Lazarevu arhivu Ozna nije uspela da pronađe

Ko hoće da zaista razume srpsku podelu na četnike i partizane treba da pročita knjigu „Ratni denevnik Lazara Trklje 1941 – 1944 – Otkopana istina“. Pisana je po autentičnoj arhivi ovog predratnog političara, bliskog saradnika i prijatelja Draže Mihailovića, koja je decenijama bila zakopana u zemlju. Čuvana je kao najveća porodična tajna, a sada je konačno posle sedam decenija ugledala svetlost dana da svedoči o strašnoj golgoti naroda tokom Drugog svetskog rata. Zvanična istorija sve je to, uglavnom prećutala.

U naredna tri dana naš portal daće samo delić ovog potresnog svedočanstva, osvetliti lik Lazara Trklje, njegovu tragičnu sudbinu i javnost upoznati sa jednim od njegovih mnogobrojnih ratnih podviga. Lazar Trklja bio je deda potpisniku ovih redova.

Piše: Nikola Trklja  

Potresni ratni zapisi profesora Lazara Trklje, sekretara Zemljoradničke stranke, koje je vodio od proleća 1941. pa do jeseni 1944. godine sačuvali su od zaborava hiljade tragičnih ljudskih sudbina. Lazareva ratna arhiva, koja sadrži više stotina gusto kucanih stranica teksta, rukopisa, spiskova ubijenih, ali i ubica, naredbi, odluka, političkih i vojnih procena situacije na terenu, predstavlja jedno potpuno novo i autentično svedočenje o zbivanjima u Drugom svetskom ratu.

Ovo dragoceno istorijsko štivo čuvano je decenijama kao najveća porodična tajna, zakopna u zemlju u nadi da jednog dana izađe na videlo i svedoči o golgoti narodnoj.

Lazar Trklja bio je član Centralnog nacionalnog komiteta, lični savetnik Draže Mihailovića za istočnu Bosnu i predsednik Nacionalnog komiteta za Hercegovinu. Bio je blizak saradnik, ali, kako to kaže Dragiša Vasić, i lični prijatelj Draže Mihailovića, o čemu svedoče njihovi brojni susreti i prepiske tokom rata.

Lazar je sve zapisivao u beležnicu, vodio dnevnik, a kada bi mu prilike dopuštale, rukopise je, uglavnom noću, prekucavao na pisaćoj mašini. Dakle, ovo nisu memoari i naknadna sećanja na to kako je bilo u ratu, nego potpuno autentične zabeleške o ratnim događajima, bitkama i stradanju u Drugom svetskom ratu, koja do sada nisu objavljivana.

U dnevniku opisuje zbivanja na Ravnoj gori, susrete sa Dražom Mihailovićem, duge noćne rasprave, strančarenje Dragiše Vasića. Karakterističan je jedan opis Ravne gore u jesen 1941. godine.

„Strpljivo sam čekao nekoliko sati pred vratima kolibe da se oprostim. Moj drug potpuno razočaran. Kaže: ’Vidiš sama reakcija, nema intelektualaca, jesi li video sinoćne grdnje na inteligenciju, zemljoradnike…’ Ja ga tešim. Nama je glavna nacionalna ideja, solidarnost, danas će se na čelu pokreta nalaziti jedni, sutra drugi, a na kraju možda će doći u najsigurnije ruke. Sem toga, vidi, ovo je građanski rat, revolucija, gde prestaju sve moralne ljudske skrupule da igraju neku ulogu. Čovek čoveku je vuk, brat neprijatelj bratu, borba ideja sa fizičkim oružjem. I zaista, trebalo bi biti prvorazredni psiholog pa da se uoči i opiše galerija tipova koji su se tih dana nalazili i vrzmali na Ravnoj gori i u ravnogorskom vojno-četničkom pokretu.“

Sa Ravne gore Lazar odlazi na partizansku teritoriju, u Užičku republiku, Požegu i Užice. Opisuje kako politički komesar i sveštenik drže opelo u srcu Užičke republike sahranjujući jednog lidera Komunističke partije „sa potpunim crkvenim obredom“.

Pritvarali su ga i četnici i partizani. Beleži kako italijanska vojska preuzima brodove i luke u Boki, iznosi precizne podatke o poginulima i streljanima, o strašnim zločinima ustaša u Prebilovcima i drugim hercegovačkim mestima.

Lazar do detalja opisuje kako se desio zločin u selu Prebilovci. Poimenice navodi ustaše koje su vodile akciju, gde su mučili, ubijali i silovali, kako su seljake zatvorili, opljačkali, sproveli u vagone i odveli do jame Šurmanci, a potom i pobili.

Lično je razgovarao i zabeležio svedočenja preživelih Prebilovčana.

Profesor Trklja u svojim spisima objašnjava uzroke neslaganja sa Dražom Mihailovićem, tačnije, s nekim njegovim odlukama, koje on otvoreno kritikuje. Posle jedne burne rasprave s Dražom na Kolašinskim poljima, Lazar odlazi za Bugarsku, a nakon obilaska terena i prolaska kroz Srbiju, šalje veoma oštro pismo, u kojem taksativno navodi probleme u četničkoj organizaciji, zloupotrebu naredbe o slovu „Z“, četničke zločine na terenu, bahatosti lokalnih komandanata.

„Kada sam prolazio kroz Srbiju, izgledalo je kao u paklu. Nije se znalo ko koga ubija. Nedićevci, ljotićevci, komunisti, vojni četnici, svi su se međusobno ubijali i niko nije imao saveznike. U narodu strah i panika. Ljudi nisu bili sigurni da će kad legnu i osvanuti. Obično nisu ležali kod kuća.

Eto, to je rezultat famoznog slova ’Z’. Ono je bilo stvoreno da se nevaljali Srbi liše života, a u praksi najčešće je lišavalo života najbolje sinove naroda. One koji su nekom smetali zato što su nešto radili. Srpska posla, pa eto ti.“

U ratnim beleškama Lazar detaljno govori o zločinima komunista, tzv. lijevim skretanjima, kako su posle rata komunistički disidenti nazvali partizanska ubistva brojnih civila u Hercegovini i Crnoj Gori krajem 1941. i početkom 1942. godine. Navodi imena nevinih ljudi, uglavnom uglednih domaćina, ali i ostalih, koje su partizani pobili jer nisu hteli da se priključe njihovom pokretu.

Posebno je interesantan primer dvojice seljaka kod Ljubomira u Hercegovini, koje su nasred puta, bez krivice ili suda, zverski ubili narodni heroji Sava Kovačević i Petar Drapšin.

U svom dnevniku Lazar opisuje detaljno i četničke zločine u Foči. On se u ovom gradu zatekao dva dana posle masakra nad fočanskim muslimanima.

U ratnim zapisima opisani su događaji u hercegovačkim srezovima (Trebinjskom, Bilećkom, Stolačkom, Gatačkom, Nevesinjskom, Ljubinjskom), zatim srezovima Ariljskom, Šabačkom, Novovaroškom, Mileševskom, Lozničkom, Pljevaljskom, Valjevskom, Podgoričkom, Nikšićkom, Bokokotorskom, Barskom, Cetinjskom, Danilovgradskom, Kolašinskom, kao i na Romaniji, Majevici, Homolju i u Timočkoj krajini…

Lazareva lična arhiva više od 70 godina bila je van domašaja javnosti, a 50 godina zakopana u zemlju. Ozna ju je tražila više puta, tri puta je iskopavana i premeštana, a delom je stradala od vlage.

Kad je Lazar otišao iz rodne Bileće, njegova sestra Mara i brat od strica Žarko, krišom su sklonili dokumenta. Pronašli su nekakvu italijansku kantu od masti i papire u nju potrpali, zatvorili i zakopali. Kad je došla partizanska vlast i konfiskacija imovine porodice Trklja, Lazareve arhive nije bilo.

Niko je nije ni pominjao. Ozna je sumnjala, ali nije bila sigurna da ukućani znaju gde se ona nalazi. Žarko Trklja, strahujući da će biti pronađena, tri puta ju je premeštao. Tokom decenija skrivanja dokumentacija je oštećena. Ipak, najveći deo je sačuvan da svedoči o najstrašnijim događajima, tragediji naroda, stradanju i zločinima u Drugom svetskom ratu.

Lazareva arhiva je skrivana i čuvana kao najveća porodična tajna, a u celoj familiji samo njih dvoje, Žarko i Mara, znali su da je sačuvana i gde se nalazi.

Uoči raspada socijalističke Jugoslavije i pada komunizma u Hercegovini, dokumentacija profesora Lazara Trklje izneta je na svetlost dana. Žarko je jednoga dana svom sinu (potpisniku ovih redova), po završetku studija, tutnuo u ruke gomilu papira uz reči: „Evo ti ovo, pa vidi šta ćeš s tim.“

Sutra: Kako je zlato iz Kaira preneto u okupirani Beograd 1942. godine