Hajduk u mantiji

Piše: Mišo Vujović

Upokojio se u Gospodu odani i odvažni Hristov vojnik, prota Momo Krivokapić, čovek čeličnog kova, nesalomiv i u najtežim vremenima. Njegov životni put pun je iskušenja ali doslednosti. Otac mu je, kao nepokolebljivi sluga Božji proteran u Bosnu, sa još nekoliko sveštenika “nepopravljivih”, a preteklih u posleratnom genocidu nad sveštenstvom Mitropolije Crnogorsko primorske.

Svoje detinjstvo ovaj rođeni Novljanin provodi u okolini Doboja, okružen verujućim ljudima čija snaga i istrajnost mu daju nove impulse da nastavi očevu misiju. I to tamo gde su sahranjivali Boga, u duhovno obogaljenom i raspetom zavičaju u vremenu bogoborstva kada su mladog čoveka u mantiji smatrali zaostalim.

Nakon završenih studija Bogoslovije, na početku svoje svešteničke karijere, vraća se u Boku i pored primamljivih ponuda da se usavršava na poslediplomskim studijama u inostranstvu. Zbog straha da će onako, mlad, naočit, hrabar i obrazovan zavesti narodne mase, kako se tada govorilo u Crnoj Gori, gde je crkveni život bio gotovo zamro, komunističke vlasti ga drže pod prismotrom, prateći svaki njegov korak.

“ Mnogo puta sam bio ispred njih, to ih je zbunjivalo”, rekao mi je dok smo “kopali” po Arhivu Srpske pravoslavne crkve, potkrepljujući dokumentima rukopis za knjigu “ Crnja i Gora”.

Otac Momo se osim inteligencijom izdvajao ličnim integritetom i hrabrošću. Bio je spreman, da u duhu tradicije svojih predaka, u svakom trenutku bilo kome stane na crtu i ukrsti argumente ako treba i pesnicama.

Sveštenik po meri Crnogoraca : kadar stići i uteći i na strašnom mjestu postojati.

Nedavno sam povodom njegovog privođenja kod nadležnih organa, zbog služenja službe Božje u vreme vanrednog stanja, a u Crnoj Gori su Bog i Crnogorci, vekovima u vanrednom stanju, i u vanrednim prilikama, objavio sledeće:

Svestan sam da prota Momčila nije potrebno braniti. Branio se on momački i u vunenim vremenima. Kad je malo kome bastalo da se sa vlašću pojaka, otac Momo je htio i smio.

Skupilo se petnaestak ljudi na molitvi da se poklone i pomole Gospodu. A šta nam to preostaje!?
“Moleban u crkvi Presvete Bogorodice služi se svake večeri u vreme vaskršnjeg posta još od 17. veka kao zahvalnost Bogorodici što je Boku i Crnu Goru spasila od kuge”, izjavio je za Infors prota Momčilo.

Treba li da se molimo ili uzdamo u ljudsku nemoć čija nas je pohlepa dovela u najveću ekziszencijalnu krizu civilizacije do danas. Po njima je molitva opasnost, po zdravlje građana, a što se javno ušmrkuju i prangijaju u po bela dana jedni po drugima grupno i pojedinačno, što je kretanje po Crnoj Gori rizično koliko i u Tripoliju, to vlast ne zabrinjava.

Brine ih stari ugledni prota Momčilo Krivokapić. Davno sam čuo anegdotu kako je na Čekanjima u blizini Kotora neki kamiondžija usmrtio magarca. Naišao je otac Momo i kao savestan građanin obavestio patrolu narodne milicije:

“ Održi mu opijelo pope”, šeretski će dugački brkajlija u plavoj uniformi.
“ Naravno drugovi, ali sam najpre došao da obavestim najužu rodbinu i izjavim vam saučešće”, odgovorio je tada mladi kotorski paroh.

Ovo je samo jedna od anegdota iz mnogih “fajtova” oca Momčila, hajduka u mantiji, urbanog šmekera, prefinjenog intelektualca, gospodstvenog gorostasa Cuca, Srpske Boke, vascijele Crne Gore i pravoslavne Vaseljene!