada; u borbi su tada poginula dva partizana i dva žandarma. Nijedan Nemac nije poginuo u ovim borbama. Prvi veći grad koji su ustaničke jedinice zauzele od Nemaca i zadržale ga duže vreme bila je Loznica (31. avgusta) – ali nju su oslobodili četnici potpukovnika Veselina Misite, bez pomoći partizana. U toj borbi Misita je sa nekoliko svojih saboraca junački poginuo, a četnici su zarobili oko 90 nemačkih vojnika, što je označilo prekretnicu u dotadašnjem ustanku protiv okupatora.

6. Tačno na početku drugog sata filma, partizani silovitim jurišom isteruju Nemce iz Užica, koje će postati centar partizanske slobodne teritorije. Borba je krvava, uz velike gubitke na obe strane, a pored desetina mrtvih, uz povlačenje u neredu, Nemci trpe gubitke od nekoliko uništenih tenkova i oklopnih vozila.

Stvarnost: Ovo je zapravo kompletno izmišljena epizoda, jer se oko Užica nisu ni vodile borbe. Grad je uistinu tokom septembra slavio dva oslobođenja: najpre su, po izlasku Nemaca u okviru njihovog taktičkog pregrupisavanja u zapadnoj Srbiji, 21. septembra u Užice ušli četnički odredi Koste Pećanca i uspostavili svoju upravu. U narednim danima u gradu je vladala velika napetost, jer se očekivao dolazak partizana i otpor četnika koji im ne bi olako prepustili grad. Zaista, partizani Užičkog odreda su se ubrzo približili gradu, ali je konflikt za prvo vreme izbegnut: dve strane su pristupile pregovorima ne bi li se izbeglo „prolivanje bratske krvi“. Konačni rezultat pregovora bio je da su četnici popustili pritisku čaršije („da vidimo šta hoće ta naša deca“) čiji su mnogi ugledniji građani imali sinove u partizanima. Popodne 24. septembra partizani su ušli u Užice, koje ih je oduševljeno pozdravilo. Nemački obaveštajni organi registrovali su i jedan nepoznat detalj: da su se u posredovanje oko predaje vlasti između četnika Koste Pećanca i partizana uključili i četnici Draže Mihailovića, koji su olakšali da vlast u Užicu „sklizne“ u ruke komunista…

7. Kroz čitav film provlači se ljubavna priča partizanskog komesara/komandanta Bore (u ulozi Buzančića objedinjene su nekolike sudbine, otprilike i Petra Stambolića i Branka Krsmanovića i Milinka Kušića i Dušana Jerkovića, možda i još ponekog) i rukovodioca agitpropa Nade (Božidarka Frajt). Njihova ljubav je platonska i čista, ograničena rigidnom proleterskom seksualnom etikom.

Stvarnost: budući da se u partizanskim odredima od prvih dana našao značajan broj žena, komunisti na terenu jesu vodili računa o muško-ženskim odnosima. Međutim, ova pravila ponašanja kršena su na mnogo mesta. Po sećanju Vladana Bojanića, u Mačvanskom NOP odredu više rukovodilaca započelo je vanbračne veze sa mlađim partizankama, a oko partizanske bolnice stvorilo se nešto što je pojedincima ličilo da je „prava mala javna kuća, samo što se nije plaćalo“. I pokrajinsko povereništvo partije u Nišu kritički se odnosilo prema činjenici da je većina političkih rukovodilaca sebi našla družbenice već u prvom periodu vojevanja. Milovan Đilas je izneo još jedno manje romantično zapažanje, vezano za najviše partijske funkcionere – da su ih u Užicu „pratile mlade i zgodašne sekretarice, upadljivo intimnije s njima nego što je to sam posao nalagao“. Najistaknutiji je bio primer samog Tita, koji se saživeo sa bezmalo 30 godina mlađom sekretaricom, studentkinjom Davorjankom Paunović. Kako je zaključio još jedan „puritanac“ među partizanskim komandantima u Srbiji, Pavle Jakšić, „partizanski surovi seksualni asketizam među borcima nije, očevidno, bio u skladu s hedonizmom u visokim štabovima.“

8. Jedna od najpotresnijih scena jeste smrt partizanskog omladinca Dače, uz kadar njegove ožalošćene majke (Ružica Sokić) i oca (Ivan Jagodić) koji ga mrtvog nosi na rukama. Kako se kasnije saznaje iz jednog razgovora, njega su iz zasede, mučki, tog oktobra 1941. ubili četnici pukovnika Mihailovića. Taj momenat je predstavljen i kao jedan od ključnih kada partizani uviđaju četničku izdaju i okreću se protiv njih. “I ne samo njega. Svakog dana ubijete po nekog, mučki, iza leđa“, dodaje Branko Kockica, verovatno u ulozi Miodraga Milovanovića Luneta.

Stvarnost: Tokom septembra i oktobra 1941. u široj zoni Užica partizani i četnici imali su nekoliko oružanih sukoba. U tim sukobima, broj žrtava je bio sledeći: nakon konflikta oko uspostavljanja komande u Požegi (22. septembra) partizani su pored razoružavanja većeg broja četnika jednog od njih i streljali, u sukobima kod Kosjerića oko vlasti u toj varoši bilo je nekoliko poginulih i ranjenih – i to na obe strane, 28. septembra u sukobu u selu Rožanstvo (Zlatibor) poginuo je jedan partizan i jedan saradnik četnika (Radomir Mićić, solunac, nosilac Karađorđeve zvezde), 4. oktobra došlo je do većeg sukoba u Požegi, ali po svemu sudeći bez ljudskih žrtava (četnici su zarobili pa pustili na slobodu veći broj partizana), 23. oktobra došlo je do jednog incidenta u Čajetini, ali on prisebnošću lokalnih komandanata sa obe strane nije prerastao u borbu. Izvan ovoga, nije bilo pojedinačnih ubistava partizana od strane vojno-četničkih odreda niti napada na njih u užičkom kraju.

9. Jedna od upečatljivih scena je i priredba partizana u Užicu – svi koji su gledali film pamte bar scenu gde Neda Arnerić (a za njom i čitava sala) pevaju pesmu “Sa Ovčara i Kablara“.

Stvarnost: Možda najprepoznatljivija partizanska pesma do današnjih dana, koja je potekla u Srbiji, jeste „Sa Ovčara i Kablara“. Najčešće se (pogrešno) smatra da je nastala u vreme „Užičke republike“ i da govori o ugledu Josipa Broza. Međutim, kako izvori govore, pesma je u tim krajevima bila popularna još u 19. veku i u vreme ratova za oslobođenje od Turaka, kada su i srpski dobrovoljci iz porobljenih oblasti pevali: „Srpski kneže primi naske u redove srbijanske“. Kasnije je knjaz jednostavno zamenjen „drugom Titom“. Izmenjena pesma se zaista pevala među partizanima u zapadnoj Srbiji, mada postoji i četnička verzija sa drugačijim nastavkom. Vladimir Dedijer je opisuje kao „ram-pesmu“, jednu od onih koju su partizani prepravili i ubacivanjem novih imena i događaja u postojeće stihove i melodije samo načinili svoju verziju.

Priredba je, s druge strane, najverovatnije prekomponovana proslava Oktobarske revolucije u Užicu, za koju su se komunisti hvalili da je, posle Moskve i Kujbiševa, bila najveličanstvenija u celom svetu. Užice je uoči 7. novembra 1941. zaista ličilo na neki gradić u SSSR-u: zidovi centralnih zdanja bili su pokriveni transparentima i plakatima sa revolucionarnim parolama, a gradom su dominirale slike Staljina i sovjetskih vojskovođa, sve sa velikim slavolukom sa petokrakom zvezdom na trgu, čije se sijalice tih dana nisu gasile ni danju ni noću. Za razliku od takve ikonografije, na filmu je predstavljen veliki mural na kome su ravnopravno oslikani Staljin i Čerčil…

10. Film se dotiče pregovora u Brajićima koji su vodila vođstva dva pokreta otpora 26. oktobra 1941. sa ciljem uspostavljanja bolje koordinacije i saradnje u borbi protiv okupatora. Po ovom filmu, Mihailović je svih 12 Titovih predloga odbio, izuzev tačke o zajedničkoj podeli plena. Ipak, Tito mu je velikodušno ponudio oružje iz Užica. Branko Kockica će na to izgovoriti antologijsku rečenicu: “Zar ovakvima naše oružje?“

Stvarnost: Delegacija Vrhovnog štaba partizanskih odreda, sastava Josip Broz, Sreten Žujović i Mitar Bakić, obrela se 26. oktobra u Brajićima. Bili su ovo peti po redu zvanični pregovori između komunističkog i ravnogorskog štaba (a drugi uz prisustvo dvojice glavnih komandanata) i u svakoj prilici partizanski pregovarački tim se menjao. Iz komande vojno-četničkih odreda, komunisti su za sagovornike imali uigran tandem: pukovnika Mihailovića, Dragišu Vasića, potpukovnika Dragoslava Pavlovića i dva nova lica, poručnika Jakšu Đelevića i kapetana Milorada Mitića. Kako je Đelević opisao, razgovor je započeo u prijateljskom tonu, gde je jedan od četnika iz Mihailovićeve pratnje ponudio goste kuvanom rakijom, dok je Broz prisutnim četnicima podelio po paklu cigareta.

Dalje se diskutovalo o zajedničkim akcijama, podeli plena, kao i o pitanju „divljih“ odreda koji su posebno remetili odnose dve vojske. Od Brozovih 12 predloga za rešavanje nesuglasica, Mihailović je odbacio četiri, koji su se ticali uspostavljanja zajedničkog štaba u kojem bi se on potčinio Titu, uključivanja političkih komesara u sastav vojno-četničkih odreda i legalizovanja narodnooslobodilačkih odbora kao novih organa vlasti. Iako je opet izostalo potpisivanje zvaničnog dokumenta, dve strane sporazumele su se oko nastavka borbe protiv okupatora, uz dalje mobilisanje ljudstva na terenu po principu slobodnog izbora komande i zajedničku podelu ratnog plena. Precizirano je i da „vojske ostanu gde jesu, da se izbegavaju sukobi, a da se dalje akcije koordiniraju“ i da se u svakom mestu stvore mešoviti sudovi za sve krivce i prestupnike iz oba pokreta. Konačno, ugovoreno je da partizanski Vrhovni štab ostane u Užicu kao centru svoje zone odgovornosti, a da Komanda četničkih odreda u istu svrhu dođe u Požegu.

Tu bi svaka strana imala svoju upravu, dok bi u ostalim gradovima ostala zajednička. Saradnja u gradovima trebalo je da omogući da fabrika oružja u Užicu deo proizvodnje preusmeri i prema četničkim odredima; trebalo je da četnici dobiju 12.000 pušaka sa odgovarajućim kontigentom municije (približno polovinu proizvedenu u Užicu), a da sredstva zaplenjena od partizana u trezoru Narodne banke budu usmerena van vojnih snaga, na izbeglice i druge unesrećene građane, dok bi dva glavna štaba zadržala svega po pet miliona dinara. Verovatno zbog usaglašavanja oko ove važne tačke, Mihailović je, iako protivnik revolucionarnih organa vlasti, na kraju prihvatio da partizani neometano formiraju NOO u mestima koja su bila pod njihovom kontrolom.

Mada su komunisti i ove pregovore ocenili kao propale, po zaključcima usmenog sporazuma može se reći da su oni otišli i korak dalje od prethodnog u pogledu konkretnog definisanja akcije, podele odgovornosti i koordinisanja dejstava. Sklopljen na ivici oštrice i u danima kada su tenzije među četnicima i partizanima rasle, sporazum u Brajićima je ipak predstavljao volju da se nastavi saradnja i spreče sukobi između dve vojske. Kao znak dobre volje prema ravnogorcima, Broz je naredio da se odmah posle pregovora Mihailovićevim ljudima iz Užica uputi 500 pušaka sa municijom. Da će, ipak, biti teško sprovesti u život svako slovo usmenog sporazuma, prvi je imao prilike da se uveri Mihailović, i to odmah po odlasku partizanske delegacije iz Brajića.

Samovoljni četnički komandant u Požegi, kapetan Vučko Ignjatović, pripremio je zasedu za partizansko rukovodstvo na reci Skrapež, gde je nameravao da ih likvidira. Automobil u kojem se kretao Josip Broz sa saradnicima bio je zaustavljen i samo se čekalo odobrenje Mihailovića, sa kojim je uspostavljena telefonska veza, da se ubistvo i izvrši. Mihailović za tako nešto nije hteo ni da čuje; oštro je ukorio Ignjatovića pozivajući ga na oficirsku zakletvu. „Od toga dana odnos Draže prema Ignjatoviću nije se nikada popravio“, piše Z. Vučković, oficir iz bliskog Mihailovićevog okruženja. I svedoci ovih događaja iz štaba kapetana Ignjatovića govore da je podela među četničkim oficirima od tada bila sve vidljivija: „Čiča nam dođe kao Kerenski, štiti agenturu!“, bio je zaključak nekih od njih.

11. Tokom pregovora Mihailovića i Broza u Brajićima, pojavljuje se, ne prvi put u filmu, i britanski predstavnik pri ustaničkim snagama u Srbiji, kapetan Dvejn Tirel Hadson. Mihailović mu zabranjuje da bude prisutan na pregovorima kako bi onemogućio da dođe do jedinstvenog antiosovinskog fronta u Jugoslaviji, ali i kako bi sprečio da ovaj pošalje realan izveštaj s terena u London. Na osnovu sporazuma govori mu pak da je komuniste “preveo žedne preko vode“.

Stvarnost: Hadson, 31-godišnji rudarski inženjer, bio je vrlo iskusan oficir SOE, dugo pre rata radio je u Srbiji na poslovima iz svoje struke, paralelno obavljajući i složene obaveštajne zadatke. Ubeđeni suverenista, Mihailović je smatrao da su pregovori komunista i ravnogoraca “unutrašnje pitanje jedne zemlje“, u koje britanski obaveštajac nema prava da se meša, nekmoli da u njima ima ulogu posrednika. Zato mu je i uskratio mogućnost prisustva na pregovorima u Brajićima. Taj potez će ga skupo stajati i već od 1941. uneće jednu dozu nepoverenja između Mihailovića i Britanaca.

12. Dok komesar/komandant Bora i njegov udarnik Miša prolaze preko četničkih položaja prema Užicu, oko sebe vide raspojasane četnike koji piju, vesele se i saleću žene. “Njih bre treba sve do jednog…“, kaže mladi Miša. “Da ne preteruješ?“, pita komesar, a borac, komunicirajući sa njim na ravnoj nozi, odsečno dodaje: “Ne! Izdvojio bih samo onog Radovana, on je pošten. I još ponekog. A sve drugo…“ Komesar mu odgovara paleći cigaretu: “E vidiš, da nije tih Radovana…“, insinuirajući da bi oni odavno raščistili sa četnicima.

Stvarnost: Približno jeste bila ovakva krajem oktobra 1941. I to je jedna od retkih pošteno prikazanih istorijskih epizoda u ovom filmu. Komunisti su za građanski rat bili spremni znatno pre novembra 1941, oni su revolucionarnu perspektivu negovali i zaoštravali još od 1919. Okupacija i vanredno stanje 1941. predstavljali su za njih istorijsku prekretnicu, priliku da dosanjaju višegodišnje revolucionarne snove. Razgovor komesara i borca zapravo podseća na nešto raniji opis razgovora sa Brozom koji je preneo Miloš Minić: “Rekli smo Titu da mi mislimo da bi najbolje bilo za našu dalju uspešnu borbu protiv okupatora ako bismo preduzeli blagovremeno akciju da razbijemo četničku organizaciju, dok smo daleko nadmoćniji od četnika. Tako bismo onemogućili, u stvari, najopasniju petokolonašku organizaciju, daleko opasniju i od Nedićeve države i Ljotićevih i Pećančevih bandi. (…) Tito je nas strpljivo slušao. Bio je i sam opsednut utiscima i razmišljanjima o razgovorima u Struganiku. A onda je rekao približno sledeće: ’Vi grešite. Kad bismo mi to učinili, to bi bila teška politička pogreška sa nesagledivim posledicama’. Ne misli ni on mnogo drukčije o Draži i o njihovoj neiskrenosti u razgovorima koje smo vodili, o tome da treba prema njima biti oprezan da ne bi došlo do iznenađenja. Ali Draža je okupio dosta oficira i podoficira i ljudi sa sela i iz grada, a još mnogo više patriotski raspoloženih ljudi veruje da će on povesti borbu protiv okupatora. Sve dok je tako, kad bismo mi postupili kako vi mislite, mi bismo bili osuđeni od naroda da smo izazvali bratoubilački rat.“ Suštinski, Broz u septembru 1941. nije mislio da ne treba napasti Mihailovića, verovao je samo da za to treba pričekati pogodniji trenutak. O tome jasno piše Minić, to potvrđuju u memoarima i Rodoljub Čolaković i Pavle Jakšić.

13. U okviru Narodnooslobodilačkog odbora (NOO) u Užicu zastupljeni su i predstavnici predratnih građanskih partija – komunisti su oko sebe okupili sve rodoljube bez obzira na njihova politička ubeđenja. Samo do prve nizbrdice, jer se ispostavilo da su ustvari svi oni prikriveni neprijateljski agenti (a šta bi drugo pa bila srpska buržoazija?!).

Stvarnost: Revolucionarne vlasti i NOO su gotovo uvek bili sastavljeni samo od predstavnika KPJ i njenih pristalica, eventualno uz element zemljoradničke levice. „Građanske stranke nisu pružale nikakvo poverenje rukovodiocima i organizatorima narodnog ustanka. (…) Nijedan od građanskih političara nije se pojavio u tadanjim narodnooslobodilačkim odborima ili na javnim tribinama. Bilo je jasno da revolucija ovde nema čak ni saputnike“, piše jedan partizanski komesar iz užičkog kraja u sećanju na 1941. Po Venceslavu Glišiću, u užičkom kraju jedan broj odbornika jeste otpao od NOO i u oktobru, pošto su odbili da učestvuju u osudama na smrt ličnosti koje su okarakterisane kao „narodni neprijatelji“.

14. Pošto predstavnici stranaka napuste NOO, bivaju kažnjeni tako što su izviždani i izbačeni iz sale. Niko ih ne tuče i ne hapsi, a nameće se zaključak da su uprkos svom izdajničkom radu bez posledica preživeli špijunažu u korist neprijatelja.

Stvarnost: Neki od ključnih momenata iz života “Užičke republike“, koji su odneli i najviše života u gradu Užica, jednostavno nisu prikazani u ovom filmu. Pre svega, nije prikazana eksplozija u trezoru Narodne banke u Užicu 22. novembra (poginulo 111 osoba) do koje je došlo nesrećnim slučajem, a zatim ni jednom rečju nije dat ni nagoveštaj obračuna partizanskog odeljenja za borbu protiv pete kolone (preteča Ozne) protiv tzv. narodnih neprijatelja. Hapšenjima, mučenjima i likvidacijama u Užicu rukovodili su Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun, a broj žrtava nikada nije utvrđen. Po slomu ustanka vršena je ekshumacija ubijenih u samom gradu Užicu i nađeni su posmrtni ostaci 69 ubijenih civila, od čega su kod mnogih bili vidljivi tragovi mučenja. Među njima su bili i partijski disident Živojin Pavlović i čuveni srpski ratni slikar Mihailo Milovanović. I sam Penezić ostavio je kratko sećanje na te dane: „Sve dotadašnje direktive bile su usmene, da treba likvidirati najpoznatije petokolonaše i špijune. […] Partizani su sa svih strana dovodili jednog po jednog. Sutradan su doveli i sreskog načelnika Aleksića, koga su uhvatili negde u Mokroj Gori i jednog njegovog policijskog pisara. Moj susret sa Aleksićem završio se na nekoliko šamara. Sam nisam mogao da verujem da će taj veliki protivnik komunista, ovako lako pasti u ruke. To me je odmah prelomilo da ne treba mnogo razmišljati i da treba streljati. Izabrao sam nekoliko najodanijih i meni poznatih partizana, da ih čuva, i počeo sam voditi istragu. To zapravo i nisu bile istrage, već politički dijalozi i optužbe. Onoliko koliko su mene u dva tri maha saslušavali i jednom, baš pomenuti načelnik i njegov pisar.“

15. Jedan od većih četničkih zločina koji je prikazan u filmu je i streljanje partizanskih ranjenika i bolničara, prvog dana građanskog rata.

Stvarnost: Nad partizanskom bolnicom jeste počinjen zločin, doduše ne u oblasti Užica, već Čačka. Hronologija je, ipak, bila nešto drugačija i nju je detaljno razradio istoričar Goran Davidović. Nakon sukoba u Užicu, od 3. novembra, partizanske snage započele su hapšenja i razoružavanja četnika u Čačku i okolini. Preuzeli su kontrolu i nad do tada zajedničkom bolnicom u Gornjoj Gorevnici, gde su četničkog komandanta, rezervnog majora Vojina Ratkovića i njegove saradnike sproveli kao zarobljenike u Čačak, a jednog četničkog kurira koji se tu zatekao streljali. Ovaj događaj nije uveden u oficijelne hronike NOB-a. Samo dan kasnije usledila je i oštra reakcija ravnogoraca: opkolili su bolnicu i zarobili celu njenu posadu i obezbeđenje (ukupno 11 partizana) i odveli ih sa sobom, prema Ravnoj gori i logoru koji je uspostavljen u selu Brajići. Noću 5/6. novembra njih 10 je streljano u ovom selu, među ubijenim partizanima bio je i učitelj Stojan Koraksić, otac potonjeg (i do danas) poznatog karikaturiste Koraksa.

16. Pohod četnika na Užice, započeo 1. novembra 1941, prikazan je kao masovna akcija, naređena od komande na Ravnoj gori i uz maksimalnu kooperativnost lokalnih komandanata. Nije do kraja jasno u dogovoru s kim je ovaj napad pripremljen: da li sa Nemcima ili pak uz prećutnu saglasnost Engleza. Borbe su okončane bitkom na Trešnjici, u kojoj su četnici imali više stotina izbačenih iz stroja, a čitav poduhvat prikazan je njihovim paničnim bekstvom, prilikom kog gaze i preko svojih mrtvih i preko svoje vojničke zastave, koju kukavički ostavljaju na bojnom polju.

Stvarnost: Napad na Užice 1-2. novembra 1941. izveli su samostalno lokalni četnički komandanti iz užičkog kraja (pod komandom kapetana Vučka Ignjatovića), bez ikakvog odobrenja pukovnika Mihailovića. To je bio najveći dotadašnji četničko-partizanski sukob, ali ne i prvi. Ignjatovićeve jedinice su u ovom sudaru relativno lako potučene od spremnijih partizanskih snaga i naterane na povlačenje ka Požegi. Na poprištu borbe ostala su 24 mrtva partizana i verovatno nešto više mrtvih četnika (najmanje 16 mrtvih, ali možda i do 40), ali to je bilo znatno manje od kasnije konstrukcije koja je nastala iz jednog Titovog govora, koji je pominjao “puno polje mrtvih“. Po svemu sudeći, veći gubici četnika zabeleženi su 3. novembra prilikom borbi u Požegi. Po Titovom naređenju sukob tada nije lokalizovan, već se krenulo u konačni obračun i gonjenje vojno-četničkih odreda sve do njihovog štaba na Ravnoj gori. Sukob je zaustavljen nakon niza krvavih borbi (Jovan Marjanović navodi čak 1.500 izbačenih iz stroja na obe strane) uz pritisak savezničkih sila, a kao što je malo poznato u istoriografiji dve strane su 20. novembra postigle primirje i dogovorile nastavak saradnje i zajedničko kažnjavanje krivaca za sukobe.

17. “Pucaj drugarice“, sa Nedom Arnerić u glavnoj ulozi, jedan je od najpoznatijih kadrova i replika iz ovog filma. On simbolizuje početak političke emancipacije žena i njihovu ravnopravnost sa partizanskim borcima, kojom će posle rata izvojevati i svoje političke slobode.

Stvarnost: Komunisti nakon 1945. jesu mnogo doprineli emancipaciji žena, ali je 1941. fokus njihovog rada bio daleko od tog polja. Tokom 1941. u partizane je prema istraživanjima Bose Cvetić stupilo 287 žena iz Srbije, što je broj koji više ni izbliza nije dostignut sve do jeseni 1944. Beogradska komunistička organizacija obraćala se u jednom proglasu avgusta 1941. „majkama, ženama, verenicama i sestrama“, koje je trebalo da budu „dostojne tradicije majke Jugovića“. Njihov cilj je bio da se, u prvom redu, bore za oslobođenje zemlje, potom i za ispunjenje revolucionarnih ciljeva, najposle za poboljšanje ličnog i opšteg položaja žene u društvu. Zadaci koji su im bili davani u prvim mesecima borbe govorili su da se i u partizanskoj komandi zadržala tradicionalna shvatanja i podela na „muške i ženske poslove“. Prve partizanke su u odredima kuvale, prale veš, čistile, ušivale. Sanitet, kao vrlo složena i odgovorna ustanova, koji se tokom rata razvijao, bio je doživljavan kao ponižavajući, „ženski posao“. Trebalo je da prođe vremena pa da budu prihvaćene ravnopravno kao borci (posle njihovog masovnijeg angažovanja i mobilizacije u borački sastav u SSSR-u 1942); saborci su ih dugo gledali sa čuđenjem i podsmehom. Partizanke će kao borci postati važan element unutar partizanske vojske tokom njenog boravka u NDH; tokom ustanka u Srbiji, izuzev predratnih komunistkinja, izuzetno retko su raspoređivane na boračke dužnosti.

18. U filmu je detaljno prikazan susret pukovnika Draže Mihailovića sa Nemcima u selu Divci 11. novembra 1941. Kao ishod ovih razgovora predstavljen je sporazum po kom četnici dobijaju oružje i municiju od Nemaca i nadalje kao njihova pobočnica učestvuju u napadima na “Užičku republiku“.

Stvarnost: U jeku građanskog rata, uz pritisak svojih ljudi iz beogradske organizacije, pukovnika Branislava Pantića i majora Nenada Mitrovića, Mihailović se 11. novembra 1941. u selu Divci jeste sastao sa nemačkim oficirima. Kako zaključuju K. Nikolić i B. Dimitrijević, „nasuprot komunističkim interpretacijama, Mihailovićevi motivi za pokretanje pregovora sa nemačkim vojnim organima bili su egzistencijalni: zbog spasavanja naroda. Oni su realizovani na početku građanskog rata, pa su dobili i antikomunističku konotaciju. Ipak, suštinu su im odredili Nemci: oni su tražili samo bezuslovnu kapitulaciju.“ U takvim okvirima je tekao Mihailovićev susret sa nemačkim oficirima, koji mu nije doneo ništa drugo sem kompromitovanja. U razgovorima koji su trajali sat i po, on je pokušao da istupi sa određenim uslovima za svoj pokret i za narod u Srbiji, ali je za Nemce ideja o predaji „bandita“ bila i prva i poslednja tačka. U vezi sa ovim susretom važne su dve činjenice, koje se ređe pojavljuju u literaturi o Ravnogorskom pokretu, a na koje je još 1979. ukazao i Jovan Marjanović: inicijativa za razgovore sa nemačke strane potekla je iz Abvera (od Georga Kisela i Jozefa Matla), njihove vojne službe kojoj ovakvi kontakti sa gerilcima nisu bili strani. (Godinu i po dana kasnije, u martu 1943, upravo jednom takvom linijom Nemci će komunicirati i sa vođstvom partizanskog pokreta, što će dovesti i do poznatih Martovskih pregovora). S druge strane, sva tri predstavnika Komande vojno-četničkih odreda na pregovorima u Divcima, pored Mihailovića, stradala su u narednih nekoliko meseci upravo od Nemaca: major Aleksandar Mišić zarobljen je u decembru 1941. i streljan u Valjevu, Nenad Mitrović je streljan u Beogradu, a Branislav Pantić interniran u logor u Nemačkoj, gde je zadržan sve do kraja rata.

19. Četnički zločini u građanskom ratu su prilično apostrofirani. Oni ovde pale sela i satiru čitave porodice, pogotovo nemoćne žene i decu. Posebno su upečatljive scene testerisanja seljaka i odvođenja seljaka u crkvu, zajedno sa Nemcima, gde su potom spaljeni.

Stvarnost: Partizani su u prvoj fazi građanskog rata u Srbiji (do pred kraj 1941) usmrtili znatno više civila u odnosu na Mihailovićeve četnike. Jedino tako brutalno umorstvo civila – uz testerisanje ekstremiteta, vezuje se za smrt predsednika opštine Divci Velisava Petrovića, ali ono se pripisuje partizanima, ne četnicima. Iako je potvrđeno mučenje navedenog lica, nisu priloženi jasni dokazi da je Petrović zaista testerisan i lako može biti da se radilo o propagandi koju je plasiralo “Novo vreme“ i kvislinška štampa. Kasnije su poslužili za inspiraciju komunistima… Najbezočnija laž je da četnici zajedno sa Nemcima pale u crkvi svoj narod. Srpski narod je na čitavom svom etničkom prostoru u više navrata mučenički postradao u svojim hramovima, a u oktobru 1942. u selu Kriva Reka, seljaci su silom zatvoreni u svoj hram Svetih apostola Petra i Pavla od pripadnika nemačke 7. SS divizije Princ Eugen. Spaljeni su – njih preko 70 – optuženi od Nemaca da su pristalice i pomagači pokreta Draže Mihailovića…

20. Pogibija majora Koste Barca (Šerbedžija) koji tumači lik Jovana Deroka, vezuje se za učešće četnika u završnom napadu na “Užičku republiku“. Prilazeći nemačkim komandantima, koji mu direktno komanduju u ovoj operaciji (on ih i oslovljava sa “her komandant“), Barac-Derok gine 29. novembra 1941. od nepoznatog projektila, ispaljenog možda sa partizanske a možda (nehotično) i sa nemačke strane.

Stvarnost: Poručnik Jovan Derok, junak iz perioda opsade Kraljeva, poginuo je znatno ranije i na drugoj lokaciji: 8. novembra 1941. u selu Rakova kod Čačka. Derok je prilikom borbi sa partizanima bio ranjen i zarobljen, a svedočanstvo o njegovom ubistvu kraj reke Čemernice dao je jedan od egzekutora: “Pre nego što smo opalili puške, kapetan Derok nam je rekao: ’Nemojte braćo da me ubijete’. (…) Posle ovoga sva trojica smo opalili puške, i kapetana Deroka na mestu ubili. Kada smo izvršili ovo, Ristanović je uzeo pušku kapetana Deroka, a zatim smo se sva trojica vratili u štab čete. Kada smo ulazili u kuću, Ristanović je rekao partizanima: ’Ubismo onu džukelu Deroka’, dok su mu neki od partizana odgovarali: ’Alal ti vera’.“ Jedan manje ostrašćeni partizanski komandant iz Čačka, Đoko Milovanović, zapisao je tada u svom dnevniku da je ubijen jedan od poslednjih ravnogoraca koji je “mirio strasne četnike i partizane“…

21. Kroz ceo film provlači se ljubavna priča partizanskog komandanta Luke (Aljoša Vučković) i Nade (Božidarka Frajt). Oboje ginu junački u prvim danima građanskog rata: dok Luka biva smrtno ranjen u borbi sa nemačkim oklopnim jedinicama, a potom umire sa Nadinim poljupcem na usnama, nju mučki, iz zasede, ubijaju četnici dok drži zbor ženama i majkama protiv građanskog rata. Poslednje njene reči ženama su: “Izborite se same za svoju sudbinu!“ A već nekoliko kadrova kasnije, ubijena je i ona i grupa nedužnih žena, kraj kojih ostaje da plače ratno siroče…

Stvarnost: Komandant Luka je inspirisan stvarnom sudbinom poručnika JV Slobodana Sekulića, koji se od prvih dana ustanka pridružio partizanima. U oktobru 1941. nalazio se na dužnosti komandanata jednog bataljona Užičkog NOP odreda. Međutim, on nije ranjen u borbi sa četnicima, već s “reakcijom“ kraj Požege – i nije podlegao odmah, već je kao ranjenik bio ostavljen i prepušten na milost i nemilost Nemcima na Zlatiboru, tako i zarobljen i onda streljan u maju 1942. na Jajincima. Nada bi pak mogla da bude neka aluzija na Mitru Mitrović – prvu ženu ministarku u partizanskoj vladi (GNOO) u Užicu. Bivša supruga Milovana Đilasa i jedna od najvatrenijih zagovornika građanskog rata još u prvim danima ustanka, Mitra Mitrović je ipak preživela rat. Živela je sve do 2001. Danas joj u rodnoj Požegi, zanemarujući drugu stranu medalje i istorijsku istinu o njenom delu, neke nove antifašistkinje slikaju veseli šareni mural.

22. Partizansko povlačenje iz Užica 29. novembra predstavljeno je kao dobro organizovano, postupno, sa jasno izgrađenom taktikom odbrane. Prema ovom prikazu, Nemci na Kadinjači uz velike gubitke u ljudstvu i tehnici probijaju partizanske linije i na jedvite jade osvajaju grad (artiljerijski dvoboj podseća na scene iz “Marša na Drinu“ istog autora). Pred njima, u zbeg kreće skoro celo Užice, a među poslednjima u zaštitnici i Tito. Mit o partizanskim Termopilima je stvoren.

Stvarnost: Major Jugoslovenske vojske Branko Poljanac, koji je krajem oktobra stigao u Vrhovni štab u Užice, izradio je za partizanske odrede nekoliko uputstava iz vojne veštine, među kojima je posebno značajno za nastupajuće dane bilo ono pod naslovom „Kako se drži – brani slobodna teritorija“. Uviđajući značaj tog dokumenta, potpisao ga je lično Josip Broz. Međutim, kada je krajem novembra nastupila nemačka ofanziva, po Brozovoj zapovesti se radilo suprotno preporukama, što je u velikoj meri doprinelo rastrojstvu partizana.

Josip Broz je odbio ideju da se otpor Nemcima pruži na Crnokosi, smatrajući da veća opasnost dolazi od nemačke grupe „Zapad“ koja je nastupala od Ljubovije i naredio je odbranu na prevoju Kadinjača. U partizanskom štabu u Užicu nakon 20. novembra vladala je panika, a rukovodstvo nije bilo jedinstveno ni oko pitanja kako se suprotstaviti okupatoru. Brozu se izgleda jedini javno suprotstavio predsednik GNOO, „revolucionarne srpske vlade“, Dragojlo Dudić Čiča. On je bio pesimista po pitanju mogućnosti otpora i frontalne borbe i predlagao je nešto slično što i Draža Mihailović – osipanje u gerilu i nastavak borbe kao i pre formiranja slobodne teritorije. Nešto tiši, među vojnim komandantima, bio je Koča Popović.

Uzalud su činjeni i napori da se 28. novembra u Užicu i Čačku pronađe dodatno oružje i izvrši opšta mobilizacija vojnosposobnih muškaraca. Vesti koje su iz agitpropa plasirali kao dokaz spremnosti – da gradovima preti „zversko klanje“ od nemačkih kaznenih ekspedicija, ali da su komunisti spremni „ako to ustreba, i da čitav grad iselimo“ – samo su pojačale paniku među stanovništvom. Poslednja noć u slobodnom Užicu iskorišćena je za obračun komunista sa „narodnim neprijateljima“: 28/29. novembra iz zatvora ih je izvedeno i streljano oko 40.

Partizansku prestonicu branili su 29. novembra Radnički bataljon Užičkog odreda, ojačan sa dve čete Posavskog i jednom četom Drugog šumadijskog odreda. Komandantu odreda, učitelju Dušanu Jerkoviću, ostalo je da sam osmisli kako će sa 300 partizana i jednim topom zaustaviti nemačku borbenu grupaciju od 2.600 ljudi sa tenkovima i baterijom topova. Kako je to protumačio Ljubomir Simović, ispostavilo se da „je jedan promrzli i loše naoružani pekar stajao prema osam iskusnih, istreniranih i odlično naoružanih vojnika“.

Uočivši izdaleka partizanske položaje, nemačka komanda najpre ih je uz podršku artiljerije uhvatila u klešta, a potom uz svu nadmoćnost prinudila na borbe u okruženju. Borba na Kadinjači trajala je od 13 do 14.30 časova, a za to vreme izginuli su borci Radničkog bataljona i dobar deo njihovih saboraca iz drugih jedinica. Sa njima su listom postradali i njihovi komandanti: Dušan Jerković, komandant Radničkog bataljona Andrija Đurović, komesar Posavskog odreda Bora Marković, komesar Oraške čete Rade Marković i drugi. Bio je ovo jedinstven primer u Srbiji gde su se partizanski komandanti skupa sa svojim vojnicima borili zaista do poslednjeg metka i poslednjeg daha. Ipak, njihovu borbu ne možemo da tumačimo kao „samožrtvovanje“, jer dobar deo njih nije tačno ni znao kuda ide i sa kakvom se silom suočava. Pre će biti da se radilo o njihovom žrtvovanju od strane Vrhovnog štaba, usled opšte panike i nedostatka vojnog iskustva. Druga tačka otpora, kod Ponikovice, bila je slomljena još jednostavnije, i Nemcima su svi putevi za Užice bili otvoreni. Oni su očekivali borbe u gradu, pa su ispred pešadijskih propustili tenkovske jedinice.

Međutim, otpora više nigde nije bilo. Oko 16 časova posle podne nemačka zastava se pobedonosno zavijorila na zvoniku užičke crkve. Zaključak o borbama 29. novembra u dnevniku nemačke komande bio je kratak i pobedonosan: „Osvojeni Užice i Požega. Neprijatelj je imao 572 mrtva, 85 ranjenih i 224 zarobljena. Sopstveni gubici – dva mrtva i dva ranjena.“ Članovi Vrhovnog štaba i partizanske komande našli su se u paničnom bekstvu; Brozu je trebalo vremena da te noći pronađe saborce. U partizanskoj memoaristici nije izneseno puno detalja o tome kako je izgledao partizanski beg iz Užica posle 67 dana vlasti nad gradom. „I grad nas je muklo ispraćao – niko nije otvorio prozor da domahne rukom – ni oni koji su nas voleli i žalili nisu se usudili da zakukaju za nama“, jetko je primetio Milovan Đilas. Venceslav Glišić povlačenje opisuje sa dve reči: „dezorganizacija i haos“. Gojko Nikoliš je bio u prilici da prilikom odstupanja zabeleži i neprijatne komentare ozlojeđenih Užičana: „’Zavadiše nas s Nijemcima i pobjegoše, dabogda ne povratili se više.’ Teško mi je. Tako, dakle, izgleda ’oseka’ ustanka. Sad će i zec dizati nogu na nas.“

Konačno, i sam termin “Užička republika“ nije egzistirao u ratno vreme, pogotovo ne među partizanima 1941. Kao takav prvi put se javio u kvislinškoj štampi i bio je pežorativan; partizansko vođstvo iz taktičkih razloga nije nipošto moglo da posegne za takvim nazivom. Broz i Kardelj su u nadolazećem talasu ustaničkih aktivnosti 17. novembra upozoravali PK za Crnu Goru da nipošto ne proglašavaju „nekakve republike ili ustave“. Međutim, taj termin se 1942. pojavio i u sovjetskoj štampi, a posle rata, kada je republika zaista proglašena, bio je opšteprihvaćen i u istoriografiji i u javnom govoru. Pa i na filmu…

Izvor: Stella Polare