Srpkinje u bugarskim, ugarskim i moldavskim dinastijama (2)

Ovo je priča o Srpkinjama koje su rađale sultane i careve, kraljeve prinčeve, velikane kojima treba da se ponosimo

Piše: Marko Lopušina

Srpsko-bugarske rodbinske i vladarske veze bile su stare i bliske. Kako tvrde autori sajta “Rasen” jedna sestra Stefana Vladislava, odnosno kći Stefana Provovenčanog, čije ime nije poznato, bila je udata za bugarskog sevastokratora Aleksandra, brata cara Jovana Asena Drugog. Njen sin, sevastokrator Kalojan, podigao je crkvu Bojanu blizu Sofije, sa čuvenim freksama iz 1259. godine. U natpisu ove crkve Kalojan pominje da je „unuk svetago Stevana kralja Srpskago“.

Jedna druga srpska princeza nepoznatog imena bila je majka bugarskog cara Konstantina, čiji se portret takođe nalazi u crkvi Bojana. Naime, kći velikog župana Stefana Nemanje (nepoznatog imena) bila je udata za bugarskog velikaša Tiha Asena. Njihov sin – odnosno Nemanjin unuk – koji se zvao Konstantin Tih Asen, bio je dve decenije bugarski car (1257-1277).

U jednoj povelji Konstantina Tiha pominje se „sv. Simeon Nemanja, deda carstva mi“, a i vizantijski hroničari govore o njemu kao „upola Srbinu“.

I kćerka kralja Milutina – Ana ili Neda – bila je udata za bugarskog vladara – cara Mihaila Asena Trećeg Šišmana. Car Mihailo bugarski imao je dva brata – Šišmana i Mihaila. Njihova majka – Ana Nemanjić je duže živela u izgnanstvu u Dubrovniku (1337-1346). Njen sin Šišman je takođe umro u Dubrovniku, a sahranjen je u benediktinskoj opatiji, na Lokrumu.

I Dragana Lazarević (Prilepac, 1371- 1396.) bila je bugarska carica. Ova ćerka kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanovića postala je supruga trnavskog cara Jovana (Ivana) Šišmana. Car je vladao od 1371. do 1393. godine. Princeza Dragana je udata za njega 1386. godine. Sa carom Jovanom (Ivanom) imala je četvoricu sinova –Aleksandra, Asina, Fružina i Keraca Šišmana.

Mlađi bugarski istoričari pak tvrde da je ova Srpkinja bila udata za carevog sina Aleksandra Ivana Šišmana. Jer, kada je bugarski car Jovan Šišman pogubljen 3. juna 1395. a njegov sin Aleksandar, rođen 1866. odveden u tursko zarobljeništvo, gde je primio islam i postao osmanski namesnik u Maloj Aziji, Dragana Šišman nije postala udovica, već je postala carica.

Kako se poslednji put pominje u dokumentu iz 1395/6. godine, nije poznato šta se sa njom desilo nakon pada Bugarske pod tursku vlast. Za cara Aleksandra Šišmana se zna da je kao namesnik Smirne poginuo 1418. godine. Iza njega ostala su dva sina – Fružan Vladislav Šišman i Kerac Šišman, deca majke srpskog porekla.

Ako verujemo dr Dušku Lopandiću, kog sajt “Rasen” citira, naša Dragana Lazarević bila je, ipak, udata za cara Jovana (Ivana) Šišmana. I sa njim kao trnavska carica rodila trojicu bugarskih carevića po majci srpskog porekla – Aleksandra, Asina, Fružina i ćerku princezu Keraca Šišmana.

Ugarska kraljica Jelisaveta

Srpska porodica Kontromanić pokušavala je da sklopi političko prijateljstvo i proširi uticaj na Ugarsku preko plemićkog braka. Naime, njihova ćerka princeza Jelisaveta, rođena oko 1340. godine, od oca Stefana Drugog Kotromanića i majke Poljakinje iz roda Pjastovića, udata je 1353. godine za ugarskog kralja Lajoša Ludovika Prvog Velikog Anžujskog. Venčanje je svečano obavljeno u Budimu. Papa je odobrio ovaj brak 31. avgusta iste godine, iako su kralj i kraljica bili u bliskom srodstvu.

Lajoš je bio najstariji od trojice sinova ugarskog kralja Karla Roberta i njegove treće žene Elizabete Poljske.  Rođen je u Višegradu 1326. godine. Bio je ugarski i poljski kralj od 1370. godine. Posledica Lajoševog preuzimanja poljske krune bilo je pomeranje težišta ugarske spoljne politike sa Balkana na sever.

Pristupio je obnavljanju kraljevske vlasti u dalmatinsko-hrvatskim oblastima, kao i nekim srpskim zemljama. Napadao je Mletke i Italijane. Primorao je bosanskog kralja Tvrtka I da mu ustupi neke oblasti.

Kralj Lajoš je sistematski radio da ojača centralnu kraljevsku vlast i da što više proširi granice ugarske države. Ratovao protiv srpskog cara Stefana Dušana oko Huma.

Jelisaveta Kotromanić je bila njegova druga žena. Sa kraljicom Jelisavetom imao četiri kćerke: Mariju (1365—1366), Katarinu (1370—1378); Mariju (1371—1395), buduću kraljicu Ugarske i Jadvigu (18. februar 1374—1399), buduću kraljicu Poljske. U cilju rešavanja problema nasledstva, Lajoš je, 1379. godine, sazvao državni sabor u Košicu, gde mu je plemstvo priznalo kćerku Mariju za prestolonaslednicu.

Potom je 12. februara 1380. sazvao kongres u Zvolenu, gde je drugu kćerku Jadvigu verio sa Vilhelmom Habzburškim, sinom austrijskog vojvode Leopolda III Habzburškog. Te godine, Lajoš je ostao u Poljskoj u cilju reformisanja nekih zakona, koji su objavljeni u Lavovu, septembra iste godine.

Posle njegove smrti 1382. u Trnavi postojale su tri kraljice srpskog porekla. Naime, udovica Jelisaveta je postala prestona kraljica Ugarske. Bila je jedina žena vladar sve do vremena Marije Terezije. Presto Ugarske je kao regent delila sa desetogodišnjom ćerkom kraljicom Marijom.

Maloletna Marija je 17. septembra 1382. bila krunisana za „kralja” Ugarske, dok je stvarnu vlast imala Lajoševa udovica i njen miljenik Nikola Gorjanski, mačvanski ban. Međutim, Poljaci Mariju nisu hteli za kraljicu, nešto zbog nezadovoljstva ugarskim režimom, a najviše zbog njenog verenika Žigmunda, koga su smatrali neprijateljem. Zato su mu, 25. septembra 1382. godine na kongresu cele Poljske, u Radomsku, postavili vrlo teške uslove, između ostalog da stalno mora da živi u Poljskoj.

Novi kongres cele Poljske u Vislici je, 6. decembra, doneo još oštriju odluku, da se Žigmundu ne dozvoli ni ulazak u Krakov. Nepopularni brak između Marije i Žigmunda, stranca kojem je sada pripala jednaka vlast nad Ugarskom, ubrzo je izazvao revolt plemstva.
Tokom zatvoreništva u Novigradu, kraljici Mariji srpskog porekla je pred očima zadavljena majka Srpkinja, bivša kraljica Jelisaveta Kotromanić. Kraljica Jelisaveta je tajno sahranjena u Crkvi svetog Krševana. Na treću godišnjicu smrti, njeno telo je prevezeno u Székesfehérvár.

Njena ćerka kraljica Marija je ubrzo umrla je pod sumnjivim okolnostima u visokoj trudnoći, ne ostavivši iza sebe dece. Njen udovac je zadržao njeno kraljevstvo, kao što je to bio srednjovjekovni običaj.

Sprečivši Mariju da preuzme vlast, Poljaci su za života regentkinje Jelisavete, zatražili da im pošalje svoju mlađu kćerku Jadvigu za kraljicu. Poljska traženja su na početku bila odbijena, što je u zemlji izazvalo rat između feudalaca, koji su težili da sami sednu na poljski presto. Najzad, 1384. godine, regent Jelisaveta je popustila i poslala ćerku Jadvigu u Poljsku, gde je ona 15. oktobra 1384. godine i krunisana. Njihova druga ćerka Jadviga se udala za Vladislava Jageloviča, kneza litvanije kao kraljica Poljske.

Kraljica Jadviga, po majci srpske krvi, stvara sa mužem uniju Poljske i Litvanije i jednu od velikih evropskih sila.

Kako nijedna od kćeri kralja Lajoša i kraljice Jelisavete nije iza sebe ostavila decu, njihova porodična linija je ugašena.

Despotovina moldavska i petoro dece

U vreme vladavine despota Petru Četvrtog Rareša u Moldaviji od 1526. do 1546. godine, njegova žena Jelena, bila je Srpkinja. Ćerka poslednjeg srpskog despota Jovana Brankovića rođena je kao Jelena Branković i živela od 1502. do 1552. godine.

Petru Četvrti je bio nezkonito dete despota Stefana Velikog Moldavskog. Rođen je 1483. godine u Hirlau, današnja Rumunija. Odrastao je u porodici plemića sa vladarskom tradicijom. Nosio je i titula vojvode Moldavije u dva navrata – od 20. januara 1527. do 18. septembra 1538. godine i od 19. februara 1541. do 3. septembra 1546. godine.

Oženio se Jelenom 1530. godine, kojoj je dao novi ime i titulu: Joana despotovna. Despot Petru je voleo i poštovao svoju suprugu Jelenu, ali i njen srpski narod. Dozvoljavao joj je da u moladvski dvor dovodi i zbrinjava odbegle Srbe. Dozvolio joj je da kao pravoslavka u Botošanu sagradi dve srpske crkve.

U jednoj od njih i danas stoji natpis „Jelena despotovna, gospožda Petra vojvode, dšti Joana despota“. Jednu crkvu je podigla i u Sučavi, mestu u kome su živeli.

Zajedno su Petru i Jelena donosili važne političke odluke. Moldavski pisac Grigor Urekao u jednoj belešci tvrdi da je depostovna sa svojim despotom pisala na srpskom jeziku pisma turkom sulatnu Sulejmanu i molila da primi Petru Rareša u Carigradu.

Bili su u braku šesnaest godina, do smrti despota Petru Rareša u Sučavi. Sahranjen je 1546. godine u rumunskom manastiru Probota. Despot Petru i despotovna Jelena imali su petoro dece, po majci srpskog porekla  –  trojicu sinova Iliju, Stefana i Konstantina, i dve kćeri, Roksandru i Kijanu.

Sin Ilija Drugi Rareš, rođen 1531. godine, bio je princ Moldavije, kao i sin Stefan Šesti Rareš, koji je rođen 1532. godine.

Njihova ćerka vojvotkinja Roksanda, po majci srpske krvi, postala je supruga moldavskog vojvode Aleksandra IV Lupušnjana (1552. do 1568). Njihova deca bili su ćerke sa srpskim imenima Milica i Teodora.

Druga ćerka Kijana bila je udata za Mirču Čobana. Njihov sin Petar Škopula postao je vlaški vojvoda (1559-1568). Vojvoda Petar bio je oženjen Srpkinjom, Jelenom Crepović, sa kojom je imao ćerku Tudoricu.

(Nastavlja se)