Evropske karte srpska tapija za Kosmet

NAUČNO-ISTRAŽIVAČKI RAD: MIRČETA VEMIĆ I SUZANA LOVIĆ

Autori su istraživači Geografskog instituta „Jovan Cvijić“, SANU 

Cilj ovog rada je utvrđivanje granica i teritorijalne pripadnosti Stare Srbije s njenim primarnim jezgrom Kosovom i Metohijom u istorijskom, etničkom, kulturnom, geopolitičkom i državnom pogledu iz vremena turskog prodora na Balkan, kao i njihovog povlačenja. To je postignuto analizom i komparacijom istorijskih i istoriografskih karata vodećih evropskih kartografa od 16. do 20. veka, koji su imali visoke zvanične državne titule, kao, na primer, „kozmograf republike”, „carski (ili) kraljevski geograf”, ili su bili vojni arhitekti, visoki oficiri, knezovi, konzuli, profesori, naučnici i sl., što pretpostavlja visok stepen njihovog znanja i ozbiljnosti u autorizaciji karata. Analizirano je 40 istorijskih i istoriografskih karata holandskih, venecijanskih, francuskih, austrijskih, nemačkih, britanskih i srpskih kartografa koje su sakupljene, sistematizovane i 2007. objavljene u knjizi pod naslovom Atlas Stare Srbije – Evropske karte Kosova i Metohije (An Atlas of Old Serbia – European maps of Kosovo and Metohija) autora M. Vemića i M. Strugara.

Na svim analiziranim kartama nedvosmisleno i nesporno je prikazano da su Kosovo i Metohija uvek bili srpska teritorija, a nikada arbanaška. Navedene dve geografske oblasti prikazane su na kartama jedino u prirodnim istorijskim i etničkim granicama državnih tvorevina srpskoga naroda, čak i u dugom periodu od pada srednjovekovne srpske države pod tursku vlast, 1459. godine. Glavna razdeobna međa, odnosno etnografska granica između limitrofnih srpskih i arbanaških naselja, sve do sredine 19. veka, bila na rekama Valbona (Crnica), Drim i Crni Drim (severna Albanija) koje su smatrane istovremeno i kao geografska granica Albanije i (Stare) Srbije, ali i kao jezička-govorna linija koja je delila Arbanase severne Albanije od metohijskih Srba.

Stara Srbija, sa svojim primarnim jezgrom Kosovom i Metohijom^[1], je istorijsko-geografski, kulturološki i politički pojam koji označava teritoriju države Srbije pre turskog prodora na Balkan i njenog pada pod tursku vlast (1459). Vezuje se za vreme vladavine srpskog cara Stefana Dušana (1331–1355), kada je Srbija bila u najvećem usponu i predstavljala najjaču regionalnu balkansku državu, kao i za period neposredno pre cara Dušana, za Kraljevinu Srbiju pod kraljem Milutinom (1282–1321) i Stefanom Dečanskim (1321–1331). Posle delimičnog oslobađanja Srbije od Turaka i sticanja autonomije, 30-ih godina 19. veka, pojam Stara Srbija (Old Servia, Vieille Serbie, Altserbien) bio je sve više u upotrebi, i njime su označavane one oblasti Srbije koje su ostale pod neposrednom osmanskom vlašću, van granica nove srpske države. Kako navodi Vladimir Stojančević, te neoslobođene oblasti u 19. veku, ili „Stara Srbija uzimala se kao zemlja etničkog jezgra i centra srpske srednjovekovne države nemanjićkog perioda”, i sastojala se od „predela: Stara Raška, Kosovo^[2], Metohija^[3], sliv Biničke Morave i severno Povardarje sa Skopljem” [Stojančević 1997]. Pojam Stara Srbija, koji je već bio ustaljen u domaćoj geografskoj, istoriografskoj, putopisnoj, vojnoj, političkoj i drugoj literaturi, u prvoj polovini i sredinom 19. veka, uveli su u svoje radove i spoljni autori^[4], posebno putopisci, izveštači, misionari, diplomate i naučnici, koji su veoma objektivno predstavili i živopisno dočarali etničke, verske, socijalne i političke prilike u ovim krajevima, još pod turskom vlašću.

Kosovo i Metohija imaju neizmeran značaj u srpskoj istoriji i tradiciji. Kosovski boj s Turcima 1389. godine presudno je uticao na formiranje nacionalne etike i time udario pečat na duhovno i etičko biće i istorijsko pamćenje srpskog naroda. Posle Kosovskog boja u narodnoj tradiciji kod Srba uvedeno je još jedno računanje vremena: „pre Kosova” i „posle Kosova” i spevan je veliki ciklus epskih narodnih pesama, nazvan „kosovski ciklus”. Kosovo i Metohija su najdragoceniji deo teritorije Srbije, ne samo zbog Kosovskog boja, već kao kolevka srpske državnosti i centar verskog i kulturnog života. Priština, Prizren i Vučitrn bili su prestonice kralja Milutina, careva Dušana i Uroša, kao i velikog vlastelina Vuka Brankovića, a u Prizrenu je krunisan za cara i zetski kralj Bodin.

Oko Pećke Patrijaršije kao sedišta Srpskog Patrijarha, u ovoj pokrajini podignuto je blizu 1.500 hrišćanskih, pravoslavnih hramova, među kojima su svojom duhovnim značajem, starinom, i arhitekturom šire poznati manastiri: Gračanica, Visoki Dečani, Bogorodica Ljeviška, Banjska, Sv. Ahranđeli i drugi. Veliki broj crkava i manastira srušen je u vreme turske vladavine, ali ih i danas u najnovije vreme, sistemski, masovno, i dalje ruše arbanaški separatisti, i pored prisustva mirovnih snaga Ujedinjenih nacija. Arbanasi, ipak nimalo stihijni u svojoj plahovitosti, već naprotiv, sasvim sistematični, to čine u nastojanju da u potpunosti zatru belege postojanja srpskog naroda na njegovoj svetoj zemlji.

Stara kraljevina Srbija, u čijem je središtu bilo Kosovo i Metohija prikazana je kroz istoriju na svim značajnijim evropskim kartama, čak i u vreme turskog prisustva na Balkanu. Zapadni i srednjeevropski geografi i kartografi (holandski, venecijanski, francuski, austrijski, nemački, britanski) kao i domaći autori, na svojim kartama ispisivali su ime Srbije (Servia, Zevia, Servien, Serbie, Serbien), čime su uz druge kartografske sadržaje: reke, planine, naselja, granice, grbove i slično obeležavali postojanje srednjovekovne srpske države, i na taj način sve vreme do danas sačuvale pamćenje na teritorije koje su joj pripadale, čime su ove karte postale svojevrsne srpske tapije Kosova i Metohije.

MATERIJALI

U radu je analizirano 40 starih (istorijskih) i istoriografskih karata, koje su M. Vemić i M. Strugar pronašli, tematski obradili, sistematizovali, objedinili i objavili 2007. godine u vidu atlasa pod naslovom Atlas Stare Srbije – Evropske karte Kosova i Metohije (An Atlas of Old Serbia – European Maps of Kosovo and Metohija). Te karte izradili su vodeći evropski kartografi, s visokim zvaničnim državnim titulama, kao, na primer, „kozmograf republike”, „kraljevski geograf”, „carski geograf”, zatim vojni arhitekti, generalštabni oficiri, knezovi, konzuli, profesori, naučnici i sl., što pretpostavlja visok stepen njihovog znanja i ozbiljnosti u autorizaciji karata. U istom redu postoji i izvestan broj karata koje su radili i domaći geografi i kartografi u zemlji ili u evropskim radionicama, kao, na primer, Jovan Cvijić, Spiridon Gopčević i dr. Navedene premise potvrđuju veoma visoku naučnu, istorijsku i društvenu vrednost izabranih karata. S njih se sasvim jasno mogu sagledati međusobni teritorijalni etnički, demografski, verski i kulturni odnosi Srba i Arbanasa i utvrditi njihova međusobna granica u istorijskom, etničkom, kulturnom, geopolitičkom i državnom pogledu u vreme turskog prodora na Balkan, a zatim i njihovog povlačenja.

Karte u atlasu postavljene su hronološkim redom. Uglavnom su sitnijih razmera, što podrazumeva da je na njima prikazan i širi prostorni zahvat od teritorije Srbije, sa srpskim, slovenskim i drugim susednim zemljama na Balkanu i u Panonskoj niziji. Pored njihove opšte namene otkrivanja i prikazivanja različitih geografskih sadržaja uramljenog prostora, na mnogim kartama su predstavljeni i stariji vremenski slojevi, što u celini pojačava sadržaj i ističe njihov istorijski sloj značenja, iz čega se ukupno mogu videti realne namere, interesi, pretenzije i ciljevi zbog kojih su karte nastale. Svrha i način njihove izrade često su navedeni u naslovu karata ili u posebno ukrašenim kartušima, u raznim titlama, grbovima i natpisima, ili iz podataka o izdavaču, štamparu i vremenu izdanja karte. Izvesne karte su bile posvećene pojedincima, na primer, „istinskom plemiću po poreklu, obrazovanju i bistrini duha”, dok je većina rađena u opšte svrhe, na primer: (namenjeno) „vojniku, matematičaru i prijatelju kozmografskog udruženja”, za detaljni vojni geografski opis ili sasvim konkretno: „u svrhe sadašnjeg rata”.

Atlas je sastavljen od karata iz sedam evropskih zemalja: Holandije (3), Venecije (2), Francuske (2), Austrije (8), Nemačke (9), Velike Britanije (3) i Srbije (13), i to njihovih glavnih kartografskih, državnih i izdavačkih centara. Sve karte, iako publikovane na različitim mestima, sadržajno su veoma slične i ujednačene, jer su bile oslonjene jedne na druge kao kartografske izvore, što se pored primetne međusobne sličnosti vidi iz podataka zapisanih na većini od njih. Ovaj šire usaglašeni kartografski prostorni kontinuitet, razvijao se kroz vreme od 16. do 20. veka relativno ujednačeno. Prikupljanjem i sabiranjem novih podataka i geografskih saznanja o balkanskim zemljama i njihovim unošenjem na karte, uz ispravljanje starih grešaka, postignut je značajan napredak u podizanju njihove geografske vernosti. Isto tako uvođenjem matematičkih kartografskih projekcija povećana je i njihova geometrijska tačnost, čime je značajno unapređen opšti kvalitet karata. Te karte, sistematizovane prema izvorima nastanka, s navođenjem hronološkog rednog boja u atlasu su:

Holandske karte

Abraham Ortelij: Karta Panonije i starog Ilirika, [1:2.000.000]. Anverpen, 1590. – Pannoniae, et Illyrici veteris Tabvla / Ex conatibus geographicis Abrahami Ortelij Antverpiani, [1:2.000.000]. Antverpiani, 1590. (1).

Gerard Merkator – Viljem Blau: Vlaška, Srbija, Bugarska, Vizantija, [1:2.150.000]. Amsterdam, [1648]. – Walachia, Servia, Bvlgaria, Romania / Per Gerardum Mercatorem. Guiljelmus Blaeu excudebat, [1:2.150.000]. [Amstelaedami], [1648]. (3).

Johan Blau: Današnji Ilirik, [1:915.000]. Amsterdam, [1662–1665]. – Illyricvm Hodiernvm, Quod Scriptores communiter Sclavoniam, Itali Schiavoniam nuncupare solent, in Dalmatiam, Croatiam, Bosnam, et Slavoniam distinguitur. Sed cum ejus majorem partem Turcæ optineant in Præfecturas eorum more Sanzacatus dictas divisum est, reliquum autem Veneti, Vngari, et Ragusini tenent. Sanzacatus sunt Bosna, Residentia Baßæ; Poxega; Cernik; Bihak; Lika et Carbava; Clissa; Herzegowina. / Ioannes Blaeu, [1:915.000]. [Amstelaedami], [1662–1665]. (4).

Venecijanske karte

Maria Vinčenco Koroneli: Tok reka Drima i Bojane u Dalmaciji, [1:315.000]. Venecija, 1688. – Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia / descrito Dal Padre M[a]r[ia] Coronelli Cosmografo della Seren[issima] Republica di venezia, [1:315.000]. 1688. (5).

Đakomo Kanteli iz Vinjole: Kraljevstvo Srbije, drugačije nazvano i Raška…, [1:470.000]. Rim, 1689. – Il Regno della Servia detta altrimenti Rascia [1:470.000], descritto Su ľ Esemplare delle Carte piu esatte e, con la diretione delle pui recenti notizie da Giacomo Cantelli da Vignola. Suddito; e Geografo del Sereniss: Sig: Duca di Modena e dato in Luce da Gio; Giacomo de Rossi dale. Sue Stampe in Roma alla Pace con priu. Del. Som. Pont. L’ Anno 1689. (6).

Francuske karte

Nikola Sanson: Tok Dunava od njegovog izvora do ušća [1:1.950.000]. Pariz, 1693. – Le cours du Danube Depuis sa Source Iusq’ a ses Embouchures. Dreseé sur les Memoires les plus Nouveaux du P. Coroneli et autres, Par le Sr. Sanson Geographe du Roy, [1:1.950.000]. Paris: chez H. Iaillot, 1693. (7).

[Srbija] [1:2.250.000]. Pariz, [kraj 19. veka]. – [Serbie], [1:2.250.000]. Imprimerie générale de C. Lahure Paris. (28).

Austrijske karte

Karl Šic: Najnovija karta Kraljevine Bosne, Srbije, Hrvatske i Slavonije Zajedno s pograničnim provincijama…, [1:1.1000.000]. Beč, 1788. – Neueste Karte der Koenigreiche Bosnien, Servien, Croatien und Slavonien Samt den angrænzenden Provinzen Temeswar, Dalmatien, Herzegowina, Ragusa, Steyermark, Kærnthen, Krain, Friaul, Gradiska, und Istrien, einem grossen Theil von Ungarn, Siebenbürgen, Walachei, Bulgarien, Albanien, Macedonien, und einem Stück des Kirchenstaats und Kreichs Neapel / Nach den besten Originalzeichnungen Charten, und Beschreibungen entworfen von Hern Carl Schütz, [1:1.1000.000]. Wien: Artaria, 1788. (15).

Franc Johan Jozef fon Rajli: Kraljevina Srbija, [1:1.440.000]. [Beč], [1791]. – Das Koenigreich Serwien, Nro. 5./ Franz Johann Joseph von Reilly. In: Schauplatzder fünf Theile der Welt, [1:1.440.000]. [Wien], [I. Albrecht sculpsit], [1791]. (16).

Franc Johan Jozef fon Rajli: Severni deo Kraljevine Albanije s distriktom Crne Gore, [1:400.000]. [Beč] [1791]. – Der Noerdliche Theil des Koenigreichs Albanien mit dem Distrikte Montenegro, Nro. 21./ Franz Johann Joseph von Reilly, [1:400.000]. [Wien], 1791. (17).

Majer Herman Julius: Evropska Turska, 1:3.000.000. Lajpcig – Beč, 1864. – Die Europaeische Türkey / Meyer Herman Julius, 1:3.000.000. In: Meyer’s Hand Atlas, Leipzig – Wien, 1864. (21).

Karl Saks: Etnografska karta Evropske Turske i njenih pokrajina, na početku 1877. Beč, 1878. – Ethnographische Karte der Europäischen Türkei und ihrer Dependenzen zu Anfang des Jahres 1877. / von Carl Sax k. u. k. österreichisch-ungarischer Consul in Adrianopel. Wien, 1878. (23).

Politička podela, nacionalnosti i religije. Prilog br. 3. za detaljni opis Sandžaka Pljevlja i Kosovskog vilajeta, 1:750.000. Beč, 1899. – Polit. Eintheilung, Nationalitäten und Religionen 1:750.000. Beilage No. 3. zur Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo (Mit 8 Beilagen und 10 Tafeln.) Als Manuscript gedruckt. Wien, 1899. (27).

Karl Pojker: Makedonija, Stara Srbija i Arbanija, 1:864.000. Beč, 1912. – Makedonien, Altserbien und Albanien / Barbeitet von Dr. Karl Peucker, 1:864.000. Wien, 1912. (33).

Etnička i jezička karta Srednje Evrope s Italijom i Balkanskim poluostrvom, 1:3.000.000. Beč, [1917]. – Völker– und Sprachenkarte von Mittel–Europa nebst Italien und der Balkanhalbinsel. Nach den neuesten statistischen Veröffenflichungen bearbeitet./ G. Freytags. 1:3.000.000. Wien: Druck und Verlag der Kartogr. Anstalt G. Freytag & Berndt, Ges. m. b. H. [1917]. (38).

Nemačke karte

Martin Valdzemiler: Moderna karta Bosne, Srbije, Grčke i Slavonije. Strazburg, 1513. – Tabula moderna Bossinae, Serviae, Graeciae et Sclavoniae / Martin Waldeseemüller, Strasbourg 1513. (2).

Johan Baptist Homan: Reke Dunava (ovde prikazanog kako teče od grada Beograda, preko Crnog mora do Konstantinopolja) donji tok, na kome su prikazane Transilvanija, Vlaška, Moldavija, Bugarska, Srbija, Rumunija i Besarabija sa susednim područjima, [1:2.000.000]. Nirnberg, [1710]. – Danubii Fluminis (hic ab urbe Belgrado, per Mare Nigrum usque Constantinopolim defluentis exhibiti) pars infima, in qua Transylvania, Walachia, Moldavia, Bulgaria, Servia, Romania et Bessarabia cum vicinis Regionibus ostenduntur / à Ioh. Bapt. Homanno, [1:2.000.000]. Norimbergæ, [1710]. (8).

Johan Matijas Hase: Karta Mađarske u širem smislu i stari ili metodični kompleks kraljevina: Mađarske u užem smislu, Hrvatske, Dalmacije, Bosne, Srbije, Bugarske, Kumanije; kneževine: Transilvanije; Despotije: Vlaške, Moldavije…, [1:2.500.000]. [Nirnberg], 1744. – Hvngarie ampliori significatu et veteris vel Methodicae complexae Regna: Hvngariae propriae, Croatiae, Dalmatiae, Bosniae, Serviae, Bvlgariae, Cvmaniae, Principatvm: Transsylvaniae, Despotatvs: Walachiae, Moldaviae /exclusis ab eadem alienatis Galitia et Lvdomiriria/ in suas Provincias ac partes divisae et quoad Imperantes ex Avstiacis, Tvrcis et Venetis distinctae… Tabvla exrecentissimis pariter et antiquissimis relationibus et monumentis concinnata ac secundum leges Projectionis Stereographicae legitimae descripta a I. M. Hasio M. PP. Curantibus Homannianis, Heredibus 1:2.500.000, [Norimbergæ], 1744. (9).

Peter Konrad Monat: Dalmacija i okolni krajevi, Hrvatska, Bosna, Slavonija, Srbija, Albanija precizno opisani, [1:1.200.000]. Nirnberg [1750]. – Dalmatia et regiones adjacentes, Croatia, Bosnia, Slavonia, Servia, Albania accurate descriptae, [1:1.200.000]. Norimbergæ Petr Conr[ad] Monath excudit, [1750]. (10).

Johan Baptist Homan: Tursko carstvo u Evropi, Aziji i Africi [1:12.000.000]. Nirnberg, [1750]. – Imperium Turcicum in Europa, Asia et Africa, Regiones Proprias, Tributaries, Clientelares sicut et omnes ejusdem Beglirbegatus seu Præfecturas Generales exhibens. / Sumtibus Io. Baptistæ Homanni, [1:12.000.000]. [Norimbergæ], [1750]. (11).

Avgust Gotlib Boem – Homanovi naslednici: Najnovija karta Dunava s okolnim kraljevinama, kao i cele Grčke i arhipelaga, [1:44.000.000]. Nirnberg, 1766. – Totius Danubii cum Adjacentibus Regnis nec non Totius Græciæ et Archipelagi. Novissima Tabula ex recentissimis supsidüs concinnata et ad Leges Projectionis Stereographicæ legitimæ / reducta ab Augusto Gottlob Boehmio Electoris Saxoniæ Cohortis Architecton…, [1:44.000.000]. Norimbergae… 1766. (12).

Tobija Konrad Loter: Nova Grčka i Egejsko more s arhipelagom…, [1:1.650.000]. [Augsburg], [1770]. – Græcia Nova et Mare Ægeum s. Archipelagus, in qua Mappa Macedonia, Albania, Epirus, Thessalia et Morea, cum circumjacentibus Insulis Corcyra, Cephalonia, Zacynthos, Stalimene, Metelino, Chios, /distinctæ exhibentur, opera et sumtibus Tobiæ Conradi Lotteri, Geographi Augustæ Vindel. [Augsburg], [1770]. (13).

Homanovi naslednici: Geografska karta današnje severne Grčke [1:1.300.000]. Nirnberg, 1770. – Mappa Geographica Græciæ Septentrionalis hodiernæ sive Provinciarum Macedoniæ, Thessaliæ et Albaniæ, in qua ultima Provincia Habitationes sitæ Gentis Montenegrianæ in Comitatu Zentanensi expressæ sunt, unacum finitimis Regionibus atque Insulis, ex recentissimis novissimisque Subsidiis secundum normam legitimæ Projectionis in usum belli præsentis delineata, [1:1.300.000]. Norimbergæ Cura Homannianorum Heredum, C.P.S.C.M. 1770. D.A. Hauer sc. Norimb. (14).

Hajnrih Kipert: Generalna karta Evropske Turske [1:1.000.000]. Berlin, 1853. – General-karte von der Europäischen Türkei / Nach allen vorhandenen originalkarten und itinerarischen Hülfsmitteln bearbeitet und gezeichnet von Heinrich Kiepert, [1:1.000.000]. Berlin, 1853. (20).

Britanske karte

Alfred Stid: Etnografska karta Srbije, 1:2.750.000. London, 1909. – Ethnographical Map of Servia / Alfred Stead. 1:2,750,000. In: Servia by the Servians. London: William Heinemann, 1909. (32).

Artur Evans: Dijagramska karta slovenskih teritorija istočno od Jadrana, 1:2.000.000. London, 1916. – Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic / by Sir Arthur Evans. 1:2,000,000. London: Published by Permission of the Royal Geographical Society. From the Geographical Journal, April 1916. (36).

Robert Vilijams Siton-Votson: Rase Balkanskog poluostrva. London, 1917. – The Races of the Balkan Peninsula / by R. W. Seton-Watson D.Litt. London: Constable and Company limited, 1917. (37).

Srpske karte

Dimitrije Davidović: Zemlje u kojima prebivaju Srbi. Beč: Novine Srpske, 1821. (18).

Nikola Vasojević: Zemljovid Kosova polja, 1:200.000. [Novi Sad] [1847]. – Zemlьovidь Kosovogь Polя (Situations-Plan von Kosowo-Polje, Amselfeld) / Sastavljen od Kneza Nikole Vasojevića (Aufgenommen von Fürst Nicol Wasoevits),1:200.000. [Novi Sad]: Pečat Loler, [1847]. (19).

Miloš St. Milojević: Istorijsko-etnografsko geografska mapa Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, 1:2.000.000. Beograd: Izdao Kosta Atanaskov –Šumenković, 1873. (22).

Dragaš Žegligović: Etnografska karta Balkanskog poluostrva, [1 :3.000.000]. Beograd, 1885. – Carte ethnocraphiqe de la presqu’île des Balcans / Dressée ď après les documents historiqes philologiques par Dragasch Gégligovatz professeur de Géographie et d Ethnographie, P. Tchourtchitch lìbraìre-èditeur, [1 :3.000.000]. Belgrade, 1885. (24).

Vladimir Karić: Karta rasprostiranja Srba. U: Srbija. Beograd: Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1887. (25).

Spiro Gopčević: Etnografska karta Makedonije i Stare Srbije, 1:750.000. [Beograd] 1889.– Ethnographische Karte Alt-Serbien und Makedonien / von Spiridon Gopčević, 1:300.000. In: Makedonien und Alt-Serbien. Wien: Verlag von L.W. Seidel & Sohn, 1889. – Spiridon Gopčević: Etnografska karta Stare Srbije i Makedonije, 1:300.000. Beograd: Književni fond Ilije M. Kolarca, 1890. (26, a, b).

Jovan Mišković: Karta Kosova polja, 1:150.000. Beograd: Foto-litografska radionica Glavnog Đeneralštaba, [1900]. (29).

Srpska velikoškolska omladina: Etnografska karta srpskih zemalja sa južnom granicom Stare Srbije i granicom Srbije cara Dušana, 1:2.000.000. Beograd, 1905. – Carte ethnographique Serbe, avec les limites méridionales de la Vieille Serbe et celles de la Serbie du Tsar Douchan (30).

Jovan Cvijić: Političko-etnografska skica Makedonije i Sare Srbije, 1:4.000.000. U: Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i stare Srbije s promatranjima u južnoj Bugarskoj, Trakiji, susednim delovima Male Azije, Tesaliji, Epiru i severnoj Albaniji. Beograd: Srpska Kraljevska Akademija, 1906. (31).

Jovan Cvijić: Etnografska karta Balkanskog poluostrva, 1:1.000.000. Gota, 1913­. – Ethnographische Karte der Balkanhalbinsel / nach allen vorhandenen Quellen und eigenen Beobachtungen von Prof. Dr. J. Cvijić. Leitung: Prof. Paul Langhans…, 1:1.000.000. Gotha: Justus Perthes, 1913. (34).

Stevan P. Bošković: Nova karta srpskih kraljevina i susednih oblasti, 1:1.000.000. Beograd: Kartografska radionica Geografskog Odeljenja Gl. Đ-štaba, 1914. (35).

Jovan Cvijić: Etnografska karta Balkanskog poluostrva, 1:3.000.000. Pariz, 1918. – Carte ethnographiqe de la Péninsule des Balkans / Jovan Cvijić, 1:3.000.000. Paris: Librairie Armand Colin, 1918. (39).

Ljubiša Gvoić: Srpska duhovna baština na Kosovu i Metohiji, 1:300.000. Beograd: Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve, 2003. (40).

METODE

Karte u atlasu su analizirane s više aspekata u cilju utvrđivanja granica i teritorijalne pripadnosti Stare Srbije s njenim primarnim jezgrom Kosovom i Metohijom u istorijskom, etničkom, kulturnom, geopolitičkom i državnom pogledu iz vremena turskog prodora na Balkan, kao i njihovog povlačenja. U tom smislu provedena analiza obuhvata:

• kompetentnost autora i izdavača (kartografskih centara, ustanova),

• motive izrade i namenu karata kao i vreme i mesto izdanja karata,

• teritorijalni zahvat karata s geografskim položajem Kosova i Metohije na njima,

• tematiku kartiranja, bilo da je reč o opštim geografskim ili raznim tematskim kartama: etničkim, jezičkim, verskim, konfesionalnim, političkim, vojnim i sl.,

• klasifikaciju sadržaja po elementima, tematskim slojevima i unutrašnjoj hijerarhiji,

• razmernost karata zajedno s umetnutim kartama, skicama i sl.,

• kompoziciju karata s više slojeva: prirodna predstava (hidrografija i reljef), naselja, etničke, jezičke, konfesionalne, državne i administrativne granice, toponimi, dodatni sadržaji (panoramski crteži, grbovi, zastave, kartuši) i sl.

Pored višestrane analize karata izvršena je i njihova komparacija u prostornom i vremenskom pogledu, kroz koju je moguće utvrditi:

• sličnosti i razlike u pristupu, motivima i ciljevima izrade karata,

• perspektive sagledavanja teritorijalnih celina prikazanih na kartama iz raznih uglova: kontinentalnog (srednjeevropskog i južnoevropskog), primorskog (sredozemnog, jadranskog, egejskog, crnomorskog), iz toka velikih reka (Dunava, Save, Vardara, Drima, Bojane), regionalnog povezivanja država, državnog statusa, provincijskog ili lokalnog položaja, i sl.,

• ponavljanje sadržaja karata za iste teritorije kroz vreme sa sukcesivnim dodavanjem novih, uz zadržavanje prethodnih kartografskih slojeva,

• korespodentnost statističkih numeričkih podataka sa znakovnim, grafičkim, kartografskim prikazom,

• postojanost prirodnih, etničkih, jezičkih, konfesionalnih, državnih i administrativnih granica,

• očuvanje makro, mezo i mikro toponima u teritorijalnom zahvatu karata za istraživani period itd,

• konstantnost (ili spora promenljivost) etničkih, jezičkih, verskih, kulturnih, političkih, vojnih i drugih odnosa naroda i država za posmatrani period.

Sve karte u atlasu detaljno su analizirane, što je u vidu kratkog teksta stavljeno uz svaku pojedinačnu kartu na posebnoj atlasnoj stranici, zajedno s izvornim i prevedenim naslovom. Komparacija karata i konačna sinteza utvrđenih istorijsko-geografskih podataka, činjenica i zaključaka iznesena je u širem tekstu koji se nalazi na početku atlasa.

REZULTATI

Provedena analiza i komparacija 40 atlasnih karata teritorije Srbije i njenog balkanskog i panonskog okruženja, iz perioda od 1513. do 1918. godine, pokazala je da većina njih ima više istorijskih slojeva: antički, srednjevekovni, kao i sloj iz vremena objavljivanja karte. U antičkom sloju, prikazane su starogrčke ili provincije rimskog carstva, u srednjevekovnom sve stare kraljevine, kneževine, despotije, vojvodstva kao i njihove uže oblasti koje su postojale u to vreme na Balkanu, a u savremenom sloju uglavnom je prikazano aktuelno stanje prisustva Osmanskog carstva kroz podelu teritorija na zavisne države, koje su mu plaćale danak, kao i njihove prefekture (beglerbegluci). Na gotovo svim kartama najsadržajniji je srednji – srednjevekovni, sloj.

Na svim kartama prikazana je teritorija i ispisano ime stare kraljevine Srbije (Zevia, Servia, Serviæ Regn., Servien, Das Königreich Serwien, Serbie, Serbien) ili Raške (Rascia, Rassa, Rasia, Rassia, Raxia, Rascien) kao i srpskog carstva, bilo u širem ili užem teritorijalnom zahvatu. U istom redu s prikazom Srbije, prikazane su i druge srpske, slovenske i ostale susedne zemlje, kao što su: Bosna (Bossina, Bosnia, Bosnien, Bosnie, Bosna) s Hercegovinom Sv. Save (Herzegovina S. Saba, Herzegowina) ili Vojvodstvom (Dukatom) Sv. Save (Dvc. S. Saba), Zeta (Zenta), Crna Gora (Montenegro, Zrna Gora), S(k)lavonija (Sclavonia, Schiavonia, Slavonien), Bugarska (Bulgaria), Vlaška (Walachia, Walachei), Mađarska (Hvngaria, Hungaria), Vizantija (Romania), Grčka (Greacia) i sl. Pored navedenih zemalja na ovim kartama, s istim značajem prikazane su i teritorije pojedinih zemalja koje su zadržale antička imena, kao, na primer, Makedonija (Macedonia, Macedonien) ili Dalmacija (Dalmatia, Dalmatien). Na kartama koje zahvataju užu teritoriju, pored imena Srbije ispisane i njene pojedine oblasti, kao na primer: Kosovo Polje (Campus merulae, Merlinius Campus et Cassovius, Champ Merlin, Champ de merles, Amselfeld) ili Kosovo (Cassova provincia), Metohija (Metoja, la Métochie, Metochia) ili Podrima (Podrima, Podrima Provincia), zatim Toplica (Topliza), Sitnica (Sitimza), itd. Ime Albanije ne pojavljuje se na svim kartama u atlasu, a ako se pojavljuje ne nalazi se u istom rangu s ostalim zemljama, već više kao oblast u okviru postojećih zemalja, prvenstveno Grčke ili Makedonije.

Geografski položaj i prirodne granice. Geografski položaj stare kraljevine (carstva) Srbije, na starijim kartama bilo šireg ili užeg geografskog zahvata, omeđen je prirodnim geografskim granicama, prvenstveno reljefom i hidrografijom, mada postoje i detaljnije karte na kojima su iscrtane granice. Posebno je to izražajno prikazano u odnosu na položaj Srbije i Albanije. Tako je na Valdzemilerovoj karti iz 1513. godine, koja predstavlja deo oživljene i modernizovane Ptolomejeve karte, prikazano Balkansko poluostrvo s prirodno-geografskom teritorijalnom podelom među državama (Slika 1).

„Na karti su planinskim vencima centralnog planinskog bila, zvanog Catena mundi ili ‘Verige sveta’, Srbija (Zevia) i Bosna (Bossina) odvojene od Slavonije (Sclavonia), Dalmacije (Dalmatia) i Grčke (Grecia). Teritorija Grčke podeljena je na više oblasti: Tesaliju (skraćeno Thessalo.), Ahaju (Achaia), Atinu (Ducat Athenie) i Moreju (Morea). Među grčkim regionima, na mestu severnog Epira, južno od reke Crnog Drima s izvorištem iz Ohridskog jezera, stavljen je toponim Albanija” [Vemić i Strugar 2007].

Strabon (62. p. n. e.– 23. n. e.) je još davno, na prekretnici stare u novu eru, smatrao da je među državama i narodima najbolja prirodna podela ili prirodna granica. U tom smislu logično proizilazi da je na najranijim kartama prikazana orografska odvojenost Srbije i Albanije, jer je odavno bilo poznato da se na tom prostoru pružaju i sučeljavaju dva velika planinska venca: Prokletije (2.694 m) i Šar planina (2.748 m) koji su međusobno povezani nizom manjih planina: Bogićevicom (2.366 m), Đeravicom (2.656), Juničkom pl. (2.305 m), Paštrikom (1.986 m) i Koritnikom (2.393 m). Ta orografska granica kontinuirano je prikazana na kartama i to: 1. u antičkom sloju, između rimskih provincija Gornje Mesije (s Dardanijom) i Makedonije, severno i južno u odnosu na pomenuti planinski lanac, 2. u srednjevekovnom sloju, između Srbije (Raške) i Zete ili Grčke i 3. u današnje vreme, između Srbije i Albanije.

Kartografi koji su svoje prikaze vezivali za slivove reka, kao na primer, M. V. Koroneli, „kozmograf republike” Venecije, ili N. Sanson, francuski „kraljevski geograf”, pored orografskih iscrtavali su granice i na rekama, potvrđujući u potpunosti navedenu Strabonovu istinu. Tako su na Koroneli-jevoj karti Tok reka Drima i Bojane u Dalmaciji (Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia) [1:315.000], (1688) isprekidanim linijama iscrtane granice između svih teritorija koje su imale neku vrstu samostalne vlasti u preotomansko vreme (kraljevine, vojvodstva, župe, gradovi, republike) s prikazom vlastelinskih grbova na njima. Na ovoj „karti se nigde ne pominje Albanija, iako su navedena imena nekih arbanaških plemena” [Vemić i Strugar 2007].koja su locirana na levoj obali reke Drima. Na tom delu teritorije granica je iscrtana između delova teritorije Kraljevine Srbije i Zete i upravo se nalazi na rekama Valboni (Crnici), Drimu i Crnom Drimu (Slika 2).

Granica na trima rekama ponovljena je i kasnije na kartama Đ. Kantelija, N. Sansona, P. K. Monata, J. B. Homana, T. K. Lotera, itd., a pojavljuje se kao etnografska granica između srpskih i arbanaških naselja, kao i jezička govorna linija, na tematskim, etničkim i jezičkim kartama s kraja 19. i početka 20. veka.

Toponimi. Pored prirodnog, orografskog sklopa i hidrografskih linija koji na makro planu određuju pripadnost teritorija, na analiziranim kartama prikazan je i veći broj naselja s toponimima koja potvrđuju i upotpunjuju pripadnost neke teritorije, na srednjem planu. Na Valdzemilerovoj karti iz 1513. godine, na teritoriji Srbije, ispisan je mali broj ali značajnijih toponima, od čega na Kosovu i Metohiji tri: srednjovekovni rudarski grad Novo Brdo (Nouomont), zatim Svrčinsko jezero, odnosno Sazlijsko i Robovačko blato, gde se nalazio Svrčin (Suercegno), dvorac srpske loze Nemanjića i treći, oblast Sitnica (Sitimza), prikazana kao naselje. Ti srpski toponimi po pravilu se ponavljaju na kartama iz mlađeg perioda, i postaju sve brojniji, pogotovo na krupnijim razmerama. Tako na Koronelijevoj karti (1688), pored Novog Brda (Novo Monte), prikazani su svi današnji veći gradovi na Kosovu i Metohiji: Mitrovica (Mitrouiza), Vučitrn (Wciterna), Priština (Pristina), Suva Reka (Suha Riesca), Peć (Pechia), Dečani (Deciani), Đakovica (Iacoua, Iacouizza) i Prizren (Prisrendi, Prisren), kao i druga naselja: Gušterica (Gusteriza), Janjevo (Iagneuo), Vragolija (Vragolia), Ribare (Ribare), Krajmirovce (Kraimirouc), Graždanik (Grasdanico), itd. Na Kantelijevoj karti (1689) uz Mitrovicu pojavljuje se Trepča (Treppcia), uz Suvu Reku Hoča (Hocia) a uz Prizren Ljubižda (Iubossida), Graždanik (Grasdanico), Gorožup (Gorosupi) itd. Karakteristično je da su svi veći obodni metohijski gradovi Peć, Dečani, Đakovica i Prizren na svim kartama prikazani u Srbiji a nikada u Albaniji, što govori da je evropskim kartografima ta činjenica bila poznata poslednjih 5 vekova.

Etničke, jezičke i druge karte. Detaljnija analiza pripadnosti teritorija i granica Stare Srbije, bliže Kosova i Metohije, u istraživanom periodu, može se izvršiti na osnovu tematskih karata u atlasu s etničkim, konfesionalnim i jezičkim sadržajima, kao što su karte: K. Saksa (1878), D. Žegligovića (1885), V. Karića (1887), S. Gopčevića (1889), J. Cvijića (1906, 1913, 1918), A. Stida (1909), A. Evansa (1916), R. V. Siton-Votsona (1917), zatim Etnička i jezička karta Srednje Evrope s Italijom i Balkanskim poluostrvom (1917) koju je objavila kartografska kuća Frajtag iz Beča i sl. (Slika 3).

Ove karte nastale su kao rezultat detaljnijeg istraživanja i sakupljanja podataka (znanja) evropskih putopisaca i istraživača na teritoriji balkanskih zemalja (H. Pukvila, A. Buea, J. Milera, J. G. fon Hana, A. Grizebaha, H. Kiperta dr.), i imale su veliki uticaj na evropsko naučno i političko mnjenje tokom 19. veka. Posebna pažnja bila je usmerena na prikazivanje etničkih odnosa. Na njima je obično prikazivan jedan od pokazatelja, ali ima karata sa složenijim prikazima. Tako je, na primer, K. Saks, austrijski konzul u Carigradu, etničke grupe indentifikovao i prikazao primenom „kombinacije obeležja”: jezik, konfesija i nacionalna svest. Iz legende karte vidi se da je prikazao 8 većih etničkih grupa, 11 podgrupa i 3 mešovite kategorije, koje su razvrstane u tri postojeće konfesije – pravoslavnu, rimokatoličku i muhamedansku – tako da na karti ima ukupno 21 tematska jedinica. Na sličan način S. Gopčević (1889) izdvojio je 13 etničkih grupa, Cvijić (1913) njih 12 s 23 entiteta, od kojih 7 višekonfesionalnih.

Kako je ovde reč o tematskim kartama, koje po svom postanku predstavljaju tekovinu savremene kartografije s kraja 19. i početka 20. veka, a ne postoje za prethodne vekove, za detaljniju i potpuniju analizu, u atlasu su stavljene i istoriografske karte M. Pešikana, M. Macure i A. Uroševića, koje su rađene na osnovu turskih popisa stanovništva s početka 16. veka. Teritorija Kosova i Metohije s okruženjem obuhvaćena je s više takvih popisa (deftera), iz 1452, 1455, 1485, 1489, 1571, 1566–74. godine. U njima su naselja klasifikovana po nahijama, ali se osnovni podaci odnose na pojedinačne muškarce, žene udovice (kao starešine porodica), a zatim na monahe i neoženjene punoletne muškarce, tj. na sve obveznike plaćanja poreza. Defteri su transkribovani sa staroturskog na srpski jezik i predstavljaju veoma tačan i pouzdan istorijski izvor za rekonstrukciju etno-demografskih prilika na početku turske vladavine u Srbiji.

Analizirajući svojevrsni zapisnik ličnih imena po naseljima, prema jezičkoj pripadnosti, Pešikan je sastavio više različitih karata koje pokazuju teritorijalni raspored stanovništva starosrpskog i staroarbanaškog tipa koji su živeli u širem regionalnom okviru današnje jugozapadne Srbije, jugoistočne Crne Gore i severne Albanije, gde se vidi opšta podvojenost ova dva naroda, s veoma malo mešovitih oblasti. Iako je karta iscrtana pojednostavljeno sa šrafurama, ona očigledno pokazuje potpunu rasprostranjenost imena starosrpskog tipa u Staroj Srbiji, odnosno na Kosovu i Metohiji, izuzev neznatne izmešanosti u blizini Đakovice na teritoriji današnje Srbije, ali i s druge strane granice u starom Altinu na teritoriji današnje Albanije. Isto takvo stanje postojalo je na teritoriji današnje Crne Gore, osim male izmešanosti imena oko Skadarskog jezera.

Sintetizujući podatke sedam uzastopnih turskih deftera za sto dvadeset godina, počev od 1452. do 1574. godine, Pešikan je dao veoma sadržajnu i kompleksnu kartu „Kosovski imenoslovi XV–XVI veka”, na kojoj su prikazana sva naselja toga vremena na teritoriji Kosova i Metohije. Naselja su podeljena u dve kategorije: naselja s imenima srpskog tipa i s imenima arbanaškog tipa (Slika 5). I na ovoj mnogo konkretnijoj Pešikanovoj karti, u pogledu etničke pripadnosti naselja, vidljiva je apsolutna prisutnost srpskih naselja s delimičnom izmešanošću s arbanaškim samo u okolini Đakovice, i to u nešto višem procentu nego na prethodnoj karti, što pokazuje izvesno doseljavanje Arbanasa iz Albanije i njihovo postepeno infiltriranje u Metohiji, a što će se u narednim vekovima postepeno povećavati. Naime, turskim osvajanjem Kosova i Metohije najviše su bila oštećena stalna naselja, što je analizom popisa iz 1455. godine izvršio M. Macura, i utvrdio da su postojala 32 uništena sela (selišta) verovatno u doba Kosovskog boja, zatim 42 opustela sela, iz kojih je narod istrebljen ili izbegao, odnosno od ukupno 599 zabeleženih sela 74 ili 12% koja su bila onesposobljena za život ljudi. Pored navedenih zabeležena su čak 142 patuljasta (do 5 kuća) ili mala sela (6–10 kuća), što pokazuje da je turskom okupacijom čitava struktura naselja bila oštećena [Macura 2001].

U takvoj etno-demografskoj situaciji, gde je živelo mešovito – većinsko srpsko hrišćansko stanovništvo prema manjinskom arbanaškom – islamske i malobrojne rimokatoličke konfesije, dolazi do učestalog silaska stočarskog arbanaškog stanovništva fisovske organizacije (Malisori, Mirdite, Fendeši) iz planinskih predela severne i srednje Albanije, koji su pojedinačno ili grupno počeli da zaposedaju pitome ravničarske predele Metohije, nastavljajući da vrše silan pritisak na starosedelačko, mahom ratarsko srpsko stanovništvo. Tako su Arbanasi otimali srpska imanja nastavljajući s nasilnim istiskivanjem i proganjanjem preostalih Srba iz Stare Srbije, za sve vreme turske vladavine na ovim prostorima, a zbog verskih razloga, većinskog ispovedanja islama, Arbanasi su bili privilegovani u Turskoj carevini. „Turske vlasti tolerisale su mnoge slučajeve nepoštovanja javnog poretka, u nekima od njih bili i učesnici, ili saučesnici, u ucenama i egzekucijama naročito srpskih prvaka po selima. Ucena zvana ‘raboš’ i otmice ženskog sveta činili su posebnu vrstu u progonima raje…” [Stojančević 1994].

Etno-demografska situacija s početka turske vladavine na Kosovu i u Metohiji, koju su uspešno rekonstruisali Pešikan, Macura i drugi, menjala se u kontinuitetu stalnom arbanaškom kolonizacijom, i dužem trajanju, ali nikada nije bila preokrenuta u korist Arbanasa sve do 20. veka. To potvrđuje i putopis Miloša S. Milojevića pod naslovom Putopis dela Prave (Stare) Srbije, koji je štampan u tri toma (sveske) 1871, 1872. i 1877. godine. Milojević je bio prvi srpski putopisac koji je Staru Srbiju proputovao i neposredno na terenu prikupio i objavio podatke o stanovništvu i naseljima ovih krajeva. Na osnovu izvornih podataka Milojevićevog putopisa M. Vemić, je izradio kartu pod naslovom „Etnička karta dela Stare Srbije 1:300.000” koja se s ostalim istoriografskim kartama nalazi u atlasu. Ona pokazuje da su Srbi na teritoriji Kosova i Metohiji, uz vidljive tragove arbanaške kolonizacije, u to vreme još uvek bili većinsko stanovništvo, a Arbanasi manjinsko.

Etnička slika međusobnih odnosa Srba i Arbanasa neposredno uoči srpsko-turskih ratova 1876, 1877/78. godine, prikazana je na ovoj karti metodom kartodijagrama po naseljima, i to po narodnosnom i verskom kriterijumu. Prikazano je 895 naselja od ukupno 1.140 zabeleženih u Milojevićevom Putopisu, uz 123 nerekognoscirana i 122 ponovljena naselja, koja su klasifikovana u 7 kategorija prema broju kuća. Od ukupnog broja prikazanih naselja 483 su srpska, 92 arbanaška i 230 mešovita. Svi veliki gradovi, Prizren, Priština, Peć, Đakovica i Kuršumlija, bila su preko 90% etnički srpski. Od manjih etničkih grupa, kartirano je 5 čerkeskih sela, Osmanlije u jednom mešovitom selu (Mamuša, 80 kuća) i u Prizrenu (120 kuća) a Cigani u 7 mešovitih naselja. Precizniji pokazatelji dati su u narednoj tabeli:

Tabela 1. Raspodela etničkih grupa stanovnika po naseljima (Vemić, 2011)

Iz navedenih brojki može se zaključiti da je u to vreme bilo tri puta više naselja nastanjenih pravoslavnim Srbima nego islamizovanim Arbanasima (Arnautima) (244:69), kao i gotovo dva puta više naselja s islamizovanim Srbima nego s islamizovanim Arbanasima (Arnautima) (130:69), a u poređenju sa svega 21 naseljem katoličkih Arbanasa (Latina) to je onda 11, odnosno 6 puta više Srba. Međutim, Arnauti su zbog konfesionalne sličnosti bili više izmešani s islamizovanim Srbima (u 152 naselja) nego s pravoslavnim Srbima (u 18 naselja), dok su Latini više izmešani s pravoslavnim Srbima (u 15 naselja) nego s islamizovanim Srbima (u 4 naselja). Srbi obe konfesije bili su izmešani u 109 naselja.

Albanska država stvorena je 1912. godine, kada su joj privremeno bile određene granice. Razgraničenje s Kraljevinom Srba Hrvata i Slovenaca izvršeno je tek posle Prvog svetskog rata (1920). Pregovori u Parizu su se upravo vodili oko prirodne, istorijske, etničke i jezičke granice u dolinama reka Drima i Crnog Drima, na severu današnje Albanije. Postojala su dva predloga: britanskog premijera Dejvida Lojda Džordža (od 14. 1. 1920) i delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (od 20. 1. 1920) koji su se neznatno razlikovali. Međutim, umesto da bude prihvaćen jedan od iznetih predloga ili da se uspostavi neko srednje rešenje, granica je pomerena u korist Arbanasa daleko na sever, tj. iz dolina pomenutih reka na orografske granice planinskog venca Prokletija i Šar planine (Slika 6).

GLAVNI NALAZI

Analizirane karte u atlasu izradili su najbolji evropski kartografi koji su pored nesporne kartografske kompententnosti imali i visoke zvanične naučne i državne titule i zauzimali visoke položaje u svom društvu. Karte su nastale u dugom periodu od 1513. do1918. godine. Rađene su za opšte, obrazovne, naučne, kulturne, političke, vojne (ratne) i druge svrhe. U svom vremenu ostvarile su veliki uticaj na naučno i političko mnjenje, ali i trajno ne samo u svojim državama već i šire u Evropi.

Sve analizirane karte pokazuju da je područje Stare Srbije, u koje su uključeni Kosovo i Metohija, uvek smatrani integralnim delom Srbije. S karata se neposredno može uočiti da izabrani evropski kao i domaći autori, geografi, kozmografi i kartografi nisu priznavali tursko osvajanje Balkana, i svojim prikazom na kartama sačuvali su svest o pripadnosti ovih teritorija Staroj Srbiji. Na kartama se vidi da su ove dve geografske oblasti postojale jedino u prirodnim istorijskim i etničkim granicama državnih tvorevina srpskoga naroda i pored tragova postepenog arbanaškog naseljavanja u dugom periodu od turskog prodora na Balkan, njihovog povlačenja, pa do današnjih dana. Kosovo i Metohija nikada nisu bili posebno izdvajani iz šireg konteksta i okruženja Stare Srbije, tako da ni teritorijalno ni tematski nikada nisu postojali njihovi posebni kartografski prikazi. Time su nedvosmisleno i nesporno pokazali da su Kosovo i Metohija uvek bili srpska teritorija, a nikada arbanaška.

Većina karata potvrđuje da je glavna razdeobna međa, odnosno etnografska granica između srpskih i arbanaških naselja, sve do sredine 19. veka, bila na rekama Valbona (Crnica), Drim i Crni Drim koje su se smatrale istovremeno i geografskom granicom Albanije i (Stare) Srbije, ali i kao jezička-govorna linija koja je delila Arbanase severne Albanije od metohijskih Srba. U tom smislu, sa stvaranjem Albanije u 20. veku, Srbi i Arbanasi su već jednom pravili istorijski kompromis u pogledu razgraničenja kada su novovekovnu istorijsku, etničku, jezičku i prirodnu granicu s navedenih reka izdigli na najveće vrhove planinskog venca.

Izabrane karte sastavljene u Atlasu Stare Srbije – Evropske karte Kosova i Metohije nesporno imaju veliku naučnu, istorijsku i društvenu vrednost. Zbog svoje dokumentarnosti one danas predstavljaju svojevrsne srpske tapije^[5] Kosova i Metohije.

LITERATURA

Bošković, P. S. (1914). Nova karta srpskih kraljevina i susednih oblasti, 1:1.000.000. Beograd: Kartografska radionica Geografskog Odeljenja Gl. Đ-štaba.

Vasojević, N. (1847). Zemljovid Kosova polja (Zemlьovidь Kosovogь Polя – Situations-Plan von Kosowo-Polje, Amselfeld), 1:200.000. [Novi Sad]: Pečat Loler.

Vemić, M. (2005). Etnička karta dela Stare Srbije – Prema putopisu Miloša S. Mi- lojevića 1871–1877. god. Beograd: Geografski institut „Jovan Cvijić” SANU, Po- sebna izdanja, knj. 61.

Vemić, M. i M. Strugar. (2007). Atlas Stare Srbije. Evropske karte Kosova i Metohi- je. Cetinje – Beograd: Izdavačko-informativna ustanova Mitropolije Crnogor- sko-primorske „Svetigora”.

Gvoić, Lj. (2003). Srpska duhovna baština na Kosovu i Metohiji, 1:300.000. Beograd: Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve.

Gopčević, S. (1889). Etnografska karta Makedonije i Stare Srbije, 1:750.000. Beograd. – Ethnographische Karte Alt-Serbien und Makedonien, 1:300.000. In: Makedonien und Alt-Serbien. Wien: Verlag von L.W. Seidel & Sohn. – Etnografska karta Stare Srbi- je i Makedonije, 1:300.000. Beograd: Književni fond Ilije M. Kolarca, 1890.

Davidović, D. (1821). Zemlje u kojima prebivaju Srbi. Beč: Novine Srpske.

Žegligović, D. (1885). Etnografska karta Balkanskog poluostrva (Carte ethnocraphiqe de la presqu’iile des Balcans), [1:3.000.000]. Belgrade.

Karić, V. (1887). Karta rasprostiranja Srba. U: Srbija. Beograd: Kraljevsko-srpska dr- žavna štamparija.

Macura, M. (ur.) (2001). Naselja i stanovništvo Oblasti Brankovića 1455. godine. Beo- grad: Srpska akademija nauka i umetnosti.

Milojević, St. M. (1873). Istorijsko-etnografsko geografska mapa Srba i srpskih (ju- goslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, 1:2.000.000. Beograd: Izdao Kosta Ata- naskov – Šumenković.

Mišković, J. [1900]. Karta Kosova polja, 1:150.000. Beograd: Foto-litografska radio- nica Glavnog Đeneralštaba.

Pešikan, M. (1982). Zetsko-humsko-raška imena na početku turskog doba (I. Uvodna razmatranja). U. Ivić, P. (Ur.) Onomatološki prilozi, knj. III. Beograd: Srpska Akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti, Odbor za onomastiku.

Pešikan, M. (1986). Stara imena iz Donjeg Podrimlja. U. Ivić, P. (Ur.) Onomatološki prilozi, knj. VII. Beograd: Srpska Akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti, Odbor za onomastiku.

Radovanović, M. (2004). Etnički i demografski procesi na Kosovu i Metohiji. Beograd: Liber λ press.

Srpska velikoškolska omladina (1905). Etnografska karta srpskih zemalja sa južnom granicom Stare Srbije i granicom Srbije cara Dušana (Carte ethnographique Serbe, avec les limites meridionales de la Vieille Serbe et celles de la Serbie du Tsar Douchan), 1:2.000.000. Beograd.

Stojančević, V. (1994). Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima u XIX veku (1804–1878). Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje istorijskih nauka, Međuodeljenski odbor za proučavanje Kosova i Metohije.

Stojančević, V. (1997). Stara Srbija, Danica, srpski narodni ilustrovani kalendar za godinu 1997. Beograd: „Osvetljenja”, Vukova Zadužbina.

Urošević, A. (1965). Kosovo. Beograd: SEZb, knj. LXXVIII, Naselja i poreklo stanovni- štva, 39.

Cvijić, J. (1906). Političko-etnografska skica Makedonije i Sare Srbije, 1:4.000.000. U: Osnove ____________za geografiju i geologiju Makedonije i stare Srbije s promatranjima u južnoj Bugarskoj, Trakiji, susednim delovima Male Azije, Tesaliji, Epiru i severnoj Albaniji. Beograd: Srpska Kraljevska Akademija.

Cvijić, J. (1918). Etnografska karta Balkanskog poluostrva (Carte ethnographiqe de la Peninsule des Balkans), 1:3.000.000. Paris: Librairie Armand Colin. Beilage No. 3. (1899). Politička podela, nacionalnosti i religije (Polit. Eintheilung, Nationalitaten und Religionen), 1:750.000. Beilage № 3. zur Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo (Mit 8 Beilagen und 10 Tafeln.) Als Manuscript gedruckt. Wien.

Blaeu, I. [1662–1665]. Današnji Ilirik,… (Illyricvm Hodiernvm, Quod Scriptores communiter Sclavoniam, Itali Schiavoniam nuncupare solent, in Dalmatiam, Croatiam, Bosnam, et Slavoniam distinguitur. Sed cum ejus majorem partem Turc. optineant in Pr.fecturas eorum more Sanzacatus dictas divisum est, reliquum autem Veneti, Vngari, et Ragusini tenent. Sanzacatus sunt Bosna, Residentia Ba..; Poxega; Cernik; Bihak; Lika et Carbava; Clissa; Herzegowina), [1:915.000]. [Amstelaedami].

Boehmio, A. G. (1766). Najnovija karta Dunava s okolnim kraljevinama, kao i cele Grčke i arhipelaga, (Totius Danubii cum Adjacentibus Regnis nec non Totius Gr.ci. et Archipelagi), [1:44.000.000]. Norimbergae.

Cantelli da Vignola, G. (1689). Kraljevstvo Srbije, drugačije nazvano i Raška, … (Il Regno della Servia detta altrimenti Rascia), [1:470.000]. Roma.

Coronelli, M.V. (1688). Tok reka Drima i Bojane u Dalmaciji (Corso delli Fiumi Drino, e Boiana nella Dalmatia), [1:315.000]. Republica di venezia.

Cura Homannianorum Heredum (1770). Geografska karta današnje severne Grčke… (Mappa Geographica Gr.ci. Septentrionalis hodiern. sive Provinciarum Macedoni. Thessali. et Albani., in qua ultima Provincia Habitationes sit. Gentis Montenegrian. in Comitatu Zentanensi express. sunt), [1:1.300.000]. Norimberga.

Cvijić, J. (1913). Etnografska karta Balkanskog poluostrva (Ethnographische Karte der Balkanhalbinsel), 1:1.000.000. Gotha: Justus Perthes.

Evans, A. (1916). Dijagramska karta slovenskih teritorija istočno od Jadrana, (Diagrammatic Map of Slav Territories East of the Adriatic), 1:2.000.000. London: Published by permission of the Royal Geographical Society.

3. Freytag [1917]. Etnička i jezička karta srednje Evrope s Italijom i Balkanskim poluostrvom (Volker – und Sprachenkarte von Mittel-Europa nebst Italien und der Balkanhalbinsel), 1:3.000.000. Wien: Druck und Verlag der Kartogr. Anstalt G. Freytag & Berndt, Ges. m. b. H.

Hasio, I. M. (1744). Karta Mađarske u širem smislu i stari ili metodični kompleks kraljevina: Mađarske u užem smislu, Hrvatske, Dalmacije, Bosne, Srbije, Bugarske, Kumanije; kneževine: Transilvanije; Despotije: Vlaške, Moldavije… (Hvngarie ampliori significatu et veteris vel Methodicae complexae Regna: Hvngariae propriae, Croatiae, Dalmatiae, Bosniae, Serviae, Bvlgariae, Cvmaniae, Principatvm: Transsylvaniae, Despotatvs: Walachiae Moldaviae /exclusis ab eadem alienatis Galitia et Lvdomiriria/ in suas Provincias ac partes divisae et quoad Imperantes ex Avstiacis, Tvrcis et Venetis distinctae …), 1:2.500.000. [Norimberga].

Herman Julius, M. (1864). Evropska Turska (Die Europaeische Turkey), 1:3.000.000. Leipzig – Wien.

Homanni, I. B. [1750]. Tursko carstvo u Evropi, Aziji i Africi … (Imperium Turcicum in Europa, Asia et Africa, Regiones Proprias, Tributaries, Clientelares sicut et omnes ejusdem Beglirbegatus seu Pr.fecturas Generales exhibens), [1:12.000.000]. [Norimberga].

Homanno, I. B. [1710]. Reke Dunava (ovde prikazanog kako teče od grada Beograda, preko Crnog mora do Konstantinopolja) donji tok, na kome su prikazane Transilvanija, Vlaška, Moldavija, Bugarska, Srbija, Rumunija i Besarabija sa susednim područjima (Danubii Fluminis /hic ab urbe Belgrado, per Mare Nigrum usque Constantinopolim defluentis exhibiti/ pars infima, in qua Transylvania, Walachia, Moldavia, Bulgaria, Servia, Romania et Bessarabia cum vicinis Regionibus ostenduntur), [1:2.000.000]. Norimberga.

Imprimerie generale de C. Lahure [XIX]. Srbija (Serbie), [1:2.250.000]. Paris: Imprimerie generale de C. Lahure.

Reilly, Johann Joseph von. [1791]. Kraljevina Srbija (Das Koenigreich Serwien, Nro. 5), [1:1.440.000]. [Wien].

Johann Joseph von Reilly, F. [1791]. Severni deo Kraljevine Albanije s distriktom Crne Gore (Der Noerdliche Theil des Koenigreichs Albanien mit dem Distrikte Montenegro, Nro. 21), [1:400.000]. [Wien].

Kiepert, H. (1853). Generalna karta Evropske Turske (General-karte von der Europaischen Turkei), [1:1.000.000]. Berlin.

Kukolj, Peter (1871). Das Furstenthum Serbien und Turkisch-Serbien, eine militarisch- -geographische Skizze von Peter Kukolj, Major im k.k.Generalstabe, Wien 1871.

Lotteri, T. C. [1770]. Nova Grčka i Egejsko more s arhipelagom… (Gr.cia Nova et Mare .geum s. Archipelagus, in qua Mappa Macedonia, Albania, Epirus, Thessalia et Morea, cum circumjacentibus Insulis Corcyra, Cephalonia, Zacynthnos, Stalimene, Metelino, Chios), [1:1.650.000]. [Augsburg].

Mercator, G., & Blaeu, G. (1648). Vlaška, Srbija, Bugarska, Vizantija (Walachia, Servia, Bvlgaria, Romania), [1:2.150.000]. [Amstelaedami].

Monath, P. C. [1750]. Dalmacija i okolni krajevi, Hrvatska, Bosna, Slavonija, Srbija, Albanija precizno opisani (Dalmatia et regiones adjacentes, Croatia, Bosnia, Slavonia, Servia, Albania accurate descriptae), [1:1.200.000]. Norimberga.

Ortelij, A.. (1590). Karta Panonije i starog Ilirika (Pannoniae, et Illyrici veteris Tabvla), [1:2.000.000]. Antverpiani.

Peucker, K. (1912). Makedonija, Stara Srbija i Arbanija (Makedonien, Altserbien und Albanien), 1:864.000. Wien.

Reilly, Johann Joseph von. [1791]. Kraljevina Srbija (Das Koenigreich Serwien, Nro. 5),

[1:1.440.000]. [Wien].

Sanson, N. (1693). Tok Dunava od njegovog izvora do ušća. (Le cours du Danube Depuis sa Source Iusq’ a ses Embouchures), [1:1.950.000]. Paris: chez H. Iaillot.

Sax, C. (1878). Etnografska karta Evropske Turske i njenih pokrajina, na početku 1877. (Ethnographische karte der Europaischen Turkei und ihrer Dependenzen zu Anfang des Jahres 1877). Wien.

Schűtz, C. (1788). Najnovija karta Kraljevine Bosne, Srbije, Hrvatske i Slavonije Zajedno s pograničnim provincijama… (Neuste karte der Koenigreiche Bosnien Servien Croatien und Slavonien Samt den angr.nzenden Provinzen Temeswar, Dalmatien, Herzegowina, Ragusa, Steyermark, K.rnthen, Krain, Friaul, Gradiska, und Istrien, einem grossen Theil von Ungarn, Siebenbűrgen, Walachei, Bulgarien, Albanien, Macedonien, und einem Stuck des Kirchenstaats und Kreichs Neapel), [1:1.1000.000]. Wien: Artaria.

Seton-Watson, R. W. (1917). Rase Balkanskog poluostrva (The Races of the Balkan Peninsula). London: Constable and Company.

Slukan-Altić, M. (2006). Povijesna geografija Kosova. Zagreb: Golden marketing – Tehnička knjiga.

Stead, A. (1909). Etnografska karta Srbije (Ethnographical Map of Servia), 1:2.7500.00. In: Servia by the Servians. London: William Heinemann.

Vemić, M. (2011). Serbs in Kosovo and Metohija in the Second Half of the 19th Century According to an Ethnic Map of a Part of Old Serbia. Forum geografic. Studii şi cercetări de geografie şi protecţia mediului 10 (2), 255–263.

Waldeseemuller, M. (1513). Moderna karta Bosne, Srbije, Grčke i Slavonije (Tabula moderna Bossinae, Serviae, Graeciae et Sclavoniae). Strasbourg.

^[1]        Kosovo i Metohija (10.887 km²) predstavljaju dve susedne regionalne celine koje se veoma razlikuju u strukturnom, antropogeografskom i funkcionalnom pogledu, ali su politički i administrativno objedinjene od 1945. godine kao autonomna oblast Narodne Republike Srbije, a zatim Ustavom iz 1963. godine, kao Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Godine 1968. naziv Metohija bio je zvanično izbačen iz naziva Pokrajine, da bi ponovo bio vraćen Ustavom Republike Srbije iz 1990. godine.

^[2]        Naziv Kosovo se u narodu i etimološki vezuje za pticu kos (Turdus merula). Prema Atanasiju Uroševiću „javlja se tek posle bitke između srpske i turske vojske 1389. godine. Za srednjovekovne Srbije, sve do pomenute bitke, ova oblast sa jednim sumnjivim izuzetkom, nije ni jednom pomenuta pod nazivom Kosova” [Urošević 1965]. Strani pisci i kartografi su tu reč prevodili kao Campus merulae, Champ de merles ili Amselfeld, dok su nazivi starijeg datuma koji prethode nazivu Kosovo, u stvari imena pojedinih kosovskih krajeva kao što su: Lipljan, Sitnica, Lab, Obica, Nerodimlje i drugi.

^[3]        Naziv Metohija potiče od grčke reči „metoh” – manastirski posed ili u prvo vreme monaška zemljoradnička zadruga, a „s obzirom na izvanrednu gustinu i koncentraciju manastirskih i crkvenih metoha (Metohija) koji se navode u vladarskim poveljama (hrisovuljama) od Stefana Nemanje do poslednjih Nemanjića, kao i u poveljama kneževa, despota i velikih vlastelina Hrebeljanovića, Lazarevića, Brankovića i drugih, čitava oblast Metohijsko-prizrenske kotline dobila je naziv Metohija” [Radovanović 2004).

^[4]        Od najznačajnijih tu su Francuz Ami Bue (Ami Boué), Jozef Miler (Joseph Müller), Johan Georg fon Han (Johan Georg von Hahn), Petar Kukolj – Austrija, Aleksandar Giljferding, Ivan Jastrebov – Rusija, mis Irbi (Adeline Paulina Irby) i mis Mjur Mekenzi (Georgina Muir Mackenzie) i pisac Vilijem Forsajt (William Forsythe) – Engleska, i drugi.

^[5]        Tapija dolazi od turske reči tapu, što znači javna isprava o vlasničkom pravu na neku nepokretnu imovinu; osim kao „svedočanstvo o svojini” može i šire da se tumači kao dokument o pravu vladanja. Evropske karte Kosova i Metohije od 16. do 20. veka