Tata neće da jede
Piše: Mišo Vujović
Ideja izolacije penzionera i ljudi u starijem životnom dobu potekla je od Henrija Kisindžera, kažu. “Usamljeni vuk” je čovek neprocenljive moći, jedan je od stubova duboke države sa ogromnim uticajem širom sveta. Njegov stav da su teroristi svi koji ne poštuju Novi svetski poredak, govori sve. Apsurdno je da čovek sa devedeset šest godina, i dalje aktivan, zagovara da ljude u trećem dobu treba zatvoriti u stanove i staviti pod strogu kontrolu potomaka.
Kisindžer nikada ne govori na pamet ili u prazno. Mada u ostalim zemljama nisu imali tako brižan odnos prema svojim najstarijim sugrađanima.
Iz svega što preživljavamo i što naslućujemo da ćemo preživeti ono iz čega smo pristigli na peron demokratije, u taj voz se nikada nećemo ukrcati, ostaće najbezbrižniji i najizvesniji interval naših života.
Iz ove perspektive humano izgleda drveni lenjir kao osnovno vaspitno sredstvo đaka u nižim razredima, idiličan je brkati drug milicajac i njegov mandat da te na licu mesta rukopoloži pendrekom za tvoje dobro, iskopmleksirani komandir čete koji nam je po dva tri puta noću davao uzbunu, pijani profesor odbrane koji govori koleginici na ispitu “nisi ti ovo noćas pipnula”, dok igra džepni bilijar…
Penzioneri su u Beogradu dobili pakete sa namirnicama i očekuje se provera da li redovno jedu.
Sve me ovo podseća na istinitu priču o neurotičnoj familiji gde su razmirice često kulminirale tučama. I to je u početku bio način komunikacije među supružnicima da bi kasnije taj model rešavanja problema, po odrastanju preuzeli i sinovi.
Kako je tog dana bila ogromna galama u kući “vesele porodice”, prvi komšija, inače poznati narodi pevač, nameran da smiri uzavrele strasti upada u kuću gde zatiče na podu domaćina i preko njega besne sinove kako ga udaraju.
“Šta radite to sram vas bilo?”, zaurlao je sa vrata.
“ Neće tata da jede pa ga malo ubeđujemo”, gotovo u glas odgovoriše sinovi.
