Čudesni vaskrs 700 hramova u Crnoj Gori

Piše: Predrag Savić

U poslednjim decenijama prošlog veka bilo je mučno i tužno na snimcima majstora fotografije Zorana Jovanovića Mačka gledati gomile kamenja na ruševinama manastira, zapustela sveta zdanja, crkve bez krovova i zvonika, i to širom Crne Gore. Do brojnih crkvišta i manastirišta bio je pravi podvig stići, probiti se kroz šikaru, kretati se kozjim stazama, i izbegavati zveri i poskoke.

Bila je to bruka i sramota Crne Gore da u zadužbini Jelene Balšić, tvorca epistolarne književnosti na ovim prostorima, čuvaju stoku, da od polusrušenog manastirskog zdanja u Vranjini prave tor za ovce, da se zmije legu na mestu gde je Sveti Petar Cetinjski pisao čuvenu stegu. Bilo je to sramotno gledati, jer to je značilo i nepoštovanje tradicije, vere i ktitora – srpskih i crnogorskih vladara, vlastelina, crkvenih velikodostojnika, monaha i na kraju celog naroda!

Zdanja pravljena da pokažu moć i duhovno bogastvo, da budu molitvena i adminstrativna središta, grobna počivališta vladara, vlastele i crkvenih velikodostojnika, ali i da budu prve škole, prve štamparije, narodna zborišta, uz pomoć vekovnih zavojevača, osvajača, i komunističkih vlasti, pritom i dejstvom zuba vremena, pretvorena su u rugla i sramotu.

Ali, uz Božju pomoć i s blagoslovom Njegovog visokopreosveštenstva mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, monaštvo, sveštenstvo i verni narod u vremenu našem krenuo je da obnavlja zapuštena svetilišta, da polaže kamen po kamen, ciglu po ciglu – da sebe u svetinje ugrađuje. A te njihove početne napore ovekovečio je kroz objektiv svojih aparata Zorana Jovanović.

Izgledalo je to kao Sizifov posao. Niko nije verovao da monah Sava, u ruševinama manastira Podmaine, može da odloži i sopstvenu smrt, da zarad obnove svetinje ustane sa samrtne postelje i premeće duplo teže kamnje od njega samog. Niko nije verovao, pa ni mitropolit Amfilohije da monah Dimitrije Blagojević može opstati međ’ ljutim poskocima u ruševinama manastira Stanjevića. I Sava i Dimitrije utkali su svoje živote u obnovu svetinja.

Sledeći njihove svete primere njihove poslove nastavili su drugi. A onda se najmanje 700 puta na 700 mesta na crnogorskim brdima, u primorskim mestima, gradovima i selima, čula poruka otprilike sledeće sadržine: „Obnavljajući i gradeći svoje
svetinje, gradimo i obnavljamo sebe i pišemo nove stranice istorije za buduća pokoljenja. Sledimo primer blagorodnih dinastija, vladara, svetitelja i drugih ktitora i dobrotvora koji su nam ostavili mnoge crkve, manastire, škole…“

I tako se dogodilo veliko čudo – obnovljeno i izgrađeno je čak 700 hramova. Deo tog podviga nad podvizima, opet je zabeležio Zoran Jovanović Mačak, i te fotografije deo su izložbe „Vaskrs svetinja“, koju će posetioci u ponedeljak, 2. decembra od 14 časova moći da vide u kući Đure Jakšića u Beogradu. Naravno, ovoga puta zabeležio je ne samo novi sjaj svetinja, već i obnovu liturgijskog života u njima. O podvigu sveštenstva i vernog naroda na potvaranju izložbe govoriće otac Mijajlo Backović, Miljan Ćeranić, dr Jovan Janjić i Predrag Savić.

Obnovljeni hramovi ojačali su veze sa verujućim narodom, jer iz njih se opet nadaleko čuju crkvena zvona, koja najavljuju bogosluženja, krštenja, venčanja… Ponovo su izgrađeni putevi do svetinja, da se narod Bogu moli i čista srca zadobija. Ovi hramovi i bogosluženja u njima postali su neiscprni izvor blagodati Božje, izvor iz kojeg se duše vernika hrane, poje, čiste, snaže, isceljuju, osvećuju i sjedinjuju s Bogom.

Završavajući ovaj kratak osvrt koji bi trebao da posvedoči o neizmernoj dokumentarnoj, istorijskoj i duhovnoj vrednosti onoga što je Zoran Jovanović u svojim svetlopisima prikazao, a to je svojevrsni Vaskrs svetinja, kroz glavu mi prolaze reči koje sam
pročitao na sajtu srpskog Manastira Lepavine, koje poručuju:

„Na našoj grešnoj zemlji sveti hram je jedino mesto gde mi mirjani, bar na neko vreme možemo da se oslobodimo svakodnevnih stresova i nevolja, kao i da očistimo dušu od prljavštine, koji nam donosi život. Hram je praslika Neba na zemlji, jer s nama u hramu služe nevidljive sile. Crkva je Dom Božji u kome nevidljivo stanuje sami Bog!“

Zoran Jovanović Mačak rođen je 1962. godine u Pančevu, profesionalno se bavi fotografijom od 1981. Status slobodnog fotografa mu je omogućio da raširi saradnju sa mnogim dnevnim i ilustrovanim listovima širom Jugoslavije, u kojima objavljuje atraktivne reportažne fotografije.
Novinarsku karijeru je počeo u nedeljniku Pančevac gde je proveo jedanaest godina na mestu stalnog fotoreportera saradnika. Značajan period je proveo radeći na filmu gde stiče raskošno iskustvo kao filmski fotograf. Upravo ovaj deo karijere i fantastični snimci koje je „uhvatio“ i ovekovečio otvorili su mu vrata svetskih novinskih agencija “Reuters”, “Ap” i “Sigma”. Stalni je saradnik dečje fondacije “Unicef”od 2000. Od 1994. godine je zaposlen u najtiražnijem dnevnom listu “Večernje novosti” u kojem i danas radi kao fotograf-reporter.
Član je novinarskih udruženja: UNS, NUNS, umetničkog udruženja likovnih i primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, i UFTUSS (Udruzenje filmskih i tv umetničkih saradnika Srbije). Dobitnik je značajnih nagrada za fotografiju u novinarstvu, kako domaćih tako i intternacionalnih.

Naslovna fotografija: Krstionica manastira Miholjska prevlaka, na koju crnogorske vlasti jurišaju bagerima