Hadži Verin san za vaskrs Bogorodične brvnare

Bio je to letnji, sasvim običan dan, ako dan uopšte može i biti običan. Sećam se bio je petak. Od ranog jutra majstori iz Božjeg sela Lelića Vlajko Jovanović i Radiša Radović sa  drugim vrednim radnicima,  zidali su  parohjiski konak u Banji Vrujci kraj novosagrađenog hrama Svete velikomučenice Marine, poznate u našem narodu kao Ognjena Marija. Lepo je bilo gledati kako kuća polako „niče“ iz livade.

Radovao sam se iz tri razloga: prvi, što  su po prvi put u pisanoj istoriji Vrujci dobili parohijski dom, a drugi što ću i ja kao paroh imati u njemu stan u kojem mogu da živim sa svojom porodicom; i treći razlog jeste da svi sveštenici posle mene imaju krov nad glavom u Vrujcima. Već sedmu godinu smo moja porodica i ja podstanari po okolnim vrujačkim selima, a pop kada ne živi u porti nije dobro zbog parohijana, pričali su stari ljudi. Ko će da dočeka narod, da posluži hladnom vodom i medom, kafom i rakijom ako ne popadija i pop kao domaćini.  Oni su obraz, slika i prilika sela.

“Ko će da uteši i posavetuje narod ako ne pop“, govorio je crkvenjak Miloš.

Mislim da su stari ljudi bili u pravu. Mada, mi nismo imali ni hram. Zimi sam služio u jednoj napuštenoj staroj školi zvanoj „Šivara“, a leti pod šatrom ili na temeljima hrama pod vedrim nebom i tako četiri godine. Bile su to nezaboravne službe.

Bog dade da se slože parohijani da pomažu izgradnju hrama svako ko i kako može i posla nam i druge dobrotvore sa mnogih strana  pa završismo hram, a evo zida se i parohijski konak. Volim „majstoriju“ i deda, otac i stric moji bili su zidari, i većina muških glava iz familije. Eno ga prota Radenko u Osečini iako arhijerejski namesnik podgorski, to znači vladikin zamenik za Podgorinu celu, i on je odličan majstor.

Ja nisam majstor ali pripomognem, dodam neku ciglu, dovučem neka kolica maltera i druge sporedne majstorske stvari. Ali oštrim okom zapazim sve nedostatke i sklon sam da menjam ako vidim da je bolji projekat. Arhitekta se možda malo ljutio na mene: dobar je Živojin čovek, ali dodao sam potkrovlje i tremove celom dužinom konaka, i ima narod gde da sedne leti, nije loše, oprostiće Žoja, praktično je.

Dok tako pomažem koliko mogu majstorima, mada više pričam dok oni rade, interesuje me njihovo životno bogato iskustvo. Oni su iz Lelića rodnog sela najvećeg Srbina posle Svetog Save, vladike Nikolaja Velimirovića, pa su mi pričali razne događaje za vladiku, nigde ne zapisane.

Ulazi u portu hadži Vera Stevanović. Hadži Vera ili kako sam je iz milošte zvao tetka Vera je jedna od najvećih priložnika našeg hrama, po blagoslovu patrijarha Pavla, čija je ona duhovno čedo. Pričala je ona da je darivala plac za izgradnju hrama ali nije odgovaralo to mesto, mada ona ga je crkvi poklonila. Bila je uporna i izmolila da vladika stari Jovan Velimirović dođe dva puta iz Šapca kako bi počela gradnja hrama u Vrujcima.

Za vreme ribničkog paroha oca Živana koji je opsluživao Vrujce i okolna sela, obezbeđen je plac od jednog hektara za crkvu. Iako nije vraćen onaj stari  plac od pola hektara sa crkvištem porušenog hrama Majke Božije, opština Mionica je dala od crkvina udaljen  300 metara drugi plac za ovaj novi hram koji je započet 1991. godine i izliveni temelji za vreme oca Živote Novitovića. Potom je gradnju nastavio sa narodom da vodi otac Nenad Vučićević i ozidali su dva metra zida hrama, doveli vodu i podigli šupu.

Takvo me je stanje zateklo kada sam primio moju prvu parohiju u Vrujcima 22. marta 2001. godine.  Uz to još jedna nevolja: bilo je i dugova, građevinska firma Jablanica potraživala je dugovanja velika od izlivanja temelja, a  kamenorezac Slobodan tražio je da mu se plati kamen iz majdana koji je klesan tj.“bunjan“ i njime se zidala crkva pa iznutra cigla, a u sredini armirani beton. Opština Mionica nam je pomogla i otpisan je dug Jablanici, a mi kada smo formirali Crkveni odbor i skupili nešto novca kamenorescu  smo isplatili kamen. Bili smo bez dinara. Ali Bogu je sve moguće.

Tada je tetka Vera pritekla u pomoć u dogovoru sa patrijarhom Pavlom. Ona nigde nije davala veće priloge bez njegovog blagoslova. Tu svoju staru ušteđevinu  ona je htela dati nekom manastiru ženskom negde u Srbiji, međutim, patrijarh Pavle joj nije dozvolio. Rekao je, kako nam je tetka Vera kazivala:

-Samo hiljadu maraka da im daš, ostalo da čuvaš. Bog će odrediti gde ćeš dati.

Tetki Veri nije bilo pravo ali poslušala je mudrog i svetog patrijarha. Posle nekoliko godina taj manastir se rasformirao. I tako je Bog nama preko patrijarha Pavla poslao ovaj prilog koji nam je veoma značio za zidanje hrama. Čak nam patrijarh poslao i dve krune za venčanja koje se još čuvaju u vrujačkom hramu sa gravurom.

Sve ovo ne bih pisao da nema dalje veze sa ličnošću hadži Vere Stevanović. Živela je pravim hrišćanskim životom. Postila crkvene postove, ispovedala se, pričešćivala, svake nedelje išla u crkvu i praznikom na liturgije, mesila često patrijarhu prosfore i drugim ocima. Prvi duhovnik joj bio vladika Danilo Krstić, potom otac Tadej vitovnički, pa patrijarh Pavle po upokojenju oca Tadeja. Tri duhovna gorostasa su rukovodila dušu ove blagočestive hrišćanke ka nebu. Smatram da joj je najveća vrlina bila što niko nije ništa od nje mogao čuti loše o drugome! Jednom je pošla da me poseti dok sam živeo u selu Rakarima, i negde na sred sela ujede je pas, ma izujeda svu. Vozio sam je u bolnicu da primi tetanus i da je leče. Ni reč nije rekla loše za gazdu koji je psa držao odvezanog da se šeta po putu. Blagodarila je Bogu. Bio sam tada mlad, možda sam imao dvadeset šest godina, nisam to razumeo. Bio sam ljut na tog vlasnika psa, hteo sam da odem do njega, da ga ukorim,  tetka Vera mi je rekla:

-Nemoj oče tako, moramo praštati jedni drugima. Imala je ljubav, ljubav ostvarenog pravoslavca. Ta ljubav je svima sve praštala i sve volela.

A šta bi tog petka, kada dođe tetka Vera u portu vrujačku, sada ću vam ispričati. Posle pozdrava sa majstorima, tetka Vera me pozva da nasamo porazgovaramo.

-Oče Nenade, da li ima u ovom kraju crkva brvnara, posvećena Majci Božjoj? – upita me tetka Vera.

Malo razmislih i odgovorih joj da sam čuo jedino u selu Planinici ispod Ravne Gore da ima crkva brvnara. Ona odmah reče:

-Hajde da me vozite tamo.

-Ali tetka Vera, nije to blizu imam obaveza. Kako to odjednom želite da idete tamo?

-Sanjala sam je. U mnogo lošem je stanju. Krov se udubio, prozor razbijen, daske poispadale, nema ikonostas, pocepane zavese na dverima. Krpom prslom pokriveno jevanđelje na starom prestolu.

Gledam u nju i ne mogu da verujem šta slušam. Da ne znam koliko nam je pomogla i da je ozbiljna osoba rekao bih da zaista nisam u prilici da vozim parohijane gde god neko nešto sanja. Teško meni ako svaki san ovako proveravaju.  Kažem joj:

-Tetka Vera, san je laža a Bog je istina!

-Tačno oče, ali postoje i biblijski sni i u žitijama ima svetih primera. Znam ja da onaj lukavi obmanjuje ljude u snu i na javi, znam da treba da budemo molitvenici a ne sanjalice kako je govorio otac Tadej, ali ja želim da vidim ovaj hram. Molila sam se dugo i tako odlučila. Učinite mi – reče odlučno.

Šta sam mogao, pristao sam. Rekoh majstorima da imam posla neka i da moram da idem. I pođosmo.

Onda se pri polasku setih da pozovem sveštenika iz Planinice da mi odobri i da blagoslov da posetim hram u njegovoj parohiji, budući da on živi u drugom selu Gornjem Lajkovcu pri hramu svetog Spiridona.  Pozvao sam ga i on mi dade blagoslov i reče da se javim u prodavnicu pre hrama da oni pozovu crkvenjaka Peru da nam hram otvori. Prašnjavim seoskim putem posle sat vremena vožnje dođosmo u selo Planinicu. Lepo planinsko selo baš kao što mu je i ime Planinica, sa svih strana je pokriveno gustom šumom, posebno od Maljena i Suvobora. Ispred našeg vidika pojavi se seoska prodavnica. Svratih u prodavnicu. Pozdravih radnicu i ljubazno me otpozdravi, odmah se vidi da je gostoljubiv narod. Objasnih joj da želimo videti crkvu i ona odmah pozva crkvenjaka Peru koji reče da će za par minuta biti kod crkve. Upitah koliko ima još do crkve, prodavačica mi reče stotinak metara odmah pored škole. Zahvalih se, nešto kupih, neki sok i napolitanku. zaista posle stotinak metara ugledasmo školu i pored malu crkvu brvnaru. Nisam mogao da verujem, baš kako je opisala tetka Vera koja se molila celim putem.

Stiže i crkvenjak Pera. Otvori crkvu i uđosmo. Neka jeza mi prođe kroz telo, bilo je sve kao što mi je kazivala tetka Vera. Potamnelo, zavese vise na dverima stare, pocepane, u oltaru zaista krpom pokriveno staro jevanđelje.

-Šta je ovo brate Pero, ima li ovde živih ljudi u selu? Krov će da vam se sruši.

-Pope, to je što vidiš. Mi para nemamo za obnovu, uskoro će i 100 godina od kada je crkva preneta iz Ribnice. Sveštenik je mlad, i onaj hram svetog Spiridona treba da se obnavlja od zemljotresa je napuko. Samo čudom ovo može da se Božjim obnovi! – reče mi crkvenjak Pera i izvadi flašu rakije ispod stočića gde prodaje sveće.

-Ajde pope popi, valja se.

-Ej, Pero, Pero. Valja se. Ajde onda ispred crkve da nazdravimo da Bog da obnovu, ne mogu rakiju piti u crkvi.

Izađosmo. Prekrsti se Pera i otpi dobar gutljaj i dade meni. Prekrstih se i ja i popih.

-Ajde, ajde. Valja se – dobaci Pera.

-Znam da se valja ali vozim brate Pero. Ne smem više. Nego ima li ovde voljnih da obnavljaju ovaj hram?

-Ima – reče Pera, samo treba pokrenuti akciju.

U tom izađe tetka Vera iz hrama i reče nam:

-Nađite neki metar pa izmerite zavese na oltaru i na časnoj trapezi platno i žrtveniku. Nađe Pera metar i premerismo.

-E sada idemo u Valjevo da kupimo platno za sve ovo, da krenemo od oltara obnovu. Meni je Majka Božja u snu otkrila ovaj hram i ukazala da želi da se obnovi. Pogledasmo se Pera i ja, on samo cugnu još jedan gutljaj rakije i ništa ne reče. Pozdarvismo se. Otišli smo u Valjevo. Kod hotela Grand našli smo u jednoj prodavnici štofa gde je radila iz mog sela sestra Jelena i za čudo, purpurno crvenog platna  bilo je tačno kolike su bile mere u centimetar.

Vratili smo se u Vrujce jer uveče sam petkom služio akatist Majci Božjoj. Posle akatista sve sam ovo ispričao prisutnom narodu. Onda su svi počeli da se javljaju da žele pomoći. Napravili smo plan ko će šta da kupi. Neko je kupio novu kadionicu, drugi kandila, jevanđelje, putir i diskos i druge potrebne crkvene stvari i odežde. Jedni su se javili da poprave daske. Sve smo to predali nadležnom svešteniku i dogovorili se da će njih četvoro prefarbati loše delove drveta i očistiti ceo hram. Čovek je bio u čudu, a Pera crkvenjak se samo krstio i po neki gutljaj šljivovice popio. Uskoro je crkva bila mnogo lepša. Ali tu nije kraj…

Kada su čuli meštani za sve ovo od sveštenika i Pere crkvenjaka oni su se angažovali. Promenjen je krov, Ćira poznati domaćin iz Mionice, darivao je crep za celu crkvu. Pritekli su i drugi vernici iz Planinice i okolnih sela. Promenjena je daska, prozori. Iz Vrujaca smo im dali na korišćenje ikonostas koji smo mi dobili iz stare bukovičke crkve jer nismo imali ikonostas, tj.ništa nismo imali kada smo počinjali obnovu parohije u Vrujcima, imali smo divan narod, a to je najbitnije. Otac Stojan Barjaktarvić iz Nemačke  poslao nam je po Milici Marković 50 ikona starih i jedno malo zvono od kilo. Odežde i sasude svete. Mi smo prelazeći u novosagrađeni hram sve ovo nabavili pa smo bratski dali crkvi u Planinici šta im  je trebalo. Crkva je od tog običnog petka, ako može biti uopšte koji petak i dan običan, obnavljala se i obnovila se. Zasijala je za stogodišnjicu u novom blagoslovenom ruhu.

Hadži Vera se te godine kada je trebala biti odlikovana od crkvene uprave u Planinici, upokojila u svojoj životnoj devetoj deceniji ispunivši i  poslednju zemaljsku misiju. Sahranjena je u porti hrama svete velikomučenice Marine u Vrujcima, pored manjeg hrama svetog Jovana Bogoslova koji je lično od svojih sredstava sagradila.

Verujem Nebo je odlikovalo!

Napisao: Prota Nenad Andrić, Valjevo

Naslovna fotografija: Bogorodična brvnara posle obnove zahvaljujući dobrotvorki Veri Stevanović