Piše: Protojerej-stavrofor Nenad V. Andrić
Godine 2014. bio sam sa porodicom na godišnjem odmoru u Herceg Novom. Novljani koji su čitali moju knjigu o Sv. Nektariju i putovali sa mnom na Eginu gde organizujem godinama hodočašća, omogućili su mi da boravim u lepom Herceg Novom besplatno. Svako veče tih osam dana služio sam večernje bogosluženje u prelepoj crkvi SPC na Belavisti sa novljanskim časnim ocima.
Potom smo dušu bogatili zaista za svaku pohvalu književnim večerima „Dani ćirilice“, koje je organizovala Crkvena opština novljanska na čelu sa ocem Radomirom Nikčevićem, direktorom Svetigore, medijske kuće i časopisa Mitropolije crnogorsko-primorske. Bili su to nezaboravni dani i čarobne večeri u Herceg Novom.
Stanovali smo nešto oko dvesta metara od hrama Sv. Arhangela, kao da i sada  čujem lepotu tih zvona…  U blizini hrama u crkvenom konaku postoji crkvena biblioteka i poslastičarnica pa u vrelim danima uz hladno piće ili sladoled uživanje je sedeti na Belavisti i pročitati po neku knjigu. Tako sam i činio preko dana. Tu su dobri domaćini otac Radomir, otac Živojin i otac Nikola sa narodom okupljenim besedili i poučavali ih duhovno uz vedrinu i radost neku posebnu, da li je to samo od vere ili i od morske klime ne znam ali milina je biti sa tim ocima u tom ambijentu i dobrim crkvenjakom Serdarom.No, da ja ispričam razlog ovog mog pisanja da ovo ne pređe  u esej jer inače više je od toga puno, ovo je svojevrsno svedočenje. Nisam ovo pre pisao, iskreno plašeći  se da mi crnogorske vlasti nešto ne naude ili pak predstavnici te cirkuske CPC pošto često idem u Crnu Goru. Međutim, sada je već svejedno oni žele da naude svakom ko se Srbinom zove.

Јошица славаIdem u Crni Goru zbog tri stvari, zbog svetinja Srpske pravoslavne crkve koje se vekovima tamo nalaze, zbog lepote mora i prirode i zbog prijatelja među sveštenstvom Srpske pravoslavne mitropolije crnogorsko – primorske i međ’ mirjanima jer najmanje je trista duša iz Crne Gore putovalo sa mnom na hodočašća širom sveta.

Kada odem u Crnu Goru osećam se kao u mom valjevskom kraju jer  jedan smo narod. Isto pričamo, sve se razumemo. Isto pišemo, sve pročitamo bez prevoda. Isto se krstimo sa tri prsta, iste smo vere pravoslavne, isto imamo krsne slave, a to sem Srba  nema ni jedan narod u svetu. I što je još punoća svega, moji Andrići su poreklom iz Crne Gore po krvi.  Znači po onim stenama i vrletima živeli su moji preci pre nekoliko vekova. A verujem i mogih familija u Srbiji koreni su u Crnoj Gori.

Pa imali što lepše nego otići u kolevku svoju, svojih predaka ? Nema ! Tu si onda svoj međ’ svojima. E zato iako vlasnici smo porodične turističke agencije i možemo letovati svuda po svetu, najmilije mi je u mojoj Crnoj Gori provoditi odmor.

Devetog dana boravka na Belavisti došao sam ujutru da se pozdravim sa ocima i da krenem za Srbiju. Poklonio sam se ikonama u crkvi i celivao ih, potom upalio sveće i pomolivši se za srećna puta  izašao iz crkve i seo za sto poslastičarnice da sačekam oce. Bio je sa mnom moj sin, dok popadija je pakovala stvari za polazak i naša sinovica.

U tom momentu ka bašti poslastičarnice ide u belim mantilima četri osobe i vode ispod ruke jednog starca.  Sedoše sto do našeg ljubazno nas pozdravljajući. U jednom momentu ustade jedna žena i priđe mi, poljubi me u ruku zatraživši blagoslov. Reče mi oče ja vas znam vi ste otac Nenad, ja sam doktorka Sanja Đuranović iz Podgorice. Doveli smo gospodia Mihaila Pavlovića po njegovoj velikoj  želji ovde iz bolnice iz Podgorice, jer hoće da vidi oca Radomira. Rekoh joj da ga  i ja čekam. Iskreno malo mi bi to sve čudno ali prećutah. Utom će i otac Radomir. Pozdravi se sa svima  i sede za  sto gde su sedeli medecinari i izvezni pacijent Mihailo.

Odjednom čovek poče da plače taj Mihailo i glasno reče:

– Došao sam da molim za oproštaj, stigle me kazne od Boga, ogrešio sam se što sam  dao učešće u osnivanju Crnogorske crkve, a protiv Srpske pravoslavne crkve. I kajem se i molim oproštaj. Takođe kajem se i molim oproštaj od tebe oče Radomire i mitropolita Amfilohija jer sam organizovao dva pokušaja da vas ubiju i tebe i mitropolita. Samo vas je Bog sačuvao.

Otac Radomir je smireno rekao:

–  Bogom da ti je prosto. Da ti Bog daruje zdravlje.

Ja sam izbezumljen sve ovo gledao i slušao. Čudio sam se ovom čoveku da je tako zlo činio, a opet divio se Bogu da ga je privoleo pokajanju.  A najviše sam se čudio smirenju i ljubavi oca Radomira. Kao da mu je ovaj Mihailo rekao da mu je neko veliko dobro učinio, a ne da ga je hteo ubiti. To je na delu veličina čoveka oca Radomira, poklon dole, što bi rekli naši Srbi – kapa dole !

Dok sam se vraćao za Srbiju nisam mogao da verujem šta sam čuo. Po nekoliko puta sam sina pitao – ma je li ti ču ono sine, uvek mi je ponavljao – da tata, tako je bilo. Kasnije sam saznao da je iste te godine posle nekoliko meseci Mihailo Milo Popović umro.

Neka mu Bog oprosti za to što je sve ispovedio i neka Bog prosveti sve one koje ustaju protiv SPC, Boga i slugu Božjih pa  da se pokaju i vrate  onoj Crkvi kojom je stolovao Sv. Petar Cetinjski, kojom je stolovao Njegoš, či je Mitropolit bio Sveti Vasilije, da se vrate Sv. Savi kroz sveti blagoslov  mitropolita Amfilohija, dok im nije kasno jer teška je ruka Svetog Petra,  a još teža Božja.

Zapisah ovo i objavi u ova teška vremena ne bi li ovo istinito svedočenje doprinelo otrežnjenju opijenih Srba u Crnoj Gori – Crnogoraca otrovnim vinom iz putira CPC.