Vek i tri decenije od rođenja đenerala Draže
Na današnji dan, pre 130.godina, rodio se „čiča Draža“, đeneral Dragoljub Draža Mihailović, najodlikovaniji srpski oficir, legendarni borac protiv nacizma i komunističkog totalitarizma.
Po zapisu u matičnoj knjizi rođenih u crkvi u Ivanjici, 26. aprila 1893. godine Mijailo Mijailović, sreski pisar i Smiljana dobili su sina Dragoljuba. U roku je završio osnovnu školu i gimnaziju. Školovanje u Nižoj školi vojne akademije prekinuo je 1912. godine jer je tada započeo Prvi balkanski rat, u koji je njegova 43. klasa upućena na bojišta, s kojih su se vratili tek posle pobede nad Bugarima u Drugom balkanskom ratu. Iz rata je izašao odlikovan sa srebrenom medaljom za hrabrost i činom potporučnika.
Klasa je nastavila doškolovavanje posle rata 1913. godine. Međutim, vihor novog rata prekinuo je i to školovanje. Za Srbiju je Prvi svetski rat počeo 28. jula 1914. kada je predsedniku vlade običnim telegramom iz Beča, od austro-ugarske vlade, stigla objava rata. Bilo je to tačno mesec dana posle ubistva nadvojvode Franca Ferdinanada u Sarajevu.
Mihailović je prvi vatreni okršaj sa austro-ugarskim vojnicima imao 3. avgusta na Siminom brdu kod sela Draginac, jugozapadno od Cera.
Drugo odlikovanje: Zlatna medalja za hrabrost — dobio je 7. juna 1915. godine. Prošao je Albansku golgotu zajedno sa svojim vojnicima. Bio je na Solunskom frontu i učestvovao u oslobađanju Srbije 1918. godine. Iz rata je izišao u činu poručnika.
Posle proglašenja južnoslovenske države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine Mihailović je nastavio vojničku karijeru. Dobivši dozvolu viših vojnih vlasti oženio se 28. avgusta 1920. godine Jelicom Branković, sestrom svog dobrog prijatelja. Period maj-novembar 1930. godine proveo je na vojnom usavršavanju u Francuskoj. Ima onih koji tvrde da je tada upoznao i Šarla de Gola, potonjeg vođu Pokreta otpora i predsednika Francuske.
Mihailović je služio od juna 1935. do aprila 1936. kao vojni ataše u Bugarskoj, od maja 1936. do marta 1937. godine u Čehoslovačkoj.
Drugi svetski rat počeo je 1. septembra 1939. godine napadom Nemačke na Poljsku. Posle jednog kritikovanja prilika u vojsci uhapšen je 1. novembra 1939. godine i kažnjen zatvorom u trajanju od mesec dana. Rešenje je potpisao tadašnji ministar vojni general Milan Nedić.
Krajem decembra 1939. postavljen je za predavača na Vojnoj akademiji. Posle mesec dana prekomandovan je za načelnika Opšteg odeljenja Vrhovne komande. Mihailović je oktobra 1940. prekomandovan za pomoćnika Štaba Primorske armijske oblasti.
Od 1. aprila 1941. godine ratnim rasporedom postavljen je za načelnika Operativnog odeljenja Treće armije. Tada je već uveliko imao čin pukovnika. Prve ratne borbe imao je sa ustašama kod Virovitice i Đakova. Ustašku pobunu gušio je u Derventi a prve borbe sa Nemcima vodio u okolini Bosanskog Broda.
Kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske, koja je potpisana 17. aprila 1941, zatekla je pukovnika Mihailovića u Istočnoj Bosni. Odbio je da prihvati vojnu kapitulaciju i krenuo ka Srbiji kako bi tamo nastavio otpor.
Od 13. maja 1941. boravio je na Ravnoj Gori. Pored sebe je imao dvadesetak bliskih oficira, podoficira i vojnika. Bila je to prva organizovana grupa koja je vremenom oko sebe i u svoje organizacije okupila mnoge istomišljenike. Tako je na ovoj planini začet vojni i, donekle, politički pokret kasnije nazvan Ravnogorski pokret. Mihailović je kraljevim ukazom 7. novembra unapređen u čin brigadnog generala.
General Dušan Simović je 15. novembra 1941. u ime jugoslovenske i britanske vlada ozvaničio Mihailovića kao komandanta „svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji“. Od tada pokret dobija ime „Jugoslovenska vojska u otadžbini“.
Tih dana partizani su napali četnike i tako je započeo građanski rat koji je imao nesagledive posledice. U novoj jugoslovenskoj kraljevskoj vladi, koju je predvodio akademik Slobodan Jovanović, formiranoj 11. januara 1942, Mihailović je postavljen za „ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva“.
Novim kraljevim ukazom 19. januara 1942. unapređen je u čin divizijskog generala. Novo priznanje došlo je 27. marta iste godine kada je, zajedno sa američkim generalom Daglasom Mak Arturom i sovjetskim Semjonom Konstantinovičem Timošenkom, proglašen za vojskovođu godine.
-Ništa nisam želeo za sebe; francuska ravolucija je donela svetu ljudska prava, ruska revolucija mu je donela nešto novo; nisam želeo da u Jugoslaviji počnem tamo gde su oni započeli 1917. Nikada nisam želeo povratak bivše Jugoslavije, ali sam imao teško nasleđe. Ja sam vojnik koji je nastojao organizovati otpor Osovini u interesu moje zemlje i radi ustanka na celom Balkanskom poluostrvu. Imao sam protiv sebe jaku rivalsku organizaciju, Komunističku partiju Jugoslavije koja je težila svom cilju ne prihvatajući nikakav kompromis. Morao sam da mislim na promene u sopstvenoj vladi, a optužen sam da sam bio povezan sa svim mogućim obaveštajnim službama, i savezničkim i neprijateljskim. Verovao sam da sam na ispravnom putu i pozivao sam svakog stranog dopisnika, pa čak i jednu misiju Crvene armije, da dođu u moj Glavni štab. Ali, sudbina je prema meni bila nemilosrdna i bacila me je u haos. Hteo sam mnogo i mnogo sam započeo, ali svetski vihor je odneo i moje delo i mene. Bio sam slamka među vihorima – ovo su završne reči na komunističkom sudilaštvu velikog srpskog sina, đenerala Mihailovića.
Streljan je u zoru 1.jula 1946, ni dan danas grob mu se ne zna, niti gde je sahranjen. Komunistička „omerta“ u Srbiji 2021. je još uvek na snazi, po tome vidimo i gde smo još uvek kao država, a i kao narod, nema ni imena ulica, ni spomenika, besmrtnom Đeneralu.
Večna slava velikom srpskom sinu i junaku Dragoljubu Mihailoviću!
Tekst: Dragan Vlatković (Fejsbuk)
