Dok lažete i ubijate ne treba mi Oskar!

Marlon Brando (1924-2004) bio je glumačka legenda, dobitnik dva Oscara od kojih je jedan odbio. Filmovi “Tramvaj zvani čežnja”, “Na dokovima Njojorka, “Kum” i “Posljednji tango u Parizu” samo su neka od njegovih najznačajnijih ostvarenja.
Vanserijski talenat, dosledan u svojim principima ostavio je neizbrisiv trag u istoriji svetske kinematografije.
Nezaboravni ‘Kum’, čovek za kojim su uzdisale žene širom sveta, 1973. godine odbio je najprestižniju nagradu koju glumac može da dobije. Odbio je Oskara. Nije se ni pojavio na dodeli nagrada. Umesto njega pojavila se Indijanka iz plemena Apača.
Izašla je na scenu i tom prilikom izjavila: “Večeras predstavljam Marlona Branda. Rekao mi je da vam poručim da duboko žali što ne može da primi ovu nagradu. Njegovi razlozi tiču ​​se lošeg tretmana američkih Indijanaca danas. Imam njegovo pismo, ali ne mogu ga pročitati celog zbog kratkog vremena. To ću učiniti kasnije na konferenciji za novinare”. Sutradan je Njujork tajms prenio njegovo pismo: Evo šta je pisalo:

“Dvesta godina govorili smo Indijancima da se bore za svoju zemlju, život, porodicu i pravo na slobodu. Govorili smo im: ‘Položite svoje oružje, prijatelji, i ostat ćemo zajedno. Samo ako spustite oružje, prijatelji, možemo govoriti o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas’.
Nakon što su položili oružje, pogubili smo ih. Lagali smo ih. Prognali smo ih sa njihove zemlje. Naterali smo ih izgladnjivanjem na potpisivanje prevarantskog sporazuma, ugovora za koji smo znali da ga se nećemo pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kojem su dali život, koliko dugo život postoji. A prema svim interpretacijama istorije, s koje god strane pogledamo, nismo učinili ništa dobro za njih.
Nezakonito smo postupali i nismo bili pravedni. Ne treba da nas čudi da, što se njih tiče, ne moramo vratiti njihove ljude, niti živeti u skladu s dogovorima. Nama je dato prirodno pravo da napadamo prava drugih, otimamo njihovo vlasništvo i uzimamo njihove živote, dok oni brane svoju zemlju i slobodu; dato nam je pravo da njihove vrline prikazujemo kao zločine, a naše razvrate kao vrline.
No, postoji jedna stvar koja je iznad ove perverzije, a to je ogromna presuda istorije, koja će nas sigurno osuditi. Ali brinemo li mi o tome?
Kakav je to šizofreni moral koji nam dozvoljava da celim svetom prenosimo poruku da živimo po datim obvezama, kada svaka stranica istorije govori suprotno; kada su svi žedni, gladni i ponižavajuće dani i noći poslednjih 100 godina života američkih Indijanaca tome potpuno protivreči?
Čini se da je poštovanje principa i ljubavi prema susedima postalo disfunkcionalno u ovoj zemlji te da je sve što smo učinili, sve što smo postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama u ovome svetu, prijateljskim i neprijateljiskim. To je nehumano i dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili.
Možda si u ovom trenutku govorite – kakve to veze ima s dodelom Oskara? Zašto je ova žena ovde, upropaštava vaše veče, upliće se u vaše živote stvarima koje nas se ne tiču ​​i koje nisu naša briga? Traži vaše vreme i novac te upada u vaše domove.
Mislim da je odgovor na ova neizgovorena pitanja činjenica da je upravo društvo pokretne slike odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismavanje njihovog karaktera kao svako drugi, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake.
Dovoljno je teško deci da rastu u ovakvomu svetu. Kada indijanska deca gledaju televiziju i filmove te kada vide kako se njihova rasa prikazuje na filmovima, njihovi umovi ostaju povređeni na načine na koje ne možemo ni zamisliti.
U poslednje vreme bilo je nekoliko pomaka u ispravljanju ove nepravde, ali vrlo malo. Stoga kao član ove profesije i kao građanin SAD-a, ne mogu večeras da primim ovu nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje nagrada u ovom trenutku u ovoj državi neprilično sve dok se stanje američkih Indijanaca u zemlji drastično ne promeni.
Došao bih ovde večeras kako bih vam to direktno rekao, no osećao sam da će možda više koristiti ako odem u Wounded Knee, pomognem da se spreči uspostavljanje mira koji bi bio nečastan sve dok reke budu tekle i trava rasla.
Nadam se da oni koji slušaju neće na ovo gledati kao nepriličan upad, već kao na pošten pokušaj fokusiranja pažnje na pitanje, koje vrlo dobro može da odredi ima li ova zemlja pravo da kaže od ovog trenutka nadalje da veruje u neotuđiva prava svih da ostanu slobodni i nezavisni na zemlji koja je podržala njihov život dalje nego što seže pamćenje. Hvala vam svima na dobroti i uljudnosti prema gospođici Litlfader.
Hvala svima i laku noć!”

Marlon Brando je ovim potezom skrenuo pažnju na probleme Indijanaca u Americi, ali nažalost nije naišao na dovoljnu podršku. Ovo je bio jedinstven primer žrtvovanja sujete zbog viših vrednosti. Pokušaj da umetnost promijeni svit. Pogldajte video sa dodele Oskara 1973. godine:

Naslovna fotogrsafija: Marlon Brando kao Don Vito Korleone