Kako je Beograd ostao bez svog najvećeg trga?
Piše: Bane Gajić
Sredinom 30-tih godina prošlog veka, kada je krenuo razvojni i graditeljsko-investitorski bum u tadašnjem Beogradu, između arhitekata, urbanista, gradonačelnika Vlade Ilića i zainteresovane javnosti, vodila se velika debata oko načina na koji treba da bude uređen prostor Prestolonaslednikovog trga (Terazije) i Pozorišnog trga (Trg republike), odnosno, kako treba da bude konačno formiran veliki gradski trg, po uzoru na sve tadašnje evropske prestonice, a koji Beograd u takvoj formi nije imao.
Jedan od najvećih zagovornika ideje da najveći i centralni beogradski trg treba da bude formiran na prostoru između Bulevara Kralja Aleksandra, Dečanske, današnje Nušićeve ulice, Balkanske, Prizrenske i Kralja Milana, bio je znameniti srpski arhitekta Milutin Borisavljević. U seriji javnih objava, ovaj pariski đak i plodonosan stvaralac brojnih zdanja u gradu i šire, apelovao je da se ponište tadašnji javni konkursi na kojima su pobedila rešenja stranih autora (kasnije nikad realizovana) i da se od Terazija napravi veliki otvoreni prostor sa fontanom u sredini, po uzoru na centralne trgove evropskih prestonica poput Trafalgara u Londonu ili Etoala u Parizu.
Crtež koji vidite prestavlja njegovu viziju tog centralnog beogradskog trga i prostor koji je trebalo da zauzme. Avaj, Borisavljevićeva spektakularna vizija kojom bi se Bulevar uveo kao svojevrsna „kičma“ Beograda koja bi se ulila u široki trg (kao Šanz Elize) odakle bi se širila vizura na Savu i deo preko reke, preko terazijske terase, nikada nije dobila šansu. Tvrdio je da samo hotel „Kasina“ predstavlja veći objekat koji treba nekako ukloniti dok na toj strani Terazija ionako „dominiraju bezvredne straćare“ koje nemaju nikakvu vrednost, i kao takve, lako mogu da budu porušene u korist ove ideje.
Umesto toga, vrlo brzo su nikle dve velike palate na samom ulivu Bulevara na Terazije, Igumanova i Palata penzionog fonda, kao primeri „investitorskog urbanizma“ čime su Terazije delimično zatvorene. Posle Drugog svetskog rata nove vlasti su podigle i masivno zdanje Doma sindikata čime je bespovratno i zauvek ovaj potencijalni prostor izgubljen za Beograd. Umesto simbola i najvećeg trga kakav su Terazije mogle da realizacijom ove ideje postanu, nastavak dalje gradnje 50-tih godina pprošlog veka zauvek ih je pretvorio u ulicu, a prostor koji je mogao da bude trg zatvorio u klaustrofobični, tugaljivi i nikad adekvatno rešeni prolaz zvani „Bezistan“.
Borisavljević je umro 1970. godine u Parizu, razočaran i odbačen. Njegovih 150 zdanja i dalje postoji u Beogradu, Srbiji i čak – Bugarskoj.
