Zvono i bezbožnik

Piše: Prota Nenad Andrić

Kada god čujem zvuk zvona sa crkvenog zvonika ma u kom mestu bio, setim se vrujačkog zvona i nesrećnog bezbožnika koji se doselio posle rata devedesetih godina prošlog veka u Banju Vrujce odnosno u Gornju Tolicu blizu hrama Svete Velikomučenice Marine koji je bio nekoliko decenija u izgradnji.

Kao mladog paroha čekalo me je puno posla na nastavku izgradnje hrama, budući da sam pri stupanju na dužnost vrujačkog paroha zatekao dva metra ozidane cokle hrama, nešto malo materijala, staru drvenu šupu i puno dugova. Trebalo je puno vere i optimizma čovek da ima pa da kaže biće ovde hram, zahvaljujući verovatno mojoj lucidnosti ja sam pun vere i samopouzdanja na zaraslim u korov temeljima i neujednačenim ozidanim zidovima bolje reći coklu hrama video blistavu bogomolju koja krasi ovaj kraj.

Posebno me želja ka izgradnji crkve podsticala kada sam saznao da je posle Drugog svetskog rata porušen hram u Gornjoj Toplici u ovoj mučeničkoj parohiji i od njegovog materijala komunisti su napravili zadružnu štalu, iako me je prvi čovek kod koga sam pošao da svetim vodicu u Uskokovićima u selu Rakari uveravao da je to laž, da crkve nikada nije bilo niti se gradila u Toplici i rekao mi da nikada pop nije ušao kod njega u kuću, pa neću ni ja. Kakvo poniženje crkve, omalovažavanje vere svog naroda, ustanak protiv najsvetijih ideala svojih predaka!?

To saznanje nije mi davalo ni tren da pomislim da neću uspeti. Verovao sam da to nebo želi i sam Bog. Znao sam satima da se šetam ulicom i da posmatram temelje hrama prvih dana moje službe, zamišljajući kako će tu biti zvonik sa koga će zvoniti zvono u Slavu Božju. Jednog dana priđe mi jedan sredovečni čovek, pomalo zarastao u kosu i bradu, paleći cigaretu.

–Pomoz Bog prijatelju, pozdravih ga.

–Dobar dan pope, odgovori nešto neveselo.

–Ti si novi pop?

–Jesam prijatelju.

–Gledaš hram, ako, ako…Tako su i pre tebe popovi gledali i ništa nisu uspeli sem ovoga što vidiš.

–Pa prijatelju, i ovo je uspeh veliki, odgovorih mu.

–Daće Bog da se hram ozida i podigne zvnik, da zvono poziva na radost i ispraća na onaj svet.

–A pope neka ispraća koga hoće, mene neće, ne verujem ja u Boga. Nikada ovde se neće sagraditi crkva niti će zvono zvoniti, ja kad ti kažem. Reče ovaj nesrećni bezbožnik i ode niz ulicu.

Gledao sam za njim dugo…Suze su mi padale niz obraze. Imao sam samo dvadeset četiri godine, pokušavao sam da shvatim reči ovog čoveka, nisam uspevao…Zašto, zašto, posle pola veka od rušenja crkve, opet ovako razmišljaju pojedini Srbi!?  Ostala je tajna za mene i sada kada imam četrdeset četiri godine… Meseci, godine su prolazile, a narod je gradio hram.

Viđao sam ovog čoveka, pozivao ga na kafu u portu, želeo sam da se promeni, da zavoli Hrista, svoju veru u kojoj je kršten… Nije vredelo. Došao je i taj za većinu radostan dan, podizanja velikog zvona na zvonik. Pred podizanje zvona nekoliko sati, neko dođe i reče, P. se upokojio. Prekrstih se, a na um mi dođe misao, eto, dade mu se kako je verovao i hteo, ne isprati ga zvono na onaj svet…