Čovek koji je naslutio četničku tragediju

Piše: Advokat Predrag Savić

Knjiga „Pucanj u prazno“ (Miss Fire), delo pisca Džaspera Rutama (Jasper Rootham), nešto više od sedam decenija posle prvog objavljivanja dobilo je (ne)očekivanu veliku istorijsku, ideološku i političku ulogu i značaj. Knjiga je, bez sumnje, pomogla da se isprave istorijske i ideološke zablude i nepravde, ali i da se menjaju zakonski tekstovi i donose presude o rehabilitaciji Draže Mihailovića i pripadnika njegovog Ravnogorskog pokereta.

Tekst o knjizi koja je promenila srpsku istoriju u saradnji sa „Azbučnikom identiteta“ nedavno je objavio naš portal „Tamo daleko“ i izazvao velike reakcije zbog čega je izdavačka kuća „Narodna prosveta“ odlučila da štampa fototipsko izdanje ovog kapitalnog dela na engleskom jeziku. Verujemo da će se na taj način otkloniti dileme da li jedini do sada objavljeni prevod na srpkom ove knjige autentičan! Ovako objavljeno reprint tj. fototipsko izdanje pokazaće da li su različite interpretacije istih istorijskih događaja uz pozivanje na ovo delo osnovane ili ne. Sa fototipskim izdanjem imamo uvid i dokaz u originalu, a ne kao do sada samo u prevodu.

Zanimnjivo je da je Džasper Rutam u knjizi „Pucanj u prazno“, u nameri da zaštiti ljude o kojima je pisao, oficire i vojnike Ravnogorskog pokreta sa kojima se susretao tokom borvka u Srbiju, koristio šifrovana imena. Ovo je pokušaj da odgonetnemo prava imena tih pomenutih ljudi i ukratko opišemo njihove životne, uglavnom, tragične sudbine.
Pod šifrom Arlo krije se Andrija Lončarić, jugoslovenski oficir, pridruženi član britanske vojne misije. Lončarić je iz Kaira doleteo zajedno sa majorom Erikom Grinvudom u Srbiju, gde se padobranom spustio 18. aprila 1943. godine. Ovaj bivši oficir za vezu između jedinica Draže Miahilovića, izbegličke vlade u Londonu i engleske komande za Bliski istok, bio je osnivač emigrantske organizacije Srpski oslobodilački pokret (SOPO).

Lončarić se 1948. godine ilegalno vraća u Jugoslaviju, ali vrlo brzo biva uhapšen u jednoj beogradskoj garaži, u kojoj se bezuspešno skrivao. Osuđen na dugogdišnju robiju. Po izlasku iz zatvora emigrira i nastanjuje se u Francuskoj. Ubijen je udarcom sekire u svom stanu u Parizu, 6. marta 1969. godine. Mnogo je dokaza da je on bio žrtva „državnog terorizma“ tj. Brozove jugoslovenske tajne policije. To su odmah posle surovog ubistva izvestili pojedini američki mediji, koji su napisali da je ubica jugoslovnski tajni agent!
Iza imena kapetan Papiša, krije se Siniša Ocokoljić Pazrac, kapetan prve klase, do kraja rata dogurao je i do čina pukovnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini (JVUO). Kada je Rutam stigao u Srbiju Siniša je bio komandant Mlavskog korpusa JVUO, koji je pokrivao teritorije srezova žagubičkog, mlavskog, ramskog, žarabarskog i požarevačkog. Sredinom 1943. godine Mlavski korpus imao je oko 2.500 boraca.
Siniša uspeva da po dolasku Crvene armije emigirira, ali prema tvrdnjama pojedinih istoričara ubila ga je Brozova tajna policija 1954. godine u Austriji. U više knjiga o srpskoj emigraciji ističe se, da su Sinišu Ocokoljića Pazarca kidnapovali iz Austrije i doveli u Beograd, gde su ga likvidirali 1954. godine u jednom od tajnih zatvora, kojim je rukovodio Aleksandar Ranković, ministar Brozove policije. U zapisima koje je ostavio Momčilo Vuković Birčanin, sekretar kralja Petra II Karađorđevića, podrobno se opisuje kako je Siniša, kao jedan od ključnih ljudi u srpkoj emigraciji, kidnapovan i doveden u Beograd , u „hotel“, a ustvari tajni zatvor gde je i pogubljen. Brozova tajna policija – Udba potom je lansirala neistinu da je Siniša Ocokoljić, misteriozno nestao i da su ga ubili Englezi. Momčilo Vuković Birčanin, koji je bio izuzetno plodan pisac i vrhunski novinar i istraživač, razotkrio je sve ove laži Udbe i ostavio precizne zapise koji se danas čuvaju u Arhivu srpskog grada Užica.
Rutam pod imenom Ljubiša krije Ljubomira Jovanovića Ptka, potpukovnika, a potom pukovnika u JVUO. Ljubomir Jovanović je bio komandant Timočkog korpusa JVUO. Rutem opisuje da je Jovanović 1944. godine bio žrtva atentata. Taj pokušaj likvidacije organizovali su Nemci kod Bora! Rutam objašnjava da je Ljubiša samo čudom izbega

o smrt. Metak koji je ispalio agent prošao je kroz zadnji deo njegovog vrata i izašao kroz glo. Nakon rata emigriarao je u Francusku. Nema pouzdanih podataka o njegovoj daljoj sudbini.
Poručnik pod šifrom Slovenac je Nikola Škof, prema zapisima Stojana Kovačevića, bivši pripadnik Mlavskog korpusa. Ubijen je u Bosni , gde su mnogi pripadnici Mlavskog korpusa ubijeni u borbama. Mnogo njih je odmah pošto su ih zarobili Nemaci, ustaše ili partizani, streljano. Stojanović dalje, svedoči da su partizani pojedine zarobljene pripadnike Mlavskog

korpusa u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji silno mučuili i potom surovo likvidirali. Prema zarobljenim ravnogorcima posebno su bile okrutne ustaše.
Pod imenom Velja Rutam krije Velimira Piletića, na početku rata đeneralštabnog kapetana prve klase, do kraja rata poptukovnika. Piletić je prvo bio komandant za Istočnu Srbiju. U vreme Rutemovog boravka u Srbiji on je bio komandant Krajinskog korpusa i ujedno krajinski vojvoda. U septembru 1944. godine uz znanje Vrhovne komande prešao je u Rumuniju radi hvatanja veze sa Sovjetskom armijom i eventualne zajedničke borbe protiv Nemaca i pregovora o buudćem uređenju zemlje.
U Rumunije je, uhapšen, i odveden u zatvor, u Moskvu. To hapšenje je prema zapisima Ruže Papić, ličnog kurira Draže Mihailovića, koja je preživela čak 18 ranjavanja, pretstavljalo veliko razočaranje za srpski narod i ravnogorske oficire i vojsku. Ruski vojinici su razoružali Piletićeve vojnike i time pokazali da će komunističke Brozove snage biti njihov ključni saveznik. Po završetku Drugog svetskog rata vlasti iz Moskve rešile su da izruče Piletića novom Brozovom komunističkom režimu. Piletić je, međutim, uspeo da u Mađarskoj spektakularno iskoči iz voza i preko Austrije pobegne u Francusku. Velimir Piletić umro je u 66. godini života, 1972. godine u Francuskoj, gde je stekao reputaciju istaknutog političkog emigranta.
Rutam opisuje i Nikolu, mladog vazduhoplovnog oficira sa šiljatom crnom bradom. To je vazduhoplovni kapetan druge klase Nikola Gojnić. Bio je načelnik Štaba Krajinskog korpusa, kod vojvode Velimira Piletića.
Među četnicima Rutam ,“pronalazi“ mladog studenta ekonomije čija se supruga porodila u kolibi, na vrhu planine Deli Jovan. Beba je, nažalost, vrlo kratko živela. Tom studentu su pre rata radio-veze bile hobi. Kako beleži Rutam to „znjanje“ omogućilo je studentu ekonomije da u ime Mihailovićevog pokreta prvi uspostavi radio kontakt sa Londonom i to preko Malte. Reč je o Aleksandru Teodoroviću Saši, kojeg su nove komunističke vlasti uhapsile 1946. godine i osudile na dugogodišnju robiju. Teodorović je umro 1996. godine u Beogradu – Zemunu, gde je i u nekoliko razgovora sa novinarima potvrdio Rutamove opise događaja.
Rutam opisuje pod imenom kapetana Vučkovića, ustvari, artiljerisjkog kapetana prve klase Miodraga Ratkovića, koji je bio komandant Porečke brigade JVUO. Ova brigade pod Ratkovićevom komandom oslobodila je od Nemaca i njihovih sradnika 26. avgusta 1944. godine rudarski grad Majdanpek.

Rutem je za rezernog poručnika Nebojšu Anđelića, komandanta Ključke brigade izmislio prezime Popović. Opisuje ga kao „malog čoveka sa padajućom bradom i čudno privlačnim očima“. Rutam još piše da je Popović (pravo ime poručnik Anđelić) bio poznat kao dobar govornik, popularan u okolini. Odavao je utisak da je bio spreman da uradi bilo šta u borbi protiv okupatorta, samo kad bi mu dali oružje…
U knjizi „Pucnju u prazno“ Džasper Rutam s posebnim simpatijama piše o mladom oficiru od svojih 26 godina, rodom iz seljačke familije iz doline reke Morave. Naziva ga izmenjenim prezimenom Jevtić i ističe da, od njega nije upoznao poštenijeg, pristojnijeg i hrabrijeg patriotu. Rutam konstatuje: „On je bio jedini srpski komandant sa kojim sam bio, koji je terao svakodnevno svoje vojnike na vežbu, a njegov komesarijat bio je jedan od njabolje uređenih“.
Da Rutam nije pogrešio u davanju ovih procena o „Jeftiću“, iza kojeg prezimena se krije pešadisjki kapetan druge klase Milenko Timić, komandant brzopalanačke brigade, pa potom potom komandantr Prve ključke brigade, dokazaće istorijski događaji koji su dogodili posle odlaska britanaskih misija iz Ravnogorskih štabova. Ovo posebno potvrdjuje Timotićevo učešće u planiranju i sprovođenje ratne operaciji na Dunavu u septembru 1944. godine kada su Nemci primorani da potpope 220 brodova, celu Crnomorsku flotu. Hitlerova ideja je bila da u vojnoj operacijcu pod šifrom „Dunavski vilenjak“, preko Beograda evakuiše svoju Crnomorsku flotu, sa ratnim plenmom sa Istočnog fronta, ka i preko 1000 teških ranjenika.

Šta se stvarno dogodilo na Dunavu, dugo se nije znalo jer, zvanična Brozova istorija je krila podatke o učešću Ravnogoraca pod komandom potpukovnika Velimira Piletića. Pošto su istoričari nedavno obelodanili nemačke vojne izveštaje za period od 2. do 8. sseptembra 1944. godine koji su sačuvani u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, jasno da glavnu ulogu u evakusaciji crnomorske flote sila osovine nisu imali Rumuni, već Srbi. Prema tim nemačkim izveštajima četnici su napali konvoje brodova i sprečili njihovu dalju plovidbu … U vazdušnim napadima uništeni su konvoji kamiona sa municijom namenjenom za ove brodove. Ravnogorske jedinice su uspostavile su i komunikaciju sa Rumunima i Crvenom  armijom, koji su bili na rumunskoj strani Dunava, tako da su koordinisanim bombardovanjem sprečavana iskricavanja sa nemačkih brodova.

Prema pomenutim izveštajima Nemci su bili primorani da razmatraju ultimatum komandanta Velimira Piletića, na službi u Dunavskoj divizijskoj oblasti, koji se potpisao kao komandant Osme grupe jurišnih korpusa JVUO. Ravnogorski komandat Piletić pod čijom komandom su još bili, između ostalih, potpukovnik Miodrag Ratković i kapetan Milenko Timić, tražio je da im Nemci u roku od 24 časa bezuslovno predaju sva blokiorana plovila na Dunavu. Pošto je dobio Piletićev zahtev, Hitler nije dozvolio da celokupna flota padne u ruke panvograca tj. četnika. Držeći se svojih ranijih principa da sa četnicima ne sme biti nikvavih pregovora, jer ih treba streljati a ne razgovarati sa njima, Hitler je naredio da se potope svi brodovi, pa i on onaj sanitetski sa više od hiljadu teško ranjenih Nemaca, transportovanih sa Itsočnog fronta. I, tako , 7. septembra 1944. godine između Prahova i Donjeg Milanovca čitave noći odjekoivale su eksplozije. Tonuli su brodovi i sa njima mnogobrojni vojnici. Malobrojne nemačke vojnike, koji su se isrkcali i krenuli ka Beogradu, napali su i zarobili četnici pod komandom pukovnika Ratkovića i kapetana Timića.
S obzirom, da su u ovoj akciji pokazali izvaredno vojno umeće i naneli velike gubitke Nemcima, u Ravnogorskom Glavnom štabu JVOU, ponadali su se da je moguća sradnja sa Crvenom Armijom. Data su ovlašćenja potpukovniku Pilepiću, da pregovara o zajedničkoj borbi, prekidu neprijateljstva sa partizanima i budućem uređenju države. Komandant Piletić je u noći između 10. i 11. septembra prešao Dunav, kod Trajanove kapije, a njegovih tri stotine četnika pod komandom potpukovnika Ratkovića i kapetana Timića na drugu obalu sprovelo je u Rumuniju 80 zarobljenih nemačkih mornara i oficira. Iz komunističke Brozove Vrhovne komande, medjutim, crvenoarmejcima je poslat protest zbog saradnje sa četnicima. Brozovi saradnici poclali su Sovjetima i dojavu da je Piletić navodno agent britske tajne službe. Pilepić kao što smo već pisali odmah uhapšen, njegovi saborci razoružani. U istorijskim dokumentima, publikacijama, internet prezentacijama i svim drugim izvorima kapetan Milenko Timić se poslednji put spominje po zarobljavnaju u rumusnkoj Krajovi, a dalje više ne postoji nijedan drugi trag o njegovoj sudbini.
U „Pucnju u prazno“ spominje se pukovnik Petrović, kao komandat koji je mao značajna ovlašćenja i zadatak da objedini pod svojom komandom dejstva tri korpusa u istočnoj Srbiji – malavski, krajinski i timočki. Rutam navodi da je ovaj oficir, jedno vreme bio u pritvoru po Mihailovićevom naređenju. Nema sumnje da je ovde reč o potpukovniku, kasnije pukovniku JVUO Dragoslavu Pavloviću, oficiru koji je u Ravnogopskom pokretu, od njegovog samog formiranja imao vrlo značajnu ulogu. Prvo, bio je na položaju načelnika štaba JVUO. Pavlović se odmah po aprilskoj kapitualaciji 1941. godine , pridružio pukovniku Draži Mihailovićem koji je na početku rukovodeći grupom od sedam oficira i 24 podoficira, odlučio da nastavi dalju borbu protiv okupatora. Mihailović je iz Bosne prešao u Srbiu, na planinu Ravnu Goru.

Pavlovićevi potčinjeni narednici – vezisti – Franjo Seničar i Dejan Uzelac, su odmah posle studenta Aleksandra Saše Teodorovića, uspeli da uspostavio je vezu sa engleskom radio  stanicom u Portšidu, na obali Sredozemnog mora. Uprava za specijalne operacije tj. Tajna britanska obaveštajna služba (SOE) po molbi poptukovnika Dragoslava Pavlovića na Bliskom istoku pronašla je majora Živana Kneževića, Pavlovićevog druga sa Vojne akademije. Major Knežević, koji je ujedno bio Pavlovićev venčani kum, potvrdio je identitet ustanika. Potom je Radio London 25. septembra emitovao potvrdu šifre prepoznavanja, što je dovelo do daljeg jačanja prvog gerislkog pokreta u porobljenoj Evropi i imenovanja Dragoljuba Draže Mihailovića za komandanta JVOU.

Potpukovnik Pavlović, bio je na Ravnoj Gori, kada su Nemci 6. decembra 1941. godine, pokrenuli ofanzivu protiv četnika i stigli pred kuću vojvode Živojina Mišića, u kojoj se nalazio Draža Mihailovića, sa saradnicima. Došlo je do puškaranja,  a onda je major Aleksandar Mišić, obukao Mihailovićev šinjel i sa svojim prijateljom i vernim saradnikom majorom Invanom Freglom, izašao pred Nemce i rekao: „Ja sam Drraža Mihailović!“. Nemci su ih odmah zarobili uvereni da su tako uspešno okončali ofanzivu pod nazanavu „Oprecaija Mihailović“. Mihailović je to iskoristio, iskočio kroz prozor i pobegao sa još nekoliko sradnika. Deset dana kasnije Nemci su u Valjevu streljali Aleksandra Mišića, sina proslavljenog srpskog ratnika iz Velikog rata vojvode Živojina Mišića i Iivana Fregla, Slovenca koji je bio jedan od organizatora Ravnogorskog pokreta u Ljubljani i koji je spasio na stotine slovenačkih i srpskih rodoljuba, vojnika i Jevreja, iz Slovneije, Hrvatske i Bosne, ilegalno ih prebacujući u Srbiju. Poslednja Freglova želja bila je da sam komanduje nemačkim streljačkim strojem. Aleksandar Mišić mogao je izbegne smrtnu kaznu, pod uslovom, da se pozove na svoje nemačko poreklo po majčinoj liniji. Mišić je to kategoirčki odbio, tvrdeći da mu je sva nemačka krv istekla u Velikom ratu, kada je ranjen na Kajmačalanu.
Potpukovnik Pavlović je učestvovao u četničkoj delagaciji na pregovorima sa partizanskom delagacijom o zajedničkoj borbi protiv okupatora, na čelu sa Josipom Broz Titom, u selu Brajićima, kraj gradića Gornjeg Milanovca, 27. oktobra 1941. godine. Tada je postignut delimičan sporazum o nenapadanju četnika i partizana, koji je kratko trajao.
Avgusta 1943. godine, poptukovnik Dragoslav Pavlović je postavljen za komandanta štaba istočne Srbije sa zadatkom da objedini dejstva gore pomenutih korpusa. U tome nije uspeo. Pavlović je slao telegrame Mihailoviću i tražio sveobuhvatnu akciju protiv Nemaca. Džasper Rutam je piše da je shvatio, da Petrović kako šifrovano nazvao Pavlovića, misli da je Mihailović svojom doslednom politikom čuvanja srpskih interesa, u stvari potpisao smrtnu presudu srpskom narodu, a verovatno i monarhiji čije bio verni sluga. Da li su ovakvi stavovi ili nešto drugo bili razlog što je Mihailović naredio da se uhapsi Pavlović, teško je odgonetnuti.
Pošto je utvrđeno da je potpukovnik Pavlović bio žrtva intriga, dodeljenu su mu nove vojne dužnosti. Dobio je čin pukovnika, a imenovan je za komandanta škole Kraljevih komandosa. Pavlović je rukovodio grupom od 100 komandosa koji su u noći i 4. i 5. marta 1945. godine, pokušlali da se iz Bosne prebace, preko reke Drine u Srbiju. Komandosi su bili u improvozovanim čamcima, koje su partizani otkril i napali, neke od čamaca potopili, da bi potom na obali Drine potpuno opkolili komandose. Prema

partizanskim izvorima zarobljen je 91 komandos, među kojima je bilo 60 oficira. Prilikom sprovođenja ka Šapcu uhapšenih ravnogoraca – komandosa, komandant grupe, pukovnik Pavlović pokušao je bekstvo ka jednoj šumi, ali je ubijen na očigled svih!
Rutam pod šifromanim przimenom Jovanović opisuje poptukovnika Dragutina Keserovića, komnadanta Štaba Rasinsko – topličke grupe korpusa JVUO. Rutam toliko verodstojno i slikovito opisuje Keserovića, da nije jasno zašto mu je davao šifrovano prezime, kada je više nego očigledno o kome piše. Tako konstatuje da je on jedan od najborbenijih Mihailovićevih komanadanata, sposoban za velike podvige, koga su se svi plašili. Rutam objašnjava da Keserović imao reputaciju čoveka koji se bez razlike borio protiv svakog koje bio protivnik njegovog Kralja i njegove zemlje. Rutam je bio impresioniran i Keserovićim fizičkim izgledom i piše:
„Bio je tu, i tako mi Boga bio je veoma živopisan. Dosta preko šest stopa, sa grudima kao bik i sa zlatnom bradom koja je dosezala do njihove polovine, ramena kao u gorile, sa crvenkasto zlatnom kosom koja je padala preko njih, skoro kao kod žene.“
Rutem se još žali da mu je Jovanović (Keserović) prilikom srdačnog rukovanja, skoro polomio kosti šake!
Keserović je u Velikom ratu zbog ratnih podviga odlikovan Karađorđevom zvezdom, a sredinom 1942. godine proglašenje za kopaoničkog vojvodu. Rutam posebno pojašnjava dogadjaj koji se zbio u drugoj polovini 1941. godine kada je major Keserović napao izuzetno jak namečki garnizon u Kruševcu. Keserović je komandovao, kako to Rutem zapisue, sa deset hiljada ljudi od kojih je samo 400 imalo vatreno oružje, a ostatak je bio naoružan samo vilama i hladnim oružjem. To nije spečilo Keserovića da oslobodi veći deo grada i stigne do centra Kruševca.
I konačno oslobođenje Kruševca 14. oktobra 1944. godine nije moglo da prođe bez učešća Keserovića. Mada ideološki inspirisani istoričari i predstvnici Brozovog režima pokušavaju da sakriju da je Kruševac oslobodila vojska od 10.000 ljudi, pod konamndom Keserovića, i da dokažu da su to učinili partizani desetak sati ili čak i ceo dan kasnije – 15. oktobra , mnogo je nemačkih, američkih i domaćih istorijskih izvora koji dokazuju suprotno. Posebno je upečatljivo svedočenje američkog poručnika ELSFORDA Kramera, koji u Keserovićevoj rasinsko-topličkoj komandnoj grupi korpusa bio saveznički oficir za vezu. Kramer ističe da je Deligradski korpus JVUO pod komandom majora Vlastimira Vesića uspostavio veze sa Crvenom armijom 10. oktobra. Tog dana četnici su oslobodili varošicu Ražanj, pa je sovjetski oficir za vezu sa majorom Vesićem došao u štab kod potpukovnika Keserovića. Da bi se izbeglo sovjetsko bombardovbanje Kruševca, komandanti Crvene armije dali su „četnicima- gerilcima“ samo dva sata da oslobode grad. I četnici su, prema izveštajima Kramera, napali nemački garnizon, oslobodili grad, zarobili 1.500 Nemaca i predali ih Crvenoj armiji. Tom prilikom poginulo je 17 četnika, a 23 su ranjena.

Interesantno je da u oslobođeni Kruševac trujumfalno ušli potpukovnik Keserović, poručnik Kramer i ruski oficiri. Oduševljeni narod organizovao je svečanio doček. Prvo su išli četnici Deligradskog korpusa na kamionima, pa sovjeteke trupe sa zapregama… Sa okićenog balkona hotela „Pariz“ narodu su se obratili potpukovnik Keserović i jedan sovjetski oficir. Sve se, međutim, menja kada komandandtima Crvene armije iz Brozovog partizanskog štaba stignu pritužbe na račun saradnje sa četnicima. Crvenoarmejci hapse Kramera (odoveli su ga u Sofiju, gde su morali da ga oslobode) i veliki broj četnika. Za tada uhapšene četnike formiranje poseban logor u Paraćinu. Potpukovnik Keserovcić uspeva da pobegne, iskakanjem kroz prozor toaleta u hotelu „Pariz“ i izvuče samo oko 2.500 svojih saboraca. Kasno uveče 14. oktobra u Kruševac ulaze partizani i odmah počinju da hapse i ubijaju sveštenike, poslovne ljude i intelektualce pod izgvoorom da su „narodni neprijatelji“.
Brozove partizanske jedinice uhapsile su u junu 1945. godine poptukovnika Keserovića, kojem je održano suđenje od 2. jula do 8. avgusta i to amfiteatru Pravnog fakulteta u Beogradu. Kao „narodni neprijatelj“ osuđen je na smrt streljanjem, uz gubitak svih građanskih prava i konfiskaciju imovine. Streljan je u 49. godini života 17. avgusta 1945. godine. Mesto satreljanja nikada nije otkriveno.
Nacrnje slutnje i sumnje Džaspera Rutama, zbog kojih nije u svom delu objavio prava imena oficira, vojnika i ljudi koje je sretao u Srbiji, nažalost, postale su stvarnost. Malo ko je od pripadnika Ravnogorskog pokreta o kojima je pisao Rutam uspeo da doživi mirnu starost i prirodnu smrt.