Piše: Nikola TrkljaOd tada je u Crnoj Gori bilo nepristojno moliti se Bogu i spominjati Ruse. Da bi bili sigurni da su u potpunosti raskrstili sa nekadašnjim gospodarima, revolucionari odlučiše da razvlaste Cetinje, Podgoricu prekrste u Titograd i proglase je glavnim gradom.
Kad su premestili prijestonicu uklonili su i presto. I svetovni i duhovni. Večnu kuću vladike Rada, rastavili su u para parčad i bacili na Ivanova korita. Ni Ivana gospodara nisu zaboravili. Formirali su komisiju, da utvrde da li je gospodar Zete stvarno postojao i da li je sahranjen u crkvi. Valjda smatrajući da vladari ne smeju da budu sahranjeni u crkvi odlučili su da je istraže.
Turci su tri puta opsedali Cetinje i Cetinjski manastir ali Crnogorci su uvek nekako uspevali da sačuvaju svog gospodara. Premeštali su ga na skrovita mesta. Knjaz Nikola obnovi crkvu i kako Mitrofan Ban zapisa, Ivan Crnojević beše ,,sahranjen u svetome hramu njegove zadužbine“.
Ono što nisu mogli Turci, mogli su komunisti 1986. godine. Prekopali su pod crkve na Ćipuru, koju je tačno sto godina pre toga knjaz Nikola obnovio, i pronašli luksuzno izrađeni i opšiveni kovčeg u kome je počivao gospodar Zete, Ivan Crnojević.
Svedoci tvrde da su članovi komisije dva i po sata diskutovali i na kraju odlučili da se Ivan ne vraća u crkvu nego da ostane u Zavodu. U zapisniku sa tog sastanka navodi se da „zemni ostaci Ivana Crnojevića ostaju na dalje proučavanje i čuvanje do inhumacije”.
Još su odlučili da, „iz bezbedonosnih razloga” gospodara smeste u podrume cetinjske Službe društvenog knjigovodstva.
Knjaz Nikola je besedio kako je Ivan Crnojević nudio svoju kćerku slijepom prosjaku, despotu Stevanu, samo da bi produžio i spasao od propasti srpsku srednjovekovnu vlastelinsku lozu. A pet stotina godina kasnije njegovi Crnogorci iskopali su ga i bacili u memljive podrume SDK-a kao nekakvog prosjaka ili bezimenog skitnicu.
U depou među arhivskom građom Ivan ostaje zaboravljen više od 15 godina. Tek kad je neko slučajno u podrumu nabasao na gospodarev kovčeg odlučili su da ga prebace u muzejski depo.
Bilo je i onih koji su podsećali da bi, ipak, možda trebalo Ivana Crnojevića vratiti u grob gde je počivao. Godine su prolazile ali je komitet ćutao. Predlagano je da se prvo formira počasni ali i organizacioni odbor za sahranu. Bez toga nema ništa.
Dok je prvi gospodar Crne Gore čamio u zatočen u podrumu a njegov grob u crkvi na Ćipuru zjapio prazan, Cetinjani su otišli u miliciju i prijavili da su osnovali crnogorsku crkvu. Hteli su da Ivanu opelo drže “crnogorski” popovi.
Drugi su bili protiv crkvenih obreda pa su predlagali da “istom procedurom kojom su iz groba izvađeni zemni ostaci Ivana Crnojevića treba da budu i vraćeni“. Procedura se mora poštovati makar bila i protivna svim civilizacijskim načelima. Retko kad i zakleti neprijatelji narušavaju večni mir pokojnika i skrnave grobove.
Iz crnogorskog ministarstva kulture imali su još inventivniji predlog da se “Ivanbeg sahrani na nekom od uzvišenja u okolini Cetinja, sa koga se pruža pogled na čitav grad“.
Poput Josipa Broza ili Josifa Visarionoviča, bez sveštenika i opela, samo u prisustvu države, sahranjen je gospodar Zete Ivan Crnojević. Četvrt veka od komisijskog iskopa, bez prisustva naroda, takođe komisijski, ponovo je vraćen u crkvu.
Posle sahrane, Biro za javnost Vlade Crne Gore izdao je saopštenje u kome se navodi da su „ostaci Ivana Crnojevića ponovo sahranjeni u poseban mermerni sarkofag“.
Poput vladike Rada i Ivana su smestili u mermerni sarkofag, ali je gospodar Zete ipak bolje prošao od Njegoša, njemu bar crkvu nisu srušili.
