Aleje velikana u portama srpskih svetinja

U vremena ne tako davna… kada su crkva i država živeli u zdravoj simbiozi… porte naših crkava i manastira bile su svojevrsne aleje velikana, mesta večitog počinka najboljih sinova tog kraja. Ali i mesta sećanja za sve ratnike pale za Krst časni i Slobodu zlatnu.

Za tako nešto znao sam još kao đače: pričalo se za brata mog čukundede da je, poginuvši u gušenju arnautske pobune u Staroj Srbiji (u Debru) 1913, sahranjen u porti tamošnje crkve. Onda sam vremenom, obilazeći naše svetinje, počeo da u njima nalazim i njine večne straže. Najdirljivije na obodima Šumadije nalazio sam u Grockoj i Velikoj Moštanici, gde se samo na osnovu spomenika, epitafa i slika ratnika iz porte mogu napisati romani.

Možda se ta vertikala najbolje da videti u manastiru Ćelije, kraj kog su, poput telesne garde i spoljnih čuvara starih monahinja, u stavu mirno heroji od seče knezova iz 1804. i Ilije Birčanina, preko onih iz srpsko-turskih ratova 1876-1878, pa sve do palih u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918. godine.

Nedavno sam, boraveći u Nikšiću, na liturgiji u sabornom hramu Svetog Vasilija, uočio i tamošnju posebnost: po ideji koja se pripisuje kralju Nikoli Petroviću, tamo su upravo kao “vječna straža“, sa leve i desne strane crkve, sahranjeni najbolji crnogorski junak tog vremena Novak Ramov Jovović i najbolji hercegovački junak Stojan Kovačević. Ali me posebno ganuo prizor iz Trnova, nadomak Sarajeva, dva dana kasnije.

Trnovska porta hrama Svetog Georgija nije samo čuvar kamena-pametara, već i svedočanstvo srpskog stradanja i vaskrsa na samom kraju 20. stoleća. Na samom ulazu, na desnoj strani, položen na zemlju stoji skromna, ali vrlo dostojanstvena ploča koja čuva spomen na Peru Mijovića. Ovaj mladi vojnik iz obližnjeg sela Ulobića, “kao pripadnik Jugoslovenske vojske u Otadžbini pogibe u borbi sa komunistima kod sela Okolišta na Mali Božić 1944. godine.“

No neposredno uz njega nalazi se i beli mermerni krst, spomen-obeležje posvećeno svešteniku Nedeljku Ljubi Popoviću (1955-1992) iz Trnova. On je podelio golgotu svoje parohije i parohijana u proleće i leto 1992, kada su teško postradali od muslimanskih snaga. Na Ognjenu Mariju te godine, posle stradanja niza srpskih sela (najmonstruozniji zločini zabeleženi su u seli Ledići) u ovom regionu, na red je došla i varoš Trnovo.

-Sve što ovdje vidite, to je gorilo – kaže nam naš dobri domaćin.

Spaljen je i hram, kao i svi srpski domovi. A sveštenik Nedeljko je zarobljen, valjda dok je izvlačio druge iz obruča, potom tučen i na kraju bez milosti streljan. Tek kasnije biće nađen i iskopan na jednoj skrovitoj lokaciji.

“Kad Srbin izgubi državu, on strada“, govori jedan od junaka Ćopićevog romana, Stojan Kekić.

To su na svojoj koži osetili i stanovnici Trnova, tri puta u 20. veku. Ali na kraju rata ova varoš i deo njenih sela našli su se u sastavu Republike Srpske. Započela je obnova. Interesantno je da je prvo obnovljena crkva, a da je zatim tim tragom i tim talasom nošena krenula i obnova kuća i čitavog naselja.

Za tako nešto trebalo je mnogo snage i vremena; savremenici se sećaju kako je tadašnji paroh, pop Čedo Đureinović, sa predsednikm crkvenog odbora obilazio gradove širom Srpske i Srbije, čak noćevajući danima u svom autu, ne bi li izmolio kakav prilog za obnovu hrama. Korak po korak, u varoš pod Treskavicom vraćao se život, a sa njim i neki optimizam…

Kraj belog mermernog krsta posvećenog svešteniku Ljubi Popoviću danas cveta cveće, “za daleka neka pokolenja“… Brižljivo ga održava porodica njegovog mladog naslednika, proteranog sa porodicom iz Olova, koji je u Republici Srpskoj i Trnovu našao svoje utočište i uporište. A tik uz spomenik zatekosmo mnoštvo igračaka, jedan mali golić i fudbal koji je ostao kraj njega kao svedok bezbrižne dečije igre. Nekada pusto zgarište, sada je stecište okupljanja, smeha i graje.

Iznova se potvrđuje: seobe ima, ali smrti nema…