Akademsko talasanje: Velike laži malih majstora

Piše: Mišo Vujović

Zatalasali smo se dobro. Ko pred izbore. Od ulice do sudnice, države, crkve i SANU. Ponovo se prebrojavamo, a kao da smo bilo kada i prestajali. Predahnjivali jesmo posle velikih čistki. Ali smo se i tada u sebe, da niko ne čuje, delili. Najviše na sluge i izdajnike. Plaćenici su i jedni i drugi. Samo je pitanje gde idu po apanažu.

Te dve kategorije ne izumiru. Najbrojnije su uz umuknulu građannsku masu. Tu ni pandemija ne pomaže.

Otac nacije – akademik, pisac i siva eminencija, naših propalih politika, Kalemar iz Velike Drenove, negde sredinom devedesetih, predloži da sa Albancima, delimo Kosovo i Metohiju. Dočekaše ga na nož i bi medijski “iskaišan” kao da su ga Rugovci negde presreli i jataganima isparali.

Pravdali su ga, da je po nalogu šefa sa Dedinja ispipavao puls naciji. U to vreme damara je bilo, svi organi osim glave funkcionisali su besprekorno. Ali kod slabe glave, jako telo još više strada. A mi dobrano polupani lelujamo od usijanosti i praznoglavlja, dok u pozadini tupo odzvanja posmrtno zvono Jugoslaviji u koju se Srbi i danas kunu. Zidar prve Države tog tragičnog imena, je svoju građevinu platio glavom. Oslobođeni su pucali u svoga spasitelja.

“Guraš ih u ruke Italijana da ih progutaju.”, rekao je vojvodi Živojinu Mišiću Kralj oslobodioc.

“Neka ih, bolje da se oni rvaju sa njima nego mi”, uzvratio je proročki stari vojvoda.

Hrvata u Londonskom sporazumu i ostalim aktima nije bilo. Trumbić je sa svitom dotrčao na Krf da istoimenom deklaracijom, iskamčenom na emocije, uskoči u vagon pobednika. Kralju Ujedinitelju su se zahvalili 1934. U Marselju sa nakoliko smrtonosnih kuršuma. Pavelić i društvo, uvlačeći u sukob u Vladu Černozemskog koji će sa četiri metka usmrtiti suverena. Izborom Černozemskog za egzekutora hrvatsko – srpski antagonizam proširen je na Makedoniju čija se ekstremno revolucionarna organizacija VMRO, borila za nezavisnost Makedonije. Sve te zahteve i nesporazume ispeglaće komunisti, stvaranjem nacionalnih republika unutar jedne države. Neimar druge Jugoslavije je ovenčan slavom i danas okružen cvećem počiva u zlatnom sarkofagu srpskih zabluda. Za razliku od kralja Ujedinitelja on je bio dugovek. Deceniju posle njegove smrti plamen mržnje potomaka onih koji su prvi pucanj u Jugoslaviju ispalili u Marselju, progutao je i Brozovu tvorevinu. Ostalo je još malo otetog da se ozakoni da bi se još nešto pod međunarodnom garancijom razvrglo i otuđilo.

Nedavno je prvi akademik, neurolog – “neurotično” izjavio da smo se Kosmeta već ratosiljali, samo nam taj susret sa istinom svečano niko nije upriličio. Parafraziram. Akademik je elikventan, kažu ima ozbiljan pedigdre čistača. Otac Svetislav je u uniformi OZNE vodio personalnu službu na Medicinskom fakultetu.

Akademik još nije izašao u uniformi, a specijalnost su mu degenerativni procesi u mozgu. Gde se tri decenije medicinski nije napredovalo ni milimetar. Tako se već odavno prepustio odumiranju ćelija kao logičnom toku bolesti. Na isti način, verovatno posmatra proces odumiranja veza između Srbije i njene, okupirane, južne pokrajine. I ništa sporno za jednog intelektualca. Za Čedu ili Vuka, čiji je patriotizam odavno antrofirao, ali da predsednik SANU potpisuje umrlicu živom, kakvom takvim ali još našem, Kosmetu, i pored svih sporazuma koji vode ka priznanju, malo je apsurdno i neetično. Neću da koristim neke kvalifikacije. Ali da napomenem:

Deo “elite”, vođen ličnim interesima, pod izgovorom “čije ovce toga i planina”, davno se odrekao ne samo Kosmeta, već i korena, krvi, gena, srpstva i sopstva. Na čijoj li je strani predsednik SANU? Da služi služi. Istina je. Kome? Istini? Imperiji? Izdaji? To treba da utvrde nadležni.

A čiji su manastiri, hramovi, tvrđave, mostovi, svetitelji na freskama, graditelji na ktitorskim kompozicijama? Čiji smo mi ako Kosmet nije naš. Ima li nas ili smo i mi izmišljeni. Što, Arnauti pale i ruše manastire Kosmetu? Zašto gore tapije. Manastiri su tapije. I dok god stoje tamo i nas živih ima.

Lakonski je reći nije naše. A što nam ga traže kada naš nije. Uzeli su ga silom i sada hoće da im ga poklonimo ili da dobrovoljno učestvujemo u toj otimačini. Čim ga još traže, doktore Kostiću, jasno je da ga ne mogu uknjižiti, dok ga mi ne rasknjižimo. E ko tu koga obmanjuje!?

Svaka odbrana je velikosrpski nacionalizam. Jedna velika iluzije, reći će zabrinuti “prijatelji”.

Ugrožavanje regionalne bezbrdnosti. Oglasio se i doktor fra Luka Marković, u “Katoličkom tjedniku”: Luka Marković, hrvat srpskog imena i prezimena.

“ Umjesto pamfleta SANU bilo bi dobro da se u Srbiji, našlo napokon dovoljno hrabrih intelektualaca, koji bi objavili proglas u kojem bi pisalo da se Srbi čuvaju velikosrpske laži koja već dugo vremena seje mržnju na prostoru bivše države”, navodi u svom osvrtu ovaj fratar spočitavajući Srbima sve zločine od Vukovara, Srebrenice do Kosmeta i ranije Crne Gore. Luka je i Jasenovačke žrtve podveo pod velikkosrpstvo smanjujući ih na petnaest puta manje od zvanični utvrđenog broja stradalih. Sprdajući se sa filmom i samom pomisli da tako nešto može dobiti Oskara. Tragični je što do sada nemamo bar desetak igranih filmova i Jasenivcu i makar jedan o Lori, savremenim konc logoru u kome su na zverski način devedesetih ubijani Srbi.

“ Za njih je Crna Gora oduvijek bila srpska. Velikosrpska (četnička) skupština 1918.u Podgorici, koja je dokinula crnogorsku naciju Crkvu, nije bila puč Karađorđevića nego navodno želja crnogorskog naroda”, naravno fra Luka prećutkuje da su i narod i crkva i država imali jedno prezime. Srpsko, ćirilično, pravoslavno, upisano u svetu knjigu Kosovskog zavjeta.

Taj Kosmetski mit bio je infuzija i duhovno vrelo na kome su se napajale generacije zbijene između slobodne smrti i ropskog života. Tako je nastao i mit slobode! I nigde srpska misao, zahvaljujući guslama i besedništvu nija očuvana kao u Crnoj Gori.

Pisana je istorija kao poezija, melodična, metaforična, tragična, uzvišena, tužna i nedostižna, često preumljena od elite ili potisnuta iz kolektivnog pamćenja. U više navrata su joj krojili odela po meri okupatora ili kvislinga sklonih dodvoravanju tuđinu. Neštedimice su je sakatili kao i delove teritorije koje su nam amputirali dok smo pevali o bratstvu i jedinstvu nastalom na idiličnoj iluziji pesničke utopije “brat je mio koje vjere bio”.

A taj brat je vraćao merom koju civilizacija ne beleži, ali je zapisao italijanski pisac, u to vreme smbasador Italije u Zagrebu, Kurcio Malapsrte u svojoj knjizi “ Kaput”:

Na stolu u Pavelićevoj kancelariji stajale su korpe sa natpisom: „Hrvatske ustaše svome poglavniku za rođendan“.

-Kakvi su to korali ? – pitao je Malaparte.

-To su oči Hrvatskih neprijatelja povađene iz glava Srba. To su i vaši i naši neprijatelji oni su pravoslavni. To mi je najdraži poklon od mojih vernih ustaša. U šest korpi je oko 30 kilograma srpskih očiju., odgovorio je Pavelić što je uz zgražavanje kod Malapartea izazvalo osećaj da sedi sa najmonstruoznijom zločincem dvadesetog veka, koko je napisao.

Hrvati su u proleće 1848 načinili pokolj u Italiji, dok su u toku rata u Nemačkoj u 17 veku naročito u Magdeburgu ostavili najbestijalniji pečat monstruoznosti, madakrirajući, silujući, žive spaljujući stanovnike da bi u crkvi Svete Katarine zatvorili i obezglavili trideset troje ljudi. Sakaćenje ljudi viđeno po srpskim selima tokom Drugog svetskog rata id strane ustaša – hrvatske falange su primenjivale na Magdeburpkoj svadbi kako su nazvali svoj krvavi pir, iza koga je ostalo upozorenje : – Sačuvaj nas Bože kuge gladi i Hrvata.-

Poznati nemački pesnik Šiler, beleži da je Magdeburg doživeo monstruozne zločine i nemilosrdnu poharu. Sve što se moglo poneti opljačkano je ili uništeno. U jednoj crkvi pronađene su pedeset tri žene sa odsečenim glavama, gole i prethodno silovane.

Šiler procenjuje da su Hrvati u tim monstruoznim orgijama umorili preko trideset hiljada ljudi. Pesnik navodi pogibiju švedskog kralja Gustafa Adolfa koga su mrtvog hrvatski bojovnici opljačkali. Zbog zverstava nad stanovništvom na doživotnu robiju je osuđen je slavonski baron Trenk, čije su se falange proslavile kasapljenjem i pljačkom stanovnika gradića Hama.

Potomke tih zlikovcava Srbi su oslobodili u Velikom ratu, zgažene i poražene uzdigli do pobedničkog dostojanstva.

Doktor Herman Nojbaher Hitlerov opunomoćenik za Balkan u svojoj knjizi “ Specijalni zadatak na jugoistoku 1941.-1945.”, štampanoj 1956 godine beleži:

“Posle raspada Kraljevine Jugoslavije buknuo je hrvatski ratni pohod osvete i uništenja pravoslavnog Srpstva. To spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele istorije, to podseća na verske ratove, to je najkrvavija istorija. Hitler je bio protiv ubijanja Srba jer oni nisu bili manjina”.

Podsetiću uvaženog fratra Markovića šta piše Vilhem Hetl, šef nacističke obaveštajne službe, poznatiji pod kodnim imenom Valter Hagen, u knjizi “ Tajni Front”:

“Masa Mačekovih pristalica i ceo hrvatski narod smatra da je konačno došao čas da se ceo hrvatski narod oslobodi jugoslovenske državne zajednice. Smrtna mržnja je bila protiv Srba i Jevreja. Svako je imao prava da ih ubija. Behu užasne grozote 1941., masovna ubistva Srba, čitava sela i gradovi su nestajali”.

I da ne nabrajam sve kolege fra Lukine u tom zločinu, počev od fra Majstorovića satane koji je lično klao srpsku decu do prepodobnog Alojzija koji je te zločine, uz odobrenje pape Pija XII, blagoslovio. Toliko o vama i nama fra Luka, a što se tiče akademije moja baba bi rekla bolje da je nije ili da je nema. I pustite vi nas, ali nisu vama što nosite srpska imena i prezimena problem Srbi. Već ogledalo i glava u njemu.

Predsednik Kostić se olakšao ispred SANU, da li da nam kolektivno otvori nozdrve i ovako oslepelim ili se kandiduje za stepenicu više? Niki ga brane, drugi napadaju, ali Ustav niko ne pominje, a u Ustavu sve piše. Stav po Ustavu, gospodina akademika je kršenje Ustava, narodski rečeno Izdaja.