Svi podvizi starca Save

Piše: Advokat Predrag Savić

Za skoro četiri decenije profesionalnog bavljenja pisanom rečju (honorarni saradnik pojedinih lokalnih  medija i „Večernjih novosti“ postao sam sa 16 godina) jedinstven i neponovljiv utisak na mene je ostavio jedan čovek –  monah Sava Komatović.

Kada je stigao na ruševine manastira Podostrog (Podmaine), monah Sava Komnenović već je imao dva velika podviga – jedan u svom rodnom kraljevačkom kraju, a drugi u Duljevu kod Svetog Stefana. I u Podostrogu, kod Budve, započeo je gradnju, ali sustigle su ga godine i bolest.

Iz bolničke postelje zatražio je od crnogorsko-primorskog mitropolita Amfilohija blagoslov pred smrt i najviše monaško priznanje – veliku shimnu (anđeosko lice). A kad je mitropolit to odbio, uz napomenu da Sava mora da obnovi i manastir Podostrog, dogodilo se čudo. Starac je ustao iz postelje i drhtavim rukama počeo je da premeće kamenje dvostruko teže od njega, izdaje zapovesti bratstvu…

Ova anegdota o tome kako je iguman zbog monaške discipline „odložio“ i smrt, navela je, između ostalih, i pojedina preduzeća iz okoline Budve da u građevinskom materijalu pomognu obnovu Podostroga, nekadašnjeg sedišta crnogorskih mitropolita, a i lokalne vlasti da manastir vrate u posed Cetinskoj mitorpoliji.  Ovu angdotu objavio sam barem tri puta na stranicama „Večernjih novosti“, u knjizi „Svetlsoti  pravoslavlja“ i još desetak drugih novina i časopisa.

Fotoreport Zoran Jovanović Mačak, redakcijski vozač Zvonko Mitić  i ja , Podostrog smo  prvi put  posetili  u  zimu 1996. godine, za vreme jake oluje, koja je pretila da odnese kamp-prikolicu u kojoj su skoro pune dve godine, u svega nekoliko kvadrata, stanovali starac Sava i monasi i iskušenici Benedikt, Agaton i Zaharije. Njih četvorica su tu, u početku bez struje i vode, u neverovatno teškim uslovima, posle 135 godina pauze započeli svakodnevna bogosluženja. Pre nego što su dobili pomenutu kamp prikolicu jedno vreme živeli su  u Podmaini  u zemunici.

Tada sam zapsiao sledeće reči  o manastirskim zdanju u Podmaini monaha Benedikta Jovanovića:

-Postoje pretpostavke da su manastir podigli Njemanjići, tačnije, sveti Stefan Dečanski u narodu poznatiji kao sveti Mrata. Dokaz za ovu tvrdnju je i freska svetog Stefana Dečanskog koja se nalazi u maloj manastirskoj kapeli, na mestu gde su živopisani likovi ktitora.

Prema rečima oca Benedikta, Podostrog je za vreme dinastije Petrovića bio sedište mitropolita. Tu, u manastirskom konaku, vladika Njegoš je pisao pojedine delove „Gorskog vijenca“ i druga književna dela.

-U vreme vladike Petra (Rada) Drugog Petrovića Njegoša Austrijanci su manastir pretvorili u vojnu tvrđavu – pripovedao nam je otac Benedikt. – Manastir je od Austrijanaca potom otkupio poznati budvanski pop Filip Tanović, tako da je manastirski kompleks sve do pedesetih godina prošlog veka bio u privatnom vlasništvu. Tada je nacionalizovan a potom konačno i ponovo vraćen Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Podostrog je u svojoj bogatoj istoriji čak tri puta razaran, poslednji put prilikom zemljotresa 1979. godine. Monaško bratstvo sa starcem Savom na čelu prvo je obnovilo kapelu koja se nalazi u ruševinama konaka. Konak je nekada bio impozantna građevina, višespratnica, sa ogromnim podrumom.

U vreme  naše prve posete,  uz pomoć majstora bile su izlivene dve nove betonske ploče nad konakom, a otac Benedikt najavljivao  da će uskoro postaviti  novu krovnu konstrukciju.

-Manastirska crkva, Hram Uspenija Presvete Bogorodice građena je od 1747. do 1756. godine i to za vreme vladike Save i Vasilija Petrovića. Međutim, nikada nije u njoj bilo bogosluženja – objasnio nam  je otac Benedikt, dok u rukama ogrubelim od teških fizičkih radova drži brojanicu. – Radimo i na obnovi i završetku ovog Hrama, koje je, takođe, oštetio zemljotres.

Od  jeromonaha Ilariona Đurice, nastojatelja manastira Prevlake i u to vreme  duhovnika monasima iz Podmaine, otac Benedikt (u svetovnom životu bio je i direktor jednog turističkog preduzeća), kao ni monasi  Zaharija i Agaton, nijednog trenutka nisu se žalili na uslove u kojima su živeli. Govorili su, da su pored kamp prikolice dobili još jedan stari „kontejner“ za građevinske radnike.

-Ma, ovo je sada za nas pravi konfor i luksuz –  zapisao sam i  objavio i knjizi „Svetlosti pravoslavlja“ reči oca Benedikta dok je  pokazivao trošni „kontejner“ u kojem su kreveti na sprat i improvizovana kuhinjica. – Sada više ne moramo da kuvamo pod otvorenim nebom tako da nam je kiša i sneg više ne smetaju i ne razvodnjavaju pasulj i ostala jela. Sada imamo struju, tu je česma sa vodom. Sa setom se sećamo onih prvih meseci kada smo došli u Podostrog, kada nismo mogli nigde da se umijemo i okupamo. Veliko je naše zadovoljstvo što smo uspeli da se održimo i u takvim uslovima i uradimo dosta toga na obnovi manastira.

Starac Sava je, sve vreme ovog razgovora, obilazio građevinu i to po silnom vetru i kiši, onda je došao na ručak. Otac Agaton nam u poverenju saopštio da za vreme Velikog posta njihov starac jede samo pahuljice od mekinja.

Nema ni ribe ni ulja. Ubrzo sam shvatio da bratstvo neograničeno veruje i poštuje svaku zapovest starca Save. A on ne želi da priča kako je iz pepela obnovio manastir Svete Petke u Stubavu, u žičkoj aparhiji, ni obnovi Nemanjićkog manastira Duljevo na Svetom Stefanu, niti o svom višedecenijskom monaškom životu.

Pitao sam gotovo u šali,  možemo li uskoro očekivati da krene u obnovu i četvrte svetinje, a on mi je odgovario :

-Za sva dobra je zaslužen Bog i za sve hvala Gospodu Isusu Hristu!

Nije želeo da  priča o sebi,  govorio bi da ne treba pisati o monaškim podvizima već o hrišćanskim vrlinama i zapovestima … Voleo je otac Sava da drži duge besede. I  tog  dana je imao jednoipočasovnu besedu o životu Spasitelja, o pogrešnosti Darvinove teorije, značaju molitve, crkvenoj organizaciji, pravoslavnim korenima i tradiciji, opsenostima koje neose sekte i novi svetski  poredak, a posebno o – značaju posta.

Još pre dolaska u Podmainu i susreta sa starcem Savom su nam skrenuli pažnju da kad nas pita da li pušimo ili pijemo alhohol, obavezno damo odrečan odgovor. Upozorili su nas da starac ne voli alkohol i posebno cigare i da je u stanju da takve goste izbaci  iz kamp prilokolice, ili da im satima drži pridike.

Starac Sava, škiljeći kroz jedno oko jer, drugo je negde u beleom svetu izgubio,  prvo je pitao fotoreporetera Zorana Jovanovića Mačka da li puši i pije alhohol. I ovaj koji je možda tek nekoliko puta u životu uzeo cigaru i retko kad popio poneku čašu vina, priznade da je slkon ovim porocima. Ulsedila jednočasovna kritika starca Save, čija je suština bila da nam Bog nije dao život da bi ga neodgovornim ponašanjem uništavali i traćili!

Bilo su to toliko upečatljive i iz srca izrečene kritike i konstatcije o štetnosti posebno duvana, da sam i samo nekoliko godina kasnije setivši se tih reči starca Save, ostavio zauvek cigarete!

Sve to se događalo dok je olujni vetar pretio da odnese pomenutu prikolicu. Zamolio sam starca Savu za blagoslov da ga fotografiše Zoran  Jovanović Mačak. On uz osmeh reče da da će dozvoliti fotografisanje jer, zna da  Mačak nije stravstven pušač i da vidi je dobar i porodičan čovek!

Tako su nastale fotografije na kojima sićušni starac Sava odoleva vetru kraj ogromne gomile kamena koje će uskoro biti ugrađene u manstirska zdanja.

Napisao sam mini reportažu o Podmaini  i starcu Savi i objavio na stranicama „Večernjih  novosti“. Taj dan je barem nekoliko stotina čitalaca nazvalo Redakciju da pohvali taj tekst!  Početkom 1998. godine objavio sam knjigu „Svetlosti pravoslavlja“. Nekoliko dana pošto sam primerak knjige poslao u manastir Podmainu, zazvonio mi je telefon.

Zvao me je neko od bratije iz Podmaine, da saopšti poslednju želju starca Save, da mi kaže da starac Sava  rešio da se  Bogu predstavi i da je naredio da mi se to obavezno javi. Monah još reče da me starac Sava doslovce pita: „Koga želim  od meni blsikih ljudi na onom svetu, da mi pozdravi?“

Toliko sam bio iznenađen tim pitanjem da se jedva setih imena svoji predaka – deda i baba! I još mi sagovornik, verovatno je to bio otac Benedikt, mada sa sigurnošću ne mogu reći, reče da starac Sava zadovoljan napušta ovaj svet sa najvišim monaškim prizanjem – velikom shimnom koju mu konačno dodelio mitropolit Amfilohije!

Sedoh i dohvatih malu „Unisovu“ pisaću mašinu i odmah napisah tekst o starcu Savi. Sutradan su mi javili da se starac Sava upokojio. Imao sam već gotov tekst kojim najavljujem njegovu sahranu u manastirskoj crkvi Uspenija Presvete Bogorodice, kako  to i dolikuje velikim pravoslavnim podvžnicima.  Tako su 28. marta 1998. godine „Večernje novosti“  objavile jedine u zemlji tekst da je nastojatelj manstira Podmaine umro pošto je ispunio veliki zadatak.

Tekst je nosio  naslov „Odložio i smrt“ koji je dao  pokojni Pavle Pavlović, vrsni knjižnjvnik, reportet i znalac srpskog jezika. U tekstu nije bilo priče o pomeutom telefonskom pozivu iz Podmaine. Neko od urednika je rekao da je to „suvišno lično“,  jer u „Večernjim novostima“ se uvek  pisalo u „množini“ – poput – sazanli smo, videli smo, rekli su nam… Kad sam se blago pobunio u desku su mi rekli  da se uozbiljim,  jer ko može još da veruje da se taj  telefonski razgovor zaista zbio i baš tako tekao! Shavatio sam da je bitno da se bilo šta objavi!

Sutradan mi je uređivački kolegijum „Večernjih novosti“, u kojem su sedeli uglavnom deklarisani atesti i levičari, dodelio novčanu nagradu za tekst o starcu Savi!  Setio sam reči starca Save da samo treba biti uvek uporan i istrajan, bez obzira na okolnosti, treba verovati u čuda, jer su moguća samo ako u njih veruješ! A Bog je taj  koji sudi i ista dozvoljava!

Kada smo u leto 1999. godine ponovo posetili manstir Podmaine, u jednom od hodnika u konaku, Zoran Jovanović Mačak ugledao je uramljeni tekst iz „Novosti“ sa prvom mini reportažom. Zahvaljući ranije objavljenoj priči o starcu Savi uređivački kolegijum je, ovaj put, od nas dvojice naručio fotoreportažu na dve strane. Priča o manastiru Podmaini i grobu starca Save, kraj kojeg je bilo više stotina džakova cementa, objavljena je 2. avgusta sa čak šeset efektnih Mačkovih fotografija i to na gotovo dve cele strane „Novoosti“!