U Jasenovcu ubijeno i 54 dece Jokića

Piše: Darko Nikolić

Kakve veze imaju Nikola Jokić i Jasenovac?

Pa, ako vas je ovako postavljeno pitanje bar malo zainteresovalo, može biti da će vas priča koji sledi zanimati. Da krenemo?

Nikola Jokić je naš trenutno najbolji NBA igrač, jednom član idealne petorke najjače lige na svetu, kandidat za MVP nagradu i vođa ekipe Nagetsa čiji je grad, Denver, jedan od devet američkih gradova u kome je prošle sedmice počelo prikazivanje filma „Dara iz Jasenovca“.

Pošto je zahvaljujući Jokiću, kao i drugim našim sportistima, svet počeo da se upoznaje malo bolje sa Srbima i Srbijom, možda i ne čudi što je baš sada, kada Nikola briljira, Denver odabran za jedno od devet mesta za svetsku premijeru.

Ali, kako Amerikanci reaguju na film? Mnoge ovdašnje ljude je obradovalo saopštenje da je „Dara iz Jasenovca“ tokom prvog vikenda prikazivanja u SAD ostvarila najveću prosečnu zaradu u odnosu na broj bioskopa u kojima se prikazuje.

U Denveru se prikazuje u „Lendmarkovim“ bioskopima, a kritike… Pa, evo nekih:

Herman Dalival sa „Sinema Santuma“ (https://cinemasanctum.com/film-review-dara-of-jasenovac/) piše sledeće:

„Posle uvodnog dela o tome o čemu se u filmu radi, uz reči da je „veoma dobro urađen“, te „da je jedan od prvih koji ukazuje na nepravde i zločine u hrvatskim logorima tokom Drugog svetskog rata“, sledi i deo o tome da se „film ne odvaja mnogo od drugih o Holokaustu“, da se „nažalost, ne može iz njega mnogo naučiti o Srbima i specifičnostima njihovih muka“, te da se u drugom delu smenjuju scene ubistava dok „Dara posmatra užase kampa, a (brat) Bude je u opasnosti jer ne prestaje da plače“.

Ipak, zaključak je u drugačijem tonu:

„Film Dara iz Jasenovca vredi pogledati, naročito kada se posmatra iz mog ugla, u nedostatku znanja o tom segmentu Drugog svetskog rata, a lepo je i videti da jedna ovakva priča dobija na značaju. Biljana Čekić je stvarno zasijala u naslovnoj ulozi, a dodatno je iznenađujuće to što je u pitanju njena prva filmska uloga. Nosi film zaista dobro, imajući u vidu da prolazi kroz komplikovane emocije ukorenjene u jezivim i nezamislivim situacijama u kojima se Dara našla, pa zamerki gotovo da nema. I ostala tumačenja uloga su takođe veoma dobra. Deo mene je ostao sa željom da saznam malo više od poruka o ratnim užasima, ali sigurno je da ćete osetiti težinu ovog materijala, i to zato što je filmsko umeće kojime je ovo ostvarenje urađeno – dovoljno dobro da vas drži zainteresovanim. I, da ponovim, ovo je perspektiva rata dosad nepoznata mom iskustvu i skroz sam za jednu takvu, imajući u vidu da se radi o delu istorije koji je miniran od vrha do dna na mnoge načine“.

Ali, to je samo jedna od kritika, ima li kakva druga?

Pa, evo kako je Ana Smit za „Dedlajn“, koji „javlja holivudske vesti od 2006“ pisala o filmu (https://deadline.com/…/dara-of-jasenovac-serbia-oscar…/)

„Početna scena ovog filma, srpskog kandidata za Oskara, najavljuje užase koji slede. Radnja je smeštena u ruralnu Hrvatsku 1940-ih. Veliku grupu srpskih žena i dece naoružana straža tera ka vozu. Dve hrvatske žene rade u poljima, gledaju sa zebnjom, strahujući i za svoje živote. Jedna ukrsti pogled sa ženom iz reda koja nosi bebu, shvatajući njenu nemu molbu. Malim, tužnim, klimanjem glave bez izgovorene reči, beba je ostavljena nepoznatoj osobi, dok majka (koja odlazi u voz) zna da je alternativa tome verovatno još i gora. Film „Dara iz Jasenovca“ je pun ovakvih srceparajućih momenata gde su odluke o životu i smrti donošene u trenu“.

Nego, ova priča nije pred vama samo zbog filmske kritike, već zbog – konteksta. Možda bi se u Denveru ovih dana davao neki drugi naš film. Možda i ne bi. Ali, činjenica da priča o Jasenovcu privlači makar malu pažnju običnog američkog sveta, makar malu pažnju kritičara, nama ostalima, ovdašnjima i svugdašnjima, služi kao podsećanje.

Mi nismo Nikola Jokić, ali (i) zbog njega, neko u Denveru sada zna nešto što o Srbiji nije znao. Makar malo više. Kao što od ovog trenutka, ove priče, vi znate da je među više desetina hiljada ubijene dece u Jasenovcu  bilo njih 54 Jokića.

Kao sportski novinar obično gledam neke druge Jokić-statistike, ali ovu sam uradio zbog svog dosadašnjeg neznanja:

Prosečna starost ubijenih malih Jokića, njih 54 (od više desetina hiljada ubijene dece u Jasenovcu) je nepunih šest godina.

Da li nas ovo znanje čini boljim ljudima? Ne. Ali će, kao one gledaoce u Denveru, kao one američke kritičare, možda u nekom trenutku da nas zamisli nad time – šta to radimo i kako da nam bude bolje?

Patrijarh Pavle na tu temu lepo reče: Da bi nam bilo bolje, moramo mi da budemo bolji. Nama ovdašnjima i svagdašnjima, ova priča može da posluži da shvatimo da  ne možemo mi da budemo Nikola Jokić na košarkaškom terenu. Ali možemo na onom na kome svako od nas igra.

Svako od nas, koliko može. I, da vidite kakva su sve čuda moguća.

Svet će onda i o njima da piše!