Život u torbu, zlato u pogaču, pa među Nemce

LAZAR TRKLJA – ISTINA KOJA JE IZIŠLA NA VIDELO POSLE SEDAM DECENIJA (2)

U Beogradu stalne racije. Mnogi njegovi drugovi pali su u ruke Nemaca. Zato se nikome ne javlja. Sklonio se na periferiju jer je tražen na više adresa. Sastajao se na različitim lokacijama i razdelio zlato i novac. Taman kad je pomislio da je sve svršeno osetio je hladan dodir cevi pod plećima. 

Piše: Nikola Trklja

Posle jedne mučne rasprave sa Čičom na Kolašinskim poljima 1942. godine, Lazar Trklja, sekretar Zemljoradničke stranke, član Centralnog nacionalnog komiteta, predsednik Komiteta za Hercegovinu i lični prijatelj Draže Mihailovića, nije bio siguran da li će izvući živu glavu kad napusti Vrhovnu komandu.

Ipak, nakon polemike koja je više ličila na svađu, Draža mu je rekao da ima puno poverenje u njega i poverio mu jedan opasan i neobičan zadatak.

Piloti Jugoslovenske vojske koji su prebegli u Kairo skupili su nešto novca i preko savezničke misije poslali u Dražin štab. Odatle je novac valjalo prebaciti porodicama u Beograd.

Novac je bio u zlatu. Draža je dao Lazaru deset kilograma zlata i pet hiljada dolara u papirima, za rad beogradske organizacije i za porodice pilota.

Lazar je dobio i pratnju ali se od ranca ni za živu glavu nije odvajao. Prešao je u Srbiju preko Uvca. Stalno mu je bilo na pameti ako se nešto desi sa novcem, niko ga neće oprati ni opravdati, osim da izgubi glavu.

Niko od njegovih pratilaca nije znao šta nosi. Išao je kroz Sandžak. U Radonji je na Malu Gospojinu naišao na slavu. Morao je čak i govor da drži, ali sa rancem. Potom se prebacio kod porodice Todorović u Dragačevski srez. Tu je pribavio dokumenta na ime Milan Petrović, ekonom iz Mirosaljaca, srez Dragačevo. Konačio je kod prijatelja učitelja.

Zamolio je domaćicu da ispeče dve velike pogače, u njih je potrpao zlato i tako stavio u ranac. Učitelju je morao da kaže šta nosi. Jednu pogaču je dao pratiocu i u Jemenskoj Steni kod Požege seo u voz za Beograd. I pored brojnih kontrola Nemaca i Ljotićevaca ostao je pribran a pratioca je stalno morao da opominje da čuva torbu.

Međutim, dojavili su mu još pre nego što je ušao u voz da mu Nemci spremaju doček u Beogradu. Zbog toga je morao da izađe iz voza ranije, na stanici Zvečka kod Obrenovca. Otišao je do Stublina i tu sačekao kolege koje su ga uvele krišom u grad.

U Beogradu su tih dana bile stalne racije. Dosta Lazarovih drugova palo je Nemcima u ruke. Zato se nikome nije javljao. Tražen je na više adresa i odlučio je da se skloni na periferiju grada. Sastajao se na različitim lokacijama i uspeo da razdeli zlato i novac.

Taman kad je pomislio da je sve svršeno osetio je hladan dodir cevi pod plećima. U Mileševskoj ulici uhvatio ga je omaleni agent i sa uperenim pištoljem priveo u stanicu. Pretresli su ih i kod njegovog saputnika pronašli su nešto funti. Video je da više ne može da vrda, da mu je spremljen svilen gajtan.

Odlučio je da se otkrije. Rekao je da on nije nikakav inženjer Petrović nego Lazar Trklja, sekretar Zemljoradničke stranke i saradnik Draže Mihailovića. Rekao je da došao u Beograd i doneo novac naših pilota iz Kaira koji su uputili porodicama da bi mogli da prežive okupaciju.

Odmah su ih iz kvarta prebacili u upravu policije. Ubrzo se pojavio i Boško  Bećarević, šef odseka za komuniste i onaj Tomić, kome Lazar nije znao ime. Kad im je ispričao zašto je došao u Beograd i šta je radio, upitali su ga da li neko može da potvrdi njegov identitet.

Setio se Radana Grujičića. On je bio pravnik, rođen u Pljevljima, pre rata bio je blizak komunistima dok se nije zaposlio preko Zadružnog saveza u policiju. Tokom rata u Specijalnoj policiji bio je zamenik Boška Bećarevića, šef odseka za borbu protiv komunista. Vodio je istragu protiv Petra Stambolića, Draže Markovića, Olge Dedijer, Vladimira Ribnikara, Vere Miletić…

Pobegao je u Austriju 1944. godine ali je sa sobom poneo dosijea komunista sve sa njihovim iskazima. Amerikanci su ga odmah preuzeli u njihov servis a on im je omogućio da bolje „upoznaju“ vodeće jugoslovenske komuniste, posebno kad su slali oružje i pomagali revoluciju i ustanak u Grčkoj.

Kad mu je UDBA ušla u trag, brzo je prebačen u SAD, a zatim u Kanadu gde je živeo od prodaje jugoslovenskih knjiga pod imenom Marko Janković. Sarađivao, kako je sam rekao, čak i sa izdavačkom kućom „Komunist“.

Posle pojavljivanja u štampi iskaza Vere Miletić, majke Mire Marković, UDBA se ponovo za njega zainteresovala. Na zahtev Jugoslavije uhapšen u Kanadi 1992. godine ali nije osuđen. Umro u staračkom domu 1996. godine.

Čim je Radan ušao u prostoriju prepoznao je Lazara i pozdravio se sa njim. Ovo je Lazar Trklja, rekao je kolegama koji su odmah odustali od sprovođenja u logor na Banjicu.

Dogovorili su se da stvar ne prijavljuju Nemcima, da ih vrate na mesto gde su uhapšeni i da nikom ne pričaju. Lazar usput uspeo čak da iz probušenog sica u autu izvadi šifrarnik koji je tu gurnuo kad su ga dovodili.

Našao se ponovo na ulici i tek tada ga je oblio hladan znoj. Samo dvadesetak minuta ranije bio je ubeđen da mu nema spasa i da će dopasti u kandže Nemcima. Još jednom, kao mnogo puta do tada, tokom rata, sreća je bila na njegovoj strani.

Naslovna fotografija: Rukopis Lazara Trklje iz ratnog dnevnika, koji je vodio od 1941. do 1944. godine

Sutra: Ko je bio Lazar Trklja?