Tuga među Srbima u Australiji: Otišao zauvek voljeni profesor

In Memoriam – Slobodan Živković (1945 – 2025)

Sin Radojke i Tineta Živkovića, profesor klasične muzike i pijanista, prvi horoviđa SPC u Australiji obogatio je srpsku kulturu na petom kontinentu sjajnim delima i učenicima koji neguju njegovo nasleđe 

Piše: Dr Marko Lopušina

Kako je javila Srpska pravoslavna crkva, Eparhija australijska-novozelandska u ove svetle Pashalne dane primljena je tužna vest da se upokojio u Gospodu profesor Slobodan Živković.

“Iskreni vernik i više decenijski pregaoc na polju crkvenog horskog pojanja, blagoljepija i kulture, visokopoštvani trudbenik naše dijaspore u svetlu Otadžbine i u samoj otadžbini Srbiji, dugogodišnji parohijanin hrama Sveti Sava Flemington, gde je svoje izuzetno umeće i muzičko obrazovanje darovao kroz crkveni hor i školu, jedan od prvih horovođa naše Crkve u Australiji, nosilac ordena Svetoga Despota Stefana, kaplar koledža Sveti Sava, voljeni profesor muzike mnogih mladih Srba i drugih. Neka mu je u svetlosti Vaskrsenja Hristovog večni pokoj u Carstvu Nebeskom. Večnaja pamjat!”

Profesor Slobodan Živković je rođen u Beogradu 1945. godine u porodici slavnih harmonikaša Radojke i Tineta Živkovića. Školovao se u Rusiji i Srbiji. Diplomirao etnomuzikologiju i magistrirao klavir na BU. Usavršavao se kod profesora Gvida Agostija (Rim), Alda Čikolinija (Pariz) i Lava N. Vlasenka (Moskva). Solista Beogradske filharmonije i Simfonijskog orkestra RTV Zagreb i RTV Beograd. U Australiji od 1992. redovno nastupao na koncertima u Sidneju, Melburnu i Volongongu. Tvorac crkvenog hora CŠO Sv. car Lazar u Aleksandriji i Spomenice o srpskoj crkvi Sv. Sava. Vodio je Australijsko-srpsko umetničko društvo Sidnej. Autor dela Moj pristup klavirskoj tehnici, Zvuci Vukovog vremena u 18. veku, Sličnosti i razlike u sistemima skala Evrope i Indije i Analize i izvođenja dveju sonata Ludviga van Betovena. Član Udruženja muzičkih umetnika Srbije, Saveta muzičkih pedagoga Novog Južnog Velsa i Savetodavnog komiteta Treće konferencije klavirskih pedagoga u Sidneju.

Profesorska i čitava njegova porodica sastavljena od intelektualaca je za razliku od većine obrazovanog srpskog sveta u dijaspori, ostala verna pravoslavlju i duhovnom životu u Srpskoj zajednici. Profesor klavira Slobodan Živković i njegova supruga slikarka Snežana Živković su umetnici sa ugledom, ali su u srpskoj koloniji poznati najviše po tome što je domaćin porodice sin slavnih harmonikaša Radojke i Tineta Živkovića. Majstori na harmonikama Radojka i Tine Živković su tvorci srpske narodne muzike i fantastični izvođači, koji su u karijeri imali 12.500 koncerata. Radojka Živković je bila Ginisov rekorder kao najstarija i najuspešnija žena harmonikaš na svetu. Privatno, kako ih javnost nije znala, bili su fini i vredni ljudi.

Snežana Živković je rođena u Kruševcu 1953. godine. Pohađala je muzičku školu, studije građevinarstva u Nišu i diplomirala spoljnu trgovinu u Beogradu. Kao pažljiva snaja brinula je o Radojki i Tinetu Živkoviću. Radila je u “Kongrapu” kao ekonomista, kada je početkom devedesetih emigrirala kod brata u Australiju. Prošla je brojne likovne kurseve, a jedan je bio u klasi slikarskog pedagoga Milana Galovića. Kada je položila kurs ikonografije, uradila je ikonu Svetog Luke, predivnu ikonu Svetog arhanđela Mihajla, zaštitnika porodice Živković i Presvete majke Paraskeve. Slika portrete i mrtvu prirodu. Autor je knjige o životu familije Radojke i Tineta Žuivkovića i svoje porodice. Aktivista CŠO Sv. Sava i crkve u Flemingtonu. Pričala mi je iskreno o svom svekru:

–         Moj svekar Milutin Živković Tine je bio tihi intelektualac, vredan i dostojanstven čovek, koji je uživao da se sa svojim prijateljima sreće i druži u gradu. Nikada se nije svađao. Zato je Radojka, koja je po ceo dan ostajala u kući, gde je volela da čisti i sređuje stvari ili da vežba po nekoliko sati programe za koncerte, bila bučna i nervozna. Sa harmonikom u ruci Radojka je bila druga osoba – anđeoski majstor muzike – govori o njima snaja Snežana Živković.

Otac Radojke Živković je bio harmonikaš i ona je od njega nasledila virtuoznu umetnost. Radojka i Tine su imali status „umetnika na harmonici”, koji im je dodeljen od najvećih muzičkih stručnjaka Srbije. U kući, Radojka Živković je vežbala po četiri sata dnevno i zato je stalno bila umorna. Kada bi preterala sa nervozom, govorila je snaji Snežani: „Da su mi živi moji sinovi, ali ja tebe Snežana, najviše volim!“.

To je bila istina, jer je snaja Snežana bila Kruševljanka, kao i Živkovići.

Imao sam sreću da budem gost u kući Slobodana i Snežane Živković u Sidneju i da čujem izvorno kazivanje o čuvenoj srpskoj porodici.

– Ja sam rođena Kruševljanka – počela je svoju priču Snežana Živković – i Slobodana sam upoznala preko njegove tetke sa kojom su moji roditelji bili prijatelji. Slobodan je vežbao klavir u kruševačkoj muzičkoj školi ”Stevan Hristić”, koju sam i ja svojevremeno pohađala. Možda je to i bio razlog što sam oduvek volela klasičnu muziku.

U to vreme, Slobodan se spremao za usavršavanje klavira u Rusiji i svirao je  velika dela Baha, Betovena, Šopena, Šumana i Lista.

Potomci  Radojke i Tineta

Kao mlada supruga Snežana Živković imala priliku da upozna bolje svog svekra i svoju svekrvu.

– Lepo sam se slagala sa Tinetom, ali ne uvek i sa Radojkom, koja je bila sjajan umetnik, ali veoma osetljiva osoba – opisuje ih snaja Snežana – Radojka Živković je bila žena koja je jako volela i pomagala svoju familiju. U kući sam zatekla Radojkinu majku Daricu, brata Raleta, bratanicu Keku, sestričinu Danicu, Slobodanovog brata Zorana i snaju Minu, Raletovu unuku Vesnu i one koji su povremeno dolazili iz unutrašnjosti na lekarsku kontrolu ili u posetu. I imala sam ponekad utisak kao da je njih stavljala ispred svojih sinova Zorana i Slobodana – iskreno će reći snaja Snežana.

U takvoj atmosferi Slobodan i Snežana su podizala svoju decu. Aleksandar i Marija Živković su bila sjajni đaci, vukovci, odlični diplomci i najbolji studenti. Marija je sa samo 19 godina diplomirala violinu, kao student generacije za 1992. godinu na Fakultetu muzičke umetnosti. Diplomirala je za tri godine sa prosekom 9,8. Osvojila je dve Oktobarske nagrade grada Beograda.

Onda je Tine Živković je iznenada preminuo u Švajcarskoj 1985. godine u hotelu posle jednog koncerta tokom turneje. Radojki je bilo jako teško da se bavi muzikom bez Tineta. Još teže joj je bilo kada je sin Slobodan sa porodicom emigrirao 1992. godine u Australiju. Ona je bila posebno vezana za Slobodana, koji je zbog nje i Tineta diplomirao i Etnomuzikologiju na beogradskoj Muzičkoj akademiji.

– Sve se dogodilo brzo. Ja sam prva 1990. godine otišla u Sidnej u posetu bratu, koji je bio stjuart u JAT-u.  U Australiji me oduševio multikulturalizam, za kojim je Slobodan kao umetnik neprestano tragao. Mi smo tada zbog situacije u Jugoslaviji, doživljavala noćne more i sve teže živela u Beogradu – priča Snežana porodičnu sagu.

U međuvremenu, kćerka Marija je kao uspešna violiniskinja, svirala u Svetskom omladinskom orkestru, gde je upoznala jednu Australijanku sa kojom je odmah počela da druži. U leto 1992. godine, kada je rat širio, Snežana je radila u „Komgrapu“ kao ekonomista, a Slobodan kao profesor-magistar  klavira u školi „Mokranjac“. Kao pijanista je povremeno imao solističke koncerte, poneki koncert sa Simfonijskim orkestrom ili je pratio druge kolege. Živeli su pristojno sa velikim planovima za usavršavanje dece u inostranstvu. Marija se srpemala da ide u Minhen u Nemačkoj na specijalizaciju, a Aleksandr u Moskvu kod čuvenog violončeliste Fedorcenka, koji je bio često bio gost u kući Živkovića.

–  Imao sam snoviđenja o izbijanju rata u Jugoslaviji i ti snovi su se ponavljali. Moje srce je bilo ispunjeno strahom, jer je sin Aleksandar završio srednju školu sa 17 godina i kao perspektivan muzičar, nije želeo da se njegove studije prekidaju, pa se sam prijavio 1990. godine Vojnom odseku na ranije odsluženje vojnog roka – kazivao mi je otac Slobodan Živković.

Vojne vlasti nisu prihvatili Aleksandrov zahtev objašnjavajući da je premlad i obećali su da ga neće zvati u vojsku do završetka studija. Kada je počeo rat Aleksandar se zatekao u Sidneju na koncertnoj turneji . Australijska vlada je zatečenim licima ponudila status izbeglice, ali Aleksandar nije hteo da ostane, jer je verovao da ljudi u Beogradu drže reč.

Kada su shvatili d aod obećanja nema ništa, profesor Živković, pijanista i njegov sin viliončelista su avionom JAT tajno odleteli direktno za Sidnej. Za njih Australija nije bila nepoznata zemlja, jer su Snežana i Aleksandar već boravili  u Sidneju. Uz to Radojka i Tine Živković su imali više od pet muzičkih  turneja po Australiji.

–  Aleksndar i ja smo dobili mogućnost, da on nastavi studije na Sidnejskom konzervatorijumu, a ja da predajem klavir na Konzervatorijumu u Volongongu i na Australijskom internacionalnom konzervatorijumu u Sidneju – pričao mi je profesor –  Vrlo brzo su iz Beograda došli i Snežana i Marija, koje su, takođe, morale da se uklapaju u novi život. Snežana je završila “skraćene studije” za ekonomiste  i radila je na isplatama putnih dnevnica i plata.

Marija je završila postdiplomske studije kao violinistkinja i 1993. održala koncert sa Sindejskim simfonijskim orkestrom. Zaposlila se u Operskom orkestru u kome je radila punih deset godina. Sin Aleksandar je upisao i završio postdiplomske studije.

– Kao Srbi nismo želeli da budemo izvan srpske zajednice i vrlo brzo, već krajem 1992. godine preuzeo sam obavezu da u crkvi Lazarici zajedno sa protom Radetom Radanom formiram i uvežbam hor – govorio mi je Živković u svojoj kući – Članovi hora su bili i moja supruga Snežana i kćerka Marija. Ujedno sam i sveštenika Radeta Radana besplatno pripremao za prijemni ispit iz solo-pevanja na Konzervatorijumu, jer sam shvatio da je vrlo muzikalan i da poseduje moćan duboki glas…

Najbolji hor na svetu

Profesor Živković prosto nije mogao da veruje sa koliko su ljubavi, požrtvovanja i entuzijazma članovi hora, iako uglavnom muzički neobrazovani ljudi, ali sa lepim glasovima i izrazitom muzikalnošću, pristupili realizaciji učenja planiranog programa. Za kratko vreme od 8 meseci naučili su celu Svetu liturgiju po muzici Stevana Mokranjca, deo „Opela“ Stevana Hristića, predivnu molitvu Bogu „Oče naš“ Josifa Marinkovića, pesmu Bogorodici „Dostojno jest“ Kornelija Stankovića i Drugu, Šestu i Osmu Rukovet Stevana Mokranjca. Sav taj posvećeni rad Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu bio je krunisan nezaboravnim Vidovdanskim koncertom na Sidnejskom univerzitetu 28. juna 1993. godine.

Koncert je od stručne publike i novinara ocenjen kao kulturni događaj decenije. To je sigurno bio najbolji hor u našoj dijaspori.

–         Posle sam bio aktivan i u srpskom građanskom horu “Mokranjac”, koji je osnovan 1994. godine. Taj hor je 1996. godine osvojio Prvu nagradu na takmičenju horova u Sidneju. O tome su odluku doneli dva člana žirija – dva najveća imena u svetu pevanja i horskog pevanja – Elizabet Tod i Ričard Morfju. Taj hor i danas radi, a njegov najstariji član je gospođa Olivera Garibović, majka prote Srbe Miletića, koja je mene pevala  i ucrkvenom horu – pripovedao mi je profesor Slobodan.

Živkovići su u Sidneju prvo živeli u iznajmljenom trosobnom apartmanu , kod jednog Jeverejina. Kada su 1994. kupili kuću u Stratfildu, stigao im je i klavir iz Beograda. Crnogorci su ga, doduše, malo očukali i oštetili, prilikom utovara na brod u luci Bar, ali klavir i danas služi profesoru za časove. Istovremeno u novom domu Živkovića prvi gost je postao Snežanin otac, čika Jevta, koji se doselio 1996. iz Kruševca i ostao u Sidneju.

– Dobro sam se snašao u Australiji, jer sam sa svojom decom i jer zajedno idemo u crkvu u Flemington. Život je hteo da u tom hramu susretnem moje bivše đake Slobodana Markovića i Vladu Stefanovića, koji su mi ulepšali život. Kao svirač na fruli učestvovao sam i na koncertima društva. I zato se osećam se u Sidneju kao da sam u mojoj Šumadiji – kazivao mi je čika Jevta Janićijević, koji je rođen davne 1930. godine.

Živkovićima je u goste 1998. dolazila i Slobodanova majka Radojka, koja je bila ljuta i tužna što su napustili Beograd i Srbiju. Rekla je sinu i snaji: „Kuća mi je prazna bez vas, ali sada vidim da niste pogrešili što ste došli ovde“.

– Kada je majka Radojka stigla u Stratfild bila je srećna, jer smo udavali kćerku Mariju, a ona joj je bila najdraži gost. Mladoženja je bio Vladimir Stojaković, školski drug naše kćerke, koji je Mariju zaprosio onog trenutka kada je iz Beograda 1992. godine polazila za Sidnej. Tada mu je Marija, koja je imala samo 19 godina, rekla da je mlada za brak, ali je on bio strpljiv momak. Radio je kao fagotista u Beogradskoj operi i dočekao je da je oženi u Sidneju – iskrena je Snežana Živković.

Venčanje Marije i Vladimira je bilo u crkvi Svetog Stefana u Ruti Hilu. Obavili su ga prote Srboljub Miletić i Miodrag Perić, koji sjajno pevaju, prvi bariton, a drugi tenor. Na svadbenom veselju je bilo 250 gostiju. Mladenci su roditeljima podarili unuke, kćerku Anu 2002. godine i sina Milana 2004. godine. Vredno su radili u Operskom orkestru. Imali su nastupe i koncerte sa uglednim svetskim muzičarima i vratili su se u Beograd.

Sin Aleksandar je ostao sa njima, da živi u kući, koja je ukrašena slavskom ikonom Svetog arhanđela Mihajla i uljajnim portretima, koje je uradila naša domaćica Snežana Živković.

Pored svih redovnih poslova Snežana je uvek imala vremena za svoju veliku ljubav prema slikarstvu. Prošla je brojne likovne kurseve, a jedan je bio u klasi slikarskog pedagoga Milana Galovića. Kada je položila kurs ikonografije, uradila je ikonu Svetog Luke, predivnu ikonu Svetog arhanđela Mihajla, zaštitnika porodice Živković i Presvete majke Paraskeve. Poslednji kurs usavršavanja imala je 2011. godine sa popularnim slikarom Kenom Harisom iz Brizbejna.

Slobodanova majka Radojka Živković je odbila sinovljevu i snajinu ponudu da živi sa njima u Sidneju.

– Majka mi je rekla sa setom: ”Volim ja moje blato i moj Beograd” – seća se profesor Živković –  Moja majka je dve pesme posvetila Beogradu – “Beograde-grade, ti ljubavi mila!”, pevala je Lola Novaković, i “Beograde, moja kućo stara!”, koju je rado sama pevala.

Razumljivo je da je Radojka Žikvoić, slavni umetnik na harmonici, obožavala Beograd, jer je od svoje osme godine (1931) živela u njemu svirajući, solo, na Radio Beogradu. Njen rođeni ujak, dr Božidar Popadić, savetnik Ministarstva poljoprivrede u Vladi Kraljevine Jugoslavije kupio joj je prvu harmoniku i pomogao joj da započne izuzetno dugu i uspešnu karijeru na Radio Beogradu marta 1932. godine. Radojka Živković je objavila dvadeset velikih ploča, a sa suprugom Tinetom je  održala preko 12.500 registrovanih koncerata, od toga preko 1.200 održanih u dobrotvorne svrhe. Imala je vrednu nacionalnu penziju i honorare od autorskih prava. Živela je u svojoj kući, gde su je posećivale kolege i rodbina. U osamdesetoj se naglo razbolela i ubrzo je preminula 14. avgusta 2002. godine. Sahranjena je pored svog muža Tineta Živkovića na Novom groblju.

Profesor Živković je poslednjih godina doživeo najveće uspehe svojih studenata u njegovoj klavirskoj pedagoskoj karijeri u Australiji. U porodici profesora Slobodana Živkovića je zato uvek živo i radno. Za Živkoviće su umetničlki rad i ogromno zadovoljstvo.

– Poslednjih godina posvećeni smo hramu u Flemingtonu i ozbiljnoj muzici. Kćerka Marija i ja smo snimili zajednički CD. Čekamo da se sin Aleksandar oženi i da živimo mirno svoje penzionerske dane – rekao mi je na rastanku profesor Slobodan Živković, koji još drži svoju školu klavira, komponuje i sprema se da napiše memoare.

Slava mu !