Tiho srce monaške države
Kareja nije manastir, niti obično naselje. Ona je prema zapisima brojnih putopisaca – saborište, upravno i duhovno središte Svete Gore, mesto gde se vekovima ukrštaju molitva, poslušanje i poredak.
Za razliku od zatvorenih manastirskih celina, Kareja živi otvorenijim, ali ne i manje strogim ritmom. Ovde se oseća da je monaška država i dalje živa zajednica, a ne muzej prošlosti. Na to nas podsećaju i pojedini vozači kamioneta i drugih manjih transportni vozila koji se ponekad nervozno „provlače“ kroz veće grupe hodočasnika.
Nervozni i manje pažljivi vozači ne mogu da pokrare utisak da u Kareji vlada vekovni sklad. Kamene zgrade, stari konaci i kaldrme nisu impozantne građevine, ali imaju iskonsku patinu.
U prodavncima gde se često kupuje hrana i piće na veliko može se pazariti uz pomoć kreditnih kartica. Isto važi za pekare i kafanice, u kojima se okrepljuju hodočasnici dok čekaju prevoz do nekog od manastira.
U Takav prostor ušla je i hodočasnička grupa od jedanaest Srba, koju je kao duhovnik predvodio prezvitera Oliver Subotić, upravnik Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. U grupi su bili profesori, lekari, bivši sportisti i poslovni ljudi – ljudi različitih životnih puteva, ali sa istom potrebom da se, bar na kratko, nađu u prostoru gde se čovek ne meri funkcijom, zvanjem ili uspehom.
U jednom od putopisa zapisano je da u Kareji sve deluje tačno kako i gde treba, bez viška i bez naglašene simbolike. Uveravamo se u istinotost tih reču, jer u tom prividnom minimalizmu nalazi se dostojanstvo jednog prostora koji ne mora ništa da dokazuje – jer mu je uloga odavno utvrđena.
U samom središtu Kareje nalazi se Protaton, drevna crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, duhovna osovina čitave Svete Gore. Oko nje se ne gomila svetina, niti se čuje užurbanost. Ljudi ulaze tiho, zadržavaju se kratko, kao da i sam prostor gotovo u totalnom mraku (svetlost dolazi samo sa nekoliko kandila i jednog od više desetina polijeleja).
To daje čoveka meru – u kretanju, u molitvi, u prisustvu. Kareja je i sedište Sveti prot i Protata, najvišeg upravnog tela atonske zajednice. Ovde se donose odluke koje se tiču svih dvadeset manastira, ali bez spoljašnjih obeležja vlasti. Nema raskoši, nema distance – vlast se ovde oseća kroz odgovornost, a ne kroz formu, da je Grčka u Evropskoj uniji.
Na Svetoj Gori ne važi zakonodavstvo EU, jer ženama zabranjen pristup. Poseban sloj Kareje čini njena svakodnevica. Mali dućani sa osnovnim namirnicama, skromne restorani, zanatske radnje i prodavnice monaške opreme svedoče da je ovo mesto gde se živi, a ne samo bo ravi.
I tu, na pragu neke kafane (zovu ih – trpezarij )ili u prolazu između konaka, često se može videti mačka – tihi, gotovo neizostavni stanovnik Kareje, i cele Grčke kao ravnopravni neizostavni deo njene svakodnevne scene.
Arhitektura Kareje je slojevita, kao i njena istorija. Vizantijski kamen, kasnije dogradnje, skromne fasade i poneka zvonara ne streme vizuelnoj dominaciji. Jedan profesor beogradske Bogoslovije, napominje da je tu sve u funkciji trajanja. Čak i zvuci – koraci, glasovi, zvonce sa neke kapele, prigušena svetlost u hramu – deluju mistično.
Ko je poseti, shvati da je Sveta Gora više od manastira – da je to uređen, ali živ organizam, čije srce kuca upravo u Kareji, gde se donose administrativne odluke od značaja za celu celu Svetu Goru.
Tekst i fotografije: Predrag T. Savić, advokat i pisac
