Uspon i pad Mila britve

Od nenametljivog mladića u vunjenoj komunističkoj vanjeli do mafijaša u skupom demokratskom odelu Gospodar je bio siv ko beton. Betoniran… Primijer snužden, pognute glave, poput privedenog prestupnika, pratio je nevoljno obraćanje velikog šefa. Najbliži saradnici, ožalošćena porodica.

“Čepurci”, rekli bi duhoviti Podgoričani.

Niki tvrde da je bilo i ćoteka po nosu pojedinim ministrima zbog pogrešnih poteza. Na udaru su se našli Pažin i Bošković. Prvi zbog loše procene Zakona o slobodi veroispovesti, drugi zbog izbornog fijaska na severu. Strah od gubitka vlasti je vidljiv. Srbija je ponovni krivac.

“Oživeo velikosrpski nacionalni projekat, kompenzacija za Kosovo”, izjavio je Đukanović, austrijskoj televiziji ORF, što Radončićev Avaz plasira na naslovnoj strani.

Srbija je pomagala opoziciju isto koliko i Edi Rama svoje sunarodnike apelujući za koga da glasaju.

Nije njih strah od velikosrpstva i Srbije već od robije za kriminalne aktivnosti tokom samovlašća.

I kod najvećih optimista neverica! Nakon tri decenije sutona i sunovrata, ratova, afera, ubistava, političkih zaokreta, diskontinuiteta i nedoslednosti okupanih lažima i marifetlucima, komunisti presvučeni u demokratsku partiju socijalista, ostaju bez izbornog slavlja.

“Kleptokratska, ne demokratska partija ”, rekao bi ugledni Nikšićanin Mišo Piculin.

Posle tri decenije ožalošćena porodica stoji pred istorijom i porotom javnosti. Ukroćeni DPS, obuzdani Gospodar, potonula svita, svesna da ne gubi samo vlast. U bubnju je mnogo više. Sloboda! Porotnici i Poverioci čekaju. Spisak njihovih “zadužbina” je dugačak. Od glave pa redom do repa. A zadužili su se lično i kolektivno. Tajno i javno. Od naroda do Boga. I tu su čačnuli. I opekli se, nesvesni da tu bitku neće dobiti. Sada stoje svesni da su dobili, ali po glavi.

Stigli su vunenim vanjelama, zvali su ih džemperaši,najavljivali su demokratiju i slamanje komunističkog totalitarizma. Dokopali su se na brzinu vlasti. Vladali su kao mafijaši, nemilosrdno i surovo otimajući sve što se moglo konvertovati u čvrstu valutu. Desetine nerasvetljenih ubistava nosi u svom prtljažniku odlazeći režim. I razorena privreda, opljačkana državna imovina, osiromašeni narod…Ali ostavili su još nešto, strašnije od toga. Mržnju, kao posledicu krize opšte svesti. Ostavili su teskobu u grudima malih ljudi iz čijih usta trubi ustaštvo u Tompsonovim

nacističkim stihovima….

“Srbe na vrbe”, ječi Cetinjem. Golemu mržnja predaka izaziva samo suton uma. A naum da se narodom od naroda brane je naopak. Odloženo samoubistvo.

Postali su bogataši, otupelih čula za socijalnu pravdu i ravnopravniju raspodelu dobara u koju su se zaklinjali. A zaklinjali su se i pred Svetim Vasilijem i Svetim Petrom Cetinjskim, zaklinjali i kasnije bogohulili, nazivajući svete mošti kostima i pokretnim leševima.

Na kraju, mnogi će završiti kao robijaši po Božjoj i narodnoj. Sve u jednom životu, za malo godina i mnogo novaca.

A narodna mudrost nas uči da ako brzo jedemo pravimo problem želucu, ako se naglo obogatimo – životu. On je počelo pionirski, kao dečko koji obećava na daskama laži. Zaklinjao se drugu Titu na ostrvu komunizma:

“Crna Gora je opstala kao ostrvo slobode kada su drugi bili porobljeni, pa zašto sada ne bi mogla opstati kao ostrvo komunizma”,govorio je mladi junoša kako ga je u to vreme nazvao partijski drug Nijaz Duraković.

Drugovima se “drugarski” odužio. Ideološkim očevima naročito. U ime naroda, kopirajući Miloševića, uvođenjem, naroda na veliku scenu, zbrisao je sa pozornice svoje partijske mecene Vidoja Žarkovića, Marka Orlandića, Miljana Radovića, Svetozara Durutovića…

Podsećanja radi, demontaža starog komunističkog aparata u Crnoj Gori, počela je mitinzima podrške Srbima na Kosmetu u Titogradu, Nikšiću i Kolašinu, kao uvertirom za oktobarske proteste 1988.godine i prebijanje Nikšićana na Žutoj gredi:

“ Ovo poniženje im narod nikada neće oprostiti”, poručio je mladi komunista Đukanović. Taj istup, direktan i oštar, kao i većina njegovih javnih obraćanja doneće mu nadimak “Milo britva”. Momir Bulatović, čovek koji ga je dobro poznavao u jednoj od svojih knjiga zapaža:

“Govorio je jednostavno, odlučno i oštro. Volio je da citira samog sebe, da ponavlja svoje riječi i nastupe, ne u smislu latinske izreke da je ponavljanje majka mudrosti već je ponavljanje otac političara. Imao je izrazit psihološki dar za prikrivanje, odnosno bio je najubedljiviji onda kada je skrivao neki podatak ili činjenicu. Narodski rečeno savršeno je lagao i do te mjere da bi i sam povjerovao u te konstrukcije.”

Rođeni pragmatik, sa neverovatnom sposobnošću prilagođavanja novim okolnostima i nepogrešivim instinktom za pravu stranu, bravurozno se oslobađao svega što nije bilo politički profitabilno. Ljudi, najčešće. Od omladinskih drugova Ljubiše Stankovića, Srđana Darmanovića, Radovana Radonjića…

Gospodarev odnos i lojalnost prema ljudima prvi je javno zapazio novinar Sead Avdić, Đukanovićev kolega iz partijskih foruma.

“ Rekao sam ti da se gnušam tvog odnosa prema glavnim “krivcima” za tvoju političku promociju. Tu prije svega mislim na Marka Orlandića, Vidoja Žarkovića, Radovana Radonjića, kasnije Šuvara, a naročito Vukašina Mićunovića”, napisao je u “ Monitoru”, Avdić, optužujući ga da se priklonio “kasapinu sa Dedinja”.

U ormar bivših prijatelja i političkih mentora, nakon nešto manje od decenije vernosti, spakovao je i Slobodana Miloševića. Za ovakav potez imao je dva jaka razloga. Drugi je bio da se preko Miloševićevog “političkog leša” izdigne do titule “najperspektivnijeg demokratskog lidera Balkana”.

A prvi. Prvi je bio sukob sa Markom Miloševićem oko duvana. Tada je ispod kandži razgoropađene gazdarice Srbije pobegao pod skute vlasnika demokratije. I tu se dugo šepurio kao mafijaš u demokratskom odelu. Čak je optužio Miloševića da priželjkuje nezavisnu Srbiju kako bi sebi obezbedio doživotnu vladavinu.

Mira Marković, Đukanovića naziva prikrivenim švercerim zaposlenim na mestu istaknutog političara i članom partije leve orjentacije, koji tu orjentaciju smatra prevaziđenom.

U gustim oblacima duvanskog dima nadvijenog nad Montenegrom gubili su se poslednji tragovi Milovog levičarenja. Iz te magle izranjao je moćni i beskrupolozni apsolutista, poslednji boljševički diktator Balkana.

Pobeda nad Momirom Bulatovićem, pokradena kao i većina izbora, predstavljala je legalizaciju mnogih nelegalnih poslova višestruko unosnijih od šverca duvana.

Poraženi Bulatović odlazi za Beograd, sledi pobuna Albanaca na Kosmetu, bombardovanje, smena Miloševića, što Đukanoviću, koji pod patronatom centara moći obezbeđuje stabilnost u kormilarenju svojim, u to vreme, poluprivatizivanim carstvom, ekonomski i monetarno gotovo samostalnim u odnosu na ostatak zajedničke države.

Svrstavanjem na pravu stranu Đukanović će uspeti, da li do kraja, da politički arhivira svoju odgovornost zbog partnerstva sa Miloševićem. Da bi se oprao sarađivaće i sa NATO agresorima u toku bombardovanja SR Jugoslavije.

Mahao je sa Lovćena avionima koji su nosili bombe Srbiji i time kupovao oprost od Haga.

Način na koji je svoj politički motiv kombinovao sa drugim – šverc sa demokratijom – je maestralan i dokazaće svima da je “dečko porastao”. Trebalo je mnogo smisla za političku taktiku i pakovanje državnog kriminala sa interesima međunarodne zajednice na način kako je to uradio. Pomagao je svetu da ruši Miloševića, a svet će mu progledati kroz švercerske prste.

Nekada mu se divio, imajući uvek dobar oslonac. Na početku karijere na Dedinju.

“ Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj pokušavaju da unište sve što je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam što u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije”, opijeno izjavljuje.

Đukanovićev sukob sa Miloševićem dogodio se u vreme kada je Crna Gora, zahvaljujući švercu duvana, prvi put u svojoj istroriji živela bez donacija, izjavio je svojevremeno Momir Bulatović. Njega je Đukanović,iz kontranapada, kao autsajder furiozno eliminisao u mračnom finalu međusobnog duela. Iako je od 100 članova Glavnog odbora, u legalnoj proceduri, za njega glasalo sedam, iskoristivši Bulatovićevo oklevanje i neodlučnost, uspeo je da preko noći preokrene situaciju u svoju korist. Sve je bilo u igri: mrak, ulica, Udba, mafija…

Od dva prijatelja bilo je očigledno da pobeđuje onaj koji se lakše odrekne prijateljstva.

Diplomirani ekonomista pokazao je zavidan nivo u vođenju sive ekonomije i crnog tržišta. Paravan za izostanak najavljenog blagostanja i propast privrede zbog nesposobnosti građen je tokom čitave vladavine od sitnih afera i dežurnih krivaca : Ante Marković, liberali i ostali izdajnici Crne Gore, Slovenci, ustaše, Hrvatska,rat, sankcije, Milošević, Vojska Jugoslavije, unutrašnji neprijatelji, Srbija, Koštunica, mitropolit Amfilohije, SPC, Rusija, beogradski Crnogorci, državni udar, velikosrpski hegemonizam, Aleksandar Vučić…

Đukanović će sa političke i životne scene otpratiti mnoge. “ Veliki car male zemlje”, kako ga je zvao Đinđić debelo je naplatio podršku srpskoj opoziciji u borbi sa Miloševićevim režimom. Nakon Miloševića ispratio je Milutinovića, Đinđića, Koštunicu, Tadića, Tomu Nikolića…

Na crnogorskoj političkoj sceni iz devedesetih je ostalo veoma malo. Uspeo je da rashoduje Liberalni savez i Slavka Petovića, pocepa Narodnu stranku ogoli Novaka Kilibardu koji priznaje da je sve radio po nalogu Udbe. Vozeći se vešto između kriza koje je sam fabrikovano i afera koje su isplivavale u javnost, mnoge su sakrivene, Đukanović je uspeo politički da preživi duvansku aferu, seriju mafijaških obračuna u kojima su stradali njegovi bliski saradnici, uspeo je da montira “državni udar” sa krajnje sumnjivim i kompromitovanim vinovnicima, amortizovao je aferu koverat i na kraju svog političkog puta ili početku političkog kraja, sukobio se sa jedinom priznatom pravoslavnim kanonskom crkvom, donoseći, za demokratsku državu, neprimeren Zakon o slobodi veroispovesti…

Odgovor naroda i crkve iznenadio je svet. Mirni protesti ili molitvene litije mnogima su probudile uspavana čula. Zvona su zvonila oglašavajući molitvu i poziv na sabornost i pokajanje. Đukanović je gordo začikivao, nameran da razbije i poslednju instituciju koju nije privatizovao. Ovog puta ušao je na teren na kome je proklizao. On i njegova mafijaška hobotnica.

Džoker izbora nije ni Srbin ni Crnogorac, već Albanac Dritan Abazović.

Po Božjoj promisli ili nekoj drugoj sili, Albanac će demontirati sistem koji je napravljen i opstajao upravo zahvaljujući njegovim sunarodnicima, čija je stvarna i fantomska podrška na izborima od referenduma do danas, bila od presudnog značaja. Tridesetog avgusta narod je po prvi put, tesno ali energično, presudio u svoju korist.

Fenomen kako je mali britva postao veliki mafijaš i diktator osvetliće totalna demontaža i lustracija celokupnog aparata.